Човек са званично нерегистрованом патологијом, заслепљен мржњом и љубомором, обузет страховима и ко зна каквим опијатима, прошле недеље је у Житишту завио у црно пет породица, а њих још 20 оставио у сталном страху од сваког новог јутра. Истог дана у селу код Књажевца муж је, наводно због коцкарског дуга, заклао жену пред рођеним дететом (11)! А финиш ужасима у само том дану дао је насилник који је у Земуну покушао да силује жену коју је пратио из аутобуса! И ником ништа!
Овакве сценарије виђали смо углавном у америчким филмовима, или слушали у вестима из земаља у којима се фанатични исламисти разрачунавају са европским владама које им свим дозвољеним и недозвољеним војним средствима утерују демократију, или читали у западњачким новинама препуних вести о убиствима оних који нису бели, силовањима и чедоморствима, попут оне о Американки која је преклала своје четворо деце!
Имамо ли ми огледала код куће?
Да ли то почињемо да личимо на њих? Питамо ли се докле смо као људи дошли?! И где смо после деценија ратова, санкција и беде, после НАТО бомбардовања и живота на осиромашеном уранијуму, после година ишчекивања да нас измрцварене, безвољне и емотивно убијене уведу међу “цивилизован свет”? Пита ли се ико од надлежних, ако таквих у овој земљи има, какво је ментално и психичко стање нације?
Ајде што њих баш заболе брига како је нама, али питамо ли се ми сами, онако ујутру кад се погледамо у огледало, какви смо постали после свега што смо преко главе претурили, где су нам деца, породица, пријатељи, комшије, колеге, суграђани и сународници?
Постадосмо ђавољи приправници
На овом простору покусни смо кунићи већ 100 година уназад у којекаквим геополитичким и друштвеним експериментима моћника, почевши од Краљевине СХС, преко Тита и његовог комунистичког СФРЈ гулага, до савремених подгузних мува САД и Европе. Мрцварили су нас, економски сатирали, бомбама убијали, и успели да нас толико исцрпе да смо изгубили душу, заборавили да смо људи, да имамо породице и драге људе, пустили смо да нас изокрену наопачке и поставе за ђавоље приправнике.
Овако јадни једино смо поносни на мртве претке (с разлогом), величамо их и славимо, али се зато ретко запитамо где смо ми?! Да ли им бар мрвицу сличимо?! Па нису њима „цветале руже“ док су газили албанске гудуре ка Драчу и истим тим путем се вратили кући, али нико од њих није по повратку побио пола комшилука или оставио деци у аманет најјезивије слике живота и угашено детињство! А признати се мора, њихову голготу нико од нас не би прошао. Па, ми људски не можемо ни да се напрегнемо да чекамо у пошти за плаћање рачуна, а да не избије свађа.
Којем ћемо се приволети царству?
Знамо ли где смо, имамо ли нешто свето, вредно живота и изнад личног поноса? Пали смо на најважнијем испиту – тесту људскости! Такви какви смо, садашњост презиремо, па ни будућност немамо. И никако не смемо себи да поставимо питање: Да ли ће наши потомци бити поносни на нас макар делић колико смо ми на наше претке? Зато, пазите добро шта остављате поколењима – Царство земаљско или Царство небеско!
