Залазје, српско село на брду изнад Сребренице, удаљено само два и по километра од града. Стратешки веома важан положај који с једне стране контролише прилаз Сребреници, а с друге стране води ка руднику Сасе, Дрини и даље ка Братунцу.

Положаје на Залазју бранили су мештани и војници Војске Републике Српске из околних села. Припадници 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине, са командантом Насером Орићем на челу, неколико пута безуспешно су покушавали да освоје то село.

А онда, 12. јула, на Петровдан, у раним јутарњим сатима почео је велики напад. Бројне бошњачке снаге кренуле су ка селу које је бранило педесетак српских војника. Тога дана су бошњачке снаге напале и села Сасе и Обади и тиме пресекле сваку комуникацију са Братунцем. Српски војници у Залазју остали су без помоћи, препуштени сами себи у борби која се водила током целог дана.

Само тринаест војника из Залазја успело је да се спасе, остали су или погинули у борби или убијени у ужасном злочину који је уследио. Када више није било муниције, преживели српски борци предали су се Насеровим снагама које су заузеле село.

Депонија крај Сребренице где су понађени посмртни остаци десеторице српских војника из Залазја

Судбина многих од њих и данас је непозната. Ни после 24 године нису пронађени посмртни остаци свих убијених војника.

На депонији крај Сребренице су 2010. године нађене људске кости. Бошњачки медији су најављивали да је откривена до сада највећа масовна гробница у којој се налазе посмртни остаци убијених сребреничких Бошњака 1995. године.

Међутим, ДНК анализа је показала да су на ђубришту крај Сребренице закопани посмртни остаци десеторице убијених Срба из Залазја. Ту су пронађени и остаци угледног сребреничког судије Слободана Илића, који је заједно са осталим војницима ухапшен тога дана у Залазју.

Судија Слободан Илић

За убиство судије Илића, у процесу који се води пред Судом Босне и Херцеговине, оптужен је Насер Орић, командант 28. дивизије АБиХ. Оптужница га терети да је ухапшеног Илића убио ножем.

„Најпре га је ударио левом ногом у предјелу кука, Илић је посрнуо. Орић је онда извадио нож из корица и убо Илића у пределу врата, а када је пао на кољена, Насер Орић га је ударио ногом у лице“, наводи се у оптужници уз напомену да је убод ножем био фаталан по Слободана Илића.

Неки од бошњачких сведока, међу којима је и Ибран Мустафић, тадашњи челник СДА у Сребреници, наводе како је Орић Илићу ножем ископао очи.

На Петровдан су припадници 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине убили заробљене српске војнике, што се по свим међународним конвенцијама дефинише као ратни злочин.

Тих дана, на само 40 километара од Залазја, бошњачка војска починила је један од најстрашнијих злочина који се догодио на простору бивше Југославије. На најбруталнији и најсвирепији начин убијен је дванаестогодишњи дечак који се у село вратио како би са собом повео и свог вољеног пса.

Доња Каменица, село у oпштини Зворник. Први дани јуна 1992. године. Под налетом војске Босне и Херцеговине, становници зворничких села напуштали су куће и прелазили на територију коју је контролисала српска војска. Тих дана је своје село напустила и породица Стојановић, мајка, отац, ћерка и дванаестогодишњи Слободан.

Слободан Стојановић 1980–1992

Дечак је од оца тражио да га пусти да се врати у село и доведе са собом пса који је у општој гужви и бежанији остао везан у кућном дворишту. Родитељи му то нису дозвољавали. Слободан је, ипак, успео да се ишуња, да прође барикаде српске војске и да дође на територију коју је контролисала бошњачка војска. Ту му се губи сваки траг.

Сви покушаји српске војске да у преговорима добију назад дечака били су безуспешни. Мали Слободан нађен је месец дана касније у масовној гробници, заједно са још четворицом српских војника.

Полицијски записник са обдукције посмртних остатака малог Слободана показао је да је дечаку стомак био расечен у облику крста, да му је одсечено уво и да му је пуцано у главу из непосредне близине.

За тај монструозни злочин још увек нико није одговарао. Осумњичена је Албанка Елфета Весели, родом из Урошевца, која је пре рата живела у Власеници. Недоступна је судским органима Босне и Херцеговине, па је правда за малог Слободана изгледа још увек далеко.

Над хумкама у Братунцу 1993. године

Ово су само два примера експлицитног ратног злочина. А таквих примера је током 1992. и почетком 1993. године било много. Ко ће одговарати за убиства стараца у Кравицама, за убиства жена и цивила у Бјеловцу, за злочине у Ратковићима, за смрт десетогодишњег и петогодишњег Аце и Раше Димитријевића у Скеланима?

Одговора на питање, када ће правда бити задовољена, још нема.

Текст је настао на основу документарног филма „Злочин без казне – страдање Срба у средњем Подрињу“, који ће бити емитован крајем ове године. Филм је рађен у продукцији Информативног програма РТС-а. Аутор филма је Слађана Зарић.

У филму и тексту су коришћене фотографије Милоша Цветковића.  

Извор: РТС