Исповедања вере епископа, свештеника, монаха и монахиња, као и православних хришћана широм света у вези са одлукама Сабора отпадника на Криту

Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се. (Тит 3: 10.)

Умногоме нас је растужило сазнање о одлукама Критског сабрања, којима се у Цркву уводе нове догматске теорије и канонски принципи, страни светоотачком духу.
Само четвртина, од укупног броја православних епископа колико их и овом тренутка има широм света, присуствовала је Сабору, а од четрнаест Патријараха на Сабору је било присутно свега једанаест. Верујемо да су текстови таквог значаја требали бити усвојени једногласно, формулисани веома пажљиво, богословски и канонски прецизно да би се избегле теолошке двосмислености, јер непрецизна формулација може да доведе до погрешног тумачења и извртања свести Православне Цркве.
У наставку ћемо појаснити зашто су по нашем мишљењу решења Критског сабрања догматски нејасна , да су плод дипломатског компромиса , и зашто нису изричито потврдили да је Православна Црква једини носилац пуноте Истине.

Изјава о непогрешивисти патријарха – успостављање новог надцрквеног органа

Сабором на Криту отказан је модел саборности Црквених Сабора увођењем папског преимућства за неке од Патријараха, произвољним ограничавањем права гласа епископима. Чврсто се противимо тачки 22. документа „Однос Православне Цркве са остатком хришћанског света“, којом се у Цркви даје легитимитет новом управном органу, састављеном искључиво од неких патријараха, искључиво надлежним да одлучују о канонским и догматским питањима. Изречено лично мишљење било којег Патријарха (Предстојатеља ) не може се сматрати опште признатим нити обавезујућим за било који помесни Сабор или било ког другог архијереја ако се са тим ставом не слаже, у супротном, Патријарси ће постати папа, који сам одлучује намећући позицију апсолутне моћи.
Пунотом Цркве сматрамо народ , тако да ни Сабором без народа, ни народом без Сабора, јерарси не могу себе сматрати Телом Цркве Христове нити да је њихов живот у складу са учењем Цркве.
Упркос чињеници да на том састанку није било консензуса, као и да су три патријарха одбила да учествују (Руски, Грузијски и Антиохијски), а да осам епископа није потписало одлуке Сабора, екуменистичке одлуке су неправилно проглашене валидним и правоверним и као такве биће наметнуте свим Православним Црквама.

Увођење у Цркву јереси екуменизма као догме

Помињањем Светског савета цркава у оквиру документа који се односи на „Односе Православне Цркве са остатком хришћанског света“, намерно збуњују, не правећи разлику између Цркве и Конфесија уводећи нови термин – „неправославних цркава“ потврђујући тиме Теорију Грана . У том контексту, овај документ не дефинише нити јасно прецизира ко је / шта је Црква, и ко су њени чланови, које су Конфесије, шта значи „неправославне цркве“, као и да ли и које то јеретичке и расколничке групе постоје данас. Ми признајемо једну Цркву, и све остале групе сматрамо јеретицима и расколницима.
Очито је да намерно није споменут једини пут који води ка јединству са Црквом, односно повратак јеретика и шизматика кроз покајање и крштење у Светој, Саборној и Апостолској Цркви Христовој, нашој јединој Православној Цркви. Друге хришћанске секте и религије нису „неправославне цркве“, јер Христос није основао истовремено и православне и неправославне цркве и не може се сматрати Главом неколико цркава, како исповеда и свети апостол Павле: „Један Господ, једна вера, једно крштење“ ( Ефесцима 4: 5.).
Ниједног момента учесници Сабора на Криту нису узели у обзир наводе Св. Јустина (Поповића + 1979): „Из једне и недељиве Цркве Христове у различито време одвајали су се и од отпадали јеретици и шизматици, и тако престајали да буду чланови Цркве. Такви су били римокатолици, протестанти, унијати са свим другим остацима је ретичких и расколничких легиона. Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес.

Негирање православне свести која се односи на спасење

Обратите пажњу како су систематски уклоњени из прелиминарних разговора термини „расколник“ и „јеретик“, осуда јереси и јеретика, термин „јеретик“ је замењен са „неправославни“ а монофизити , римокатолици и протестанти прихваћени као „историјске цркве“ и религије. У стварном свету, јасно је да се на тај начин јеретицима потврђује црквеност. Стално позивање на „разумевање древне Цркве“ (ст. 5, 8, 18 одлуке које се тичу „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“) намерно стварају значајан јаз између „у суштини застареле Цркве Седам Светих Васељенских Сабора” и „прототипа новог човека“ неосоцијалисте, где се догматском преформулацијом у тачки 23, сматрају, решавају сви проблеми света. Ми чврсто верујемо да не постоји апсолутно никаква разлика између Цркве XXI века и Цркве I века, јер једна од карактеристика Цркве јесте чињеница да је у Символу вере исповедамо : као – апостолску.
Став 12. наводи да је циљ дијалога „крајња обнова јединства у правој вери и љубави“. Под маском двосмисленог речника намећу идеју да смо ми, православни, у потрази за обновом јединства у љубави и вери , као да смо то јединство изгубили ми, а не јеретици. Верујемо да је овај концепт суштински и теолошки погрешан и легитимише у Цркви Теорију Грана. Ако би смо дозволили да Цркву чине и неправославни, тада Православље не би имало никаквог смисла- ако тако лако постоји могућност спасења у било којој неправославној и нехришћанској заједници, чему онда бити православан и живети по строгим православним канонима.

Нова религијска инквизиција – Свети и Велики сабор

При доношењу одлука било је неслагања, спорова али све то у тајности чува Васељенска Патријаршија, јер колико год да је неслагања изнето они нису узети у обзир и нису имали никакав утицај на доношење и објављивање коначне одлуке. Тако је намерно створена нејасна ситуација јер су , испод сваког документа објављеног у електронској форми наведена имена свих делегата- епископа без изузетка, како би се представило да је свако од њих потписао сваки документ, што је лаж. Оригинални потписани документи нису објављени. Нажалост, ово показује колико је озбиљно повређено правило једногласности, али са циљем: да се ућуткају епископи који нису потписали и да се прикаже свету лажна саборност. Због тога, цело Тело Цркве Христове нема обавезу да саборске одлуке донесене , прихвати као као канонски исправне и обавезујуће.Што се тиче тачке тачке 6 документа „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света,“ Архијереј Јеротеј (Влахос) је са тугом посматрао манипулације, притиске и увреде које су претрпели епископи који нису потписали да „признају историјске називе других хришћанских цркава и конфесија “ . Јеретичке конфесије се не могу назвати ”црквама”, јер су оне „део који је отпао “ , и самим тим они као јеретици, не могу се се назвати „црквом“.

Мере за побијање јереси и неканонских одлука које су донете на Критском Сабору

Ми чврсто одбацујемо прилично распрострањено мишљење да су канони Цркве исти као и закони државе, јер је познато да су закони донети од стране уставног законодавства. Канони установљени на Васељенским саборима нису институционални нити административни, него представљају, удруживање Божанског и човечанског у животу Цркве , које поседује Божанску енергију а не само људску димензију. Канони представљају наставак догматског богословља Цркве, који доприносе брижним пастирима у вођењу свога стада- народа.
Како се хришћанин може спасити ако не стане у одбрану истините вере? И Господ наш Исус Христ је рекао народу: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима”.(Матеј 10 32,33)
Свети Григорије Палама (+ 1359) помиње три категорије неверника. Први – они који не верују у постојање Бога, други – јеретици, искривљују смисао постојања Бога, а трећи – су они који саветују хришћанима да мирно седе у својим домовима, заузимањем кукавичјег одбрамбеног става.
Наше немешање и ћутање ће довести до ширења свејереси екуменизма у Цркви, до уједињења са папистима, уједињења са другим религијама и губитка вечног спасења. На основу Светог Писма и позивајући се на исказ св. Григорија Паламе, који каже да је трећи облик неверја (атеизам) – нереаговање, неучествовање у борби против јереси , прећуткивање из страха , верујемо да је дошло време за сваког верника Православне Цркве – а посебно архијереје, свештенике и монахе – да исповедају веру против отпадништва у Цркви.

Због тога, ми опомињемо, упозоравамо и подстичемо сваког православног да стане у заштиту наше Цркве , предузимајући неке од следећих мера које предлажемо:
– Подизање свести православних народа кроз проповеди и аудио-видео материјале, како би разоткрили колика су опасне и штетне Одлуке донешене на Критском сабрању,
– Престанак помињања на свим богослужењима епископа који су потписали одлуке Сабора на Криту
– Позивамо православне вернике да бодре и признају оне свештенике-исповеднике који не прихватају одлуке Свеправославног сабора,
– Престанак донација у било ком облику (куповина књига, икона и свећа), у корист патријарха, митрополита и епископа, чији су руководитељи потписали екуменистичка решења Критског сабрања,
– Студенти- богослови су обавези да приствујући настави и семинарима не подржавају екуменистичка учења која им се у таквим приликама представљају
– Подржати свим средствима епископе, свештенике и вернике који су устали против издаје Вере, која је почињена потписивањем докумената Сабора на Криту
– Наставити са разобличавањем глобалистучке политике религиозне интеграције као демонске и основане на пинципима антихриста

Следећи кораци апостасије – верски интернационализам као припрема за долазак Антихриста

Православни архијереји су у многоме већ издали веру: састанком у Лими (1982, Перу), признањем крштења, свештенства и Евхаристије у римокатолика , на састанку у Баламанду (1993, Либија) где се Православна Црква изједначује са римокатоличком, ваљајући се у лаживерју увођењем термина – „сестринске цркве“ са једнаком снагом спасења , затим приликом сусрета у Равени (2007. године, Италија) признавањем папе као архијереја , и узајамно давање папског примата Васељенском патријарху Вартоломеју што није у складу са Православном Традицијом. Ми смо свесни да је у јединству свих религија и глобализацији света скривена порука да се припрема долазак светског лидера Антихриста. Последње похвале папе Франциска о „обнови јединства“ и „заједничкој добробити Цркава“ само показује како се потписници- издајници са Критског сабрањаприсједињују светском религиозном социјализму. У ствари, на Критском сабрању није потписано уједињење са римокатолицима, али је почињено нешто много озбиљније- самододељивање непогрешивости и папског примата, новом институцијом названом Свети и Велики сабор – папизмом у Православној Цркви.

Немојмо се заваравати: Ко одобрава и прихвата одлуке Сабора на Криту, прихвата екуменизам. Ко прихвата екуменизам лишава се присуства Духа Светога, Духа Истине.

Извор: Православље живот вечни