Хорор сценарио 1:
Хорор сценарио 2: На челу државе нам је дефинитивно ментални пацијент- Како га „хоспитализовати“!?
Хорор сценарио 2: На челу државе нам је дефинитивно ментални пацијент- Како га „хоспитализовати“!?
М. Новаковић, ФБР- 30 јун 2016
УВОД
Када сам пре више од годину дана написао чланак „Хорор сценарио: Да ли нам је на челу државе ментални пацијент!?[1]“- упркос сведочанствима више анонимних психијатара и психолога (на жалост у данашњој „диктаторској и репресивној“ атмосфери у Србији, они се нису усудили да то потврде и јавно), да се када је у питању премијер Вучић, дефинитивно ради о ментално нестабилној особи, и да је веома проблематично да таква особа буде на челу наше нације- ја сам у то време можда и имао неке резерве, подсвесно дозвољавајући могућност да се ради и о неким пролазним „емотивним кризама“ особе недорасле државничким изазовима и кризним временима у којима данас живимо. На жалост у међувремену психотични и неуротични наступи премијера су све више учестали, и често се пред нашим очима претварају у отворени мобинг и вербално силеџијство, према медијским посленицима, политичким противницима, обичним грађанима, али и према његовим верним и (не)послушним политичким следбеницима и сарадницима…
У многим својим недавним медијским наступима премијер (тренутно мандатор фантомске владе) Вучић нам је поново пружио непобитне доказе властите менталне поремећености.Ескалација његових психотичних и „манијакално-депресивних“ наступа у јавности је постала толико озбиљна, да више не би смела да буде игнорисана од стране (њему подређених?) државних органа, али много важније и од оних кључних (њему послушних?), који су у реалности, и у уставном оквиру наше државе, њему надређени- овде мислим пре свега на Народну скупштину и Уставни суд Србије…
…По мом личном мишљењу, за које поново наглашавам да га „потајно“ деле и многи компетентни психо-аналитичари, премијеру Вучићу (мандатару) је данас више него икад неопходна „стручна медицинска помоћ“, вероватно у виду психотерапије и медикамената, и у ту сврху он би требао, неким ванредним законским актом, да буде уклоњен са чела владе и других одговорних државничких и политичких функција, бар док не буде „излечен“. Наравно, овде позивам наше читаоце и генерално све грађане Србије, да се уздрже од негативних емоција и директних претњи г. Вучићу (уз пуно разумевање њиховог револта везаног за понижавајуће услове у којима многи од њих данас живе), јер ништа није више неморално и социјално непримерено, него особу са менталним поремећајима излагати вербалном и физичком насиљу. У овом случају,овде би била потпуно примерена наша хришћанска порука „Опростите му јер он не зна шта чини“…
„ВОРКОХОЛИЗАМ“ Г. ВУЧИЋА СЕ СМАТРА МЕНТАЛНИМ ПОРЕМЕЋАЈЕМ- ДОКАЗИ ИЗ СТРУЧНИХ ИЗВОРА
Унаточ уздржаности многих водећих психоаналитичара, који деле моје претходне изречене ставове у овом чланку, и другим анализама на тему нашег „ментално нестабилног премијера“, ја ћу се овде ипак усудити да лично анализирам (уз цитате компетентних и стручних анализа)његов веома видљив ментални поремећај, на западу познат као „воркохолик синдром“(workaholic), што би могло да се преведе као „радни-наркоман (радна адикција)“, и који сам премијер Вучић у својим јавним медијским наступима[2] често истиче као врлину, вероватно несвестан чињенице да је „синдром воркохолизма“ на (њему пријатељском?) Западу дефинисан као озбиљан ментални поремећај.
–
Ако на почетку погледамо дефиницију „воркохолизма“ на интернет Википедији[3], видећемо да тамо цитирају налазе угледног универзитетског професора и клиничког психолога Брајана Робинсона, који издваја две главне категорије „воркохолика“:
- 1. Оне који непрекидно раде, али демонстрирају ниску радну продуктивност,
- 2. Оне „силеџијске и неуморне“ који су хипер продуктивни.
Овде се логично поставља питање у коју (или можда у обе) категорију треба сврстати нашег премијера, пошто упркос његовом „силеџијском и неуморном“ односу према раду, његова „висока продуктивност“ остаје релативна и условна категорија у смислу продуктивности, пошто су његови (цитирани) наводни велики успеси у државничким пословима, у очигледном раскораку са реалношћу на терену!?
Професор Робинсон наглашава да фанатична потреба „воркохолика“ да буду стално упошљени и да притом извршавају беспотребне задатке, углавном резултира у неефикасност и ниску продуктивност. Он наглашава да „воркохолици“ имају проблем да делују као тим и да често исказују болесно неповерење према својим сарадницима којима одбијају да делегирају задатке из њихових ресора, већ их сами преузимају на себе, што како смо то навели у уводном делу овог пасуса резултира у неефикасност и ниску продуктивност „воркохолика“ – Верујем да су сви овде наведени симптоми веома уочљиви код нашег премијера.
У овој анализи професора Робинсона се такође истиче да оваква ментална исцрпљеност „воркохолика“ неминовно доводи до хроничне неиспаваности, што опет негативно утиче на рад мозга и резултира у поремећај „когнитивних функција[4]“…
–
Угледни стручни портал „Психологија Данас[5]“ у дефиницији „воркохолизма“ иде корак даље, и тај синдром назива „менталном болешћу“ која се често преноси генетски. Овде се наводи подаци из студије која доказује да су „воркохолици“ емоционално нестабилне особе са хроничним осећањем „неадекватности“. Фанатична посвећеност послу код њих стимулише високи адреналин, који потом резултира у психо-физички колапс организма; „Воркохолици“ потом демонстрирају упадљиву нервозу и нетрпељивост према другима, недостатак само-поштовања, психотичност и депресију (све симптоми које у последње време наш премијер демонстрира учестало?).
У својој студији „воркохолизма“ овај стручни портал цитира и неке друге негативне ефекте овог психолошког поремећаја- опседнутост послом резултира у запостављање свих других социјалних и породичнх обавеза, нарочито према деци и другим блиским особама, а ако успеју и да посвете неко време својој деци и породици, често их условљавају властитим нереалним, и неостваривим перфекционистичким стандардима… Другим речима, такве особе су „погубне“, не само по своје сараднике и оне којима управљају, већ и за своје породице и друге блиске особе!?
–
Стручна асоцијација за психотерапеутске интервенције, под називом „Интервентна подршка[6]“ (ИП), менталном поремећају „воркохолизму“ посвећује посебну пажњу. У својој студији „воркохолика“ они „воркохолизам“ дефинишу као „отровну компулсивно обсесивну адикцију“ према послу. По њима људи који пате од „радне адикције“ се издвајају по томе да немају скоро никакав друштвени живот или хобије, и генерално не осећају потребу за било чим другим, осим за радом. Ова адикција често указује на хронични недостатак само-поштовања и одрастање у дисфункционалним породицама, тако да често „воркохолици“ користе посао као уточиште где „лече“ властите унутрашње конфликте и несигурност.
Психоаналитичари ове асоцијације подвлаче чињеницу да радна атмосфера, чак и у неком динамичном компанијском амбијенту, не ствара „воркохолике“, већ сами „воркохолици“ имају стални нагон за „здравствено штетним дугачким радним временом“, и тако из „унутрашње потребе за самоубилачким радом“ избегавају властиту менталну несигурност, често повезану са несрећним породичним условима, и поремећеним личним животом. Таква њихова перцепција личног и породичног живота, веома често нема никакве везе са реалношћу.
Ови експерти истичу да се „воркохолизам“ по многим карактеристикама не разликује од других „психолошких адикција“ (менталних поремећаја) због својих инхерентних[7]негативних ефеката.
Овде је посебно важна стручна дефиниција „воркохолизма“ као адиктивне менталне болести, која се по стручњацима из „Интервентне подршке“ не разликује пуно од алхохолизма, и има веома негативне психолошке и друштвене последице, по пацијента и његову околину. Они наглашавају да „претња воркохолизма“ мора да буде идентификована у раној фази, да би се пацијенту благовремено указала стручна психотерапеутска и медицинска помоћ.
ИП у овом раду цитира и симптоме „воркохолизма“, (такође публиковане у реномираном часопису „Форбес“), како би се „ментални пацијенти“ који пате од ове адикције благовремено идентификовали и подвргли терапији:
- Стално мисле и говоре само о послу
- Често имају главобоље, хроничну премореност и лоше варење, који су резултат претераног радног стреса
- Упадљиве „бихејвиористичке[8]“ промене- нагла промена расположења, заборавност, досаду и недостатак концентрације…
- Тотална посвећеност послу, која често искључује било какав хоби и лични и породични живот
Овде се такође наводи да, због чињенице да ментални пацијенти „воркохолици“ често нису ни свесни своје адикције (менталног поремећаја), стручна интервенција је преко потребна. ИП истиче неопходност ране структуралне (психотерапеутске и психијатријске)интервенције, јер игнорисање ове болести може да доведе до „тешких последица“.
Они наводе да приликом тих интервенција од стране адикционих експерата, психолога, и „ментално-здравствених терапеута“, треба посебно узети у обзир претходну историју менталних болести, склоност ка насиљу, проблем контроле темперамента (наглих излива беса и љутње), али и да пацијенте треба тестирати за потенцијалну злоупотребу наркотика.
Из ове студије је очигледно да се „воркохолизам“ који наш премијер демонстрира готово свакодневно, третира као озбиљан ментални поремећај, који је потребно третирати у раној фази, пре него што ескалира у неке озбиљне или трагичне последице, не само по пацијента, већ и његово окружење. Свакако, овде је вероватно сувишно нагласити, да „окружење“ нашег „воркохолизованог премијера“ де факто представља цела наша нација, на чијем је челу он данас!?
–
Експерт из области „воркохолзма“ Џесика Стилман[9] је недавно публиковала обимну студију на примерку од 16,246 испитаника (одраслих особа) која је указала на забрињавајућу везу између „воркохолизма“ и других озбиљних менталних болести.
Њена колегиница Сесил Шу Андресен (Cecilie Schou Andreassen- аутор ове студије) има стручну дилему- да ли фанатична посвећеност раду изазива нервне сломове код пацијената, или већ постојећи ментални поремећаји утичу на „радни фанатизам“!? Она истиче да је екстремна посвећеност раду, често знак дубљих психолошких и емотивних поремећаја…
–
Интернет портал „Инквизитр[10]“ цитира статистику, која је такође објављена на „Фокс Магазину Вести“, и која доказује да су други ментални поремећаји попут менталне несигурности, депресије, обсесивно-компулсивних поремећаја, неупоредиво већи код „воркохолика“ него код код оних који имају балансирани однос према послу.
Овај портал такође цитира налазе експерта Сесил Шу Адресен, који необориво доказују да супсихијатријски симптоми много евидентнији код „воркохолика“, него код умерених радника.
Ова студија је доказала да сваки четврти „воркохолик“ пати од обсесивно-компулсивних поремећаја, сваки трећи пати од „психотичне несигурности“ и других психо-патолошких поремећаја, док 10 посто њих прима терапију за депресију (овако мали проценат „воркохолика“ који примају терапију за депресију, није показатељ њиховог малог броја, већ њиховог негирања стварности и одбијања психо-терапије). Ови негативни резултати су четвороструко мањи код групације „нормалних радника“…
ЗАКЉУЧАК
У светлу свега овога, и отворених и јавно телевизованих изјава премијера Вучића да он „ради“ сваки дан у седмици, и то најмање 15 сати дневно (и да то исто очекује од својих подређених?), сматрам да је он овде непогрешиво дијагнозиран као „тежак воркохолик“, односно особа са менталним поремећајем који има веома штетне негативне последице не само по себе, већ у овом случају и по нашу целу нацију.
Није тешко закључити да су његови политички потези често ирационални, нереални и неки вероватно „имагинарни“, и да његов о(п)станак на било којој државничкој функцији може да има и много трагичније последице по све нас.
Истовремено, не верујем да је он сам уопште свестан „властите поремећености“ и сматрам да њега лично за то не треба кривити, већ систем који омогућава да такви људи код нас запоседну озбиљне државничке функције.
Нормалан курс акције од стране наших државотворних органа (Народне Скупштине и Уставног суда) би по мени био да покрену питање његовог опозива са становишта „здравствене неподобности“, без икаквих додатних законских репресалија јер је (опет, по мени)очигледно да „он није свестан шта чини“, и да му се потом укаже стручна- психотерапеутска и медицинска помоћ.
Такође у светлу његовог случаја (али и неких других сличних…), вероватно би наши највећи законски акти требали да буду допуњени одредбама које би обавезивале све кандидате за озбиљне државничке функције, да претходно буду предмет психолошког и психијатријског вештачења од стране компетентних и независних државних медицинских институција…
…Јер по аутору ове анализе, имати ирационалног „менталног пацијента“ на челу државекоји нам (не)свесно наноси „штету“ и очигледно ништа не може да га заустави на том путу, је погубније и од рецимо, имати на истој функцији неког свесног али рационалног издајника (а ми их на нашу несрећу имамо доста, и то у блиској прошлости) који је итекако свестан лимита своје издајничке делатности!?
Наравно све овде изречено је лични став писца овог текста, поткрепљен доста кредибилним студијама и линковима уграђеним у ову анализу…. И поново овде апелујем на читаоце ФБР портала[11], и друге грађане који читају ово штиво, да се уздрже од емотивних и „ментално нестабилних“ излива према нашем несрећном премијеру, јер дубоко верујем да он уистину „не зна шта (нам) чини“, и да г. Вучић дубоко верује у властиту „мисију“, и неку имагинарну визију Србије, која има веома мало додира са реалношћу у којој данас живимо.
Истовремено, од наше родољубиве опозиције, у народном парламенту очекујем да под хитно покрену питање здравствено-психијатријске подобности нашег (у све учесталијим медијским наступима) „видно распамећеног мандатара“ г. Александра Вучића…
Написао: Миодраг Новаковић[12]