Један пример о томе како се борити за Православље када се на архијерејским местима налазе јеретици.

Читајући Житије светих у преводу Светог Аве Јустина, наишао сам на надахњујући пример народне борбе и одговора зашто је Господ “дахом уста својих” у то време чистио Цркву и државу а данас се то не мора догодити.

Наравно најбоље би било да се прочита цео текст који је за нас који немамо штампано издање доступан на сајту www.svetosavlje.org, а за оне који немају времена издвојићу пар цитата:

“Када се свети Јевсевије налажаше у Истри, стиже глас да су Готи упали у Тракију и силно је пустоше. Због тога светитељ не пође даље, него остаде у Истри, и ту проведе све до смрти зловерног цара Валента. У град пак Самосат на место светог Јевсевија би послан од аријанаца неки епископ Евномије, аријанац. Када Евномије улажаше у град, нико му од житеља не указа долично епископу поштовање, јер му ни један човек не изиђе у сусрет: ни богат, ни сиромах, ни занатлија, ни земљоделац, ни муж, ни жена, ни стар, ни млад, па чак ни дете. Јер сав град беше православан, и није хтео да указује поштовање зловерном епископу, нити да узме благослов од њега, нити да га види. Евномије онда уђе у епископију, и царском влашћу заузе саборну цркву и стаде служити у њој. Но народ престаде ићи у ту цркву, јер не љубљаше јеретика који у њој архијерејствоваше. И нико не дође к Евномију ни у цркву ни у архијерејски дом, те стога он беше у епископији стално сам самцит са својима, које беше довео са собом. О њему се прича да је, иако јеретик по вери, био добар по нарави, кротак, тих, смирен и према свима љубазан. О добродушности његовој казује се следеће.
Једном он уђе у заједничко купатило да се купа, и слуге затворише за њим врата, да не би други ушли тамо где се епископ купа.

Евномије, дознавши да многи стоје пред вратима и желе да се купају, нареди слугама да отворе врата и пусте унутра све који желе да се купају заједно с њим. Онда многи уђоше, али, угледавши епископа где седи у топлом купатилу, остадоше стојећи, указујући му на тај начин поштовање. Епископ им предлагаше да уђе ко жели у исто купатило, али се они не усуђиваху. Тада Евномије разумеде да они из поштовања према њему стоје и неће да се купају. То га ожалости, и он изађе из воде и брзо се удаљи из купатила, не желећи да му указују поштовање. Људи пак који остадоше у купатилу, одмах испустише из базена воду, као оскврњену јеретиковим купањем, па добро опраше базен, јер им се гадило што се јеретик купао у њему. Затим загрејаше нову воду и спремише себи купатило. Дознавши за то, и увидевши да ни на који начин не може привући к себи народ самосатски, Евномије остави епископију и отпутова из града.

По Евномијевом одласку аријанци од свога зловерја послаше опет у Самосат епископа Лукија, отвореног вука и непријатеља Христових оваца. Грађани Самосата не указаше никакве почасти ни овоме епископу јеретику, као што не указаше ни његовом претходнику, те и он живљаше у епископији само са својима, пошто нико од православних не одлажаше к њему. А овце Христове, ма да беху без свога пастира (светог Јевсевија), ипак добро памћаху његово учење и беспрекорно чуваху свету веру. Колико се православни гнушаху тог јеретичког епископа, види се из следећег догађаја.

Једном се, по своме дечјем обичају, врло много деце играху лопте на улици, добацујући један другоме лопту. Догоди се да у то време пролажаше туда епископ Лукије. Лопта случајно паде под коње и кола епископова. Видећи то, деца силно заграјаше: „Лопта се оскврнави јересју!… лопта се оскврнави јересју!…“ Чувши то, епископ остави једног свог слугу да види шта то раде деца и због чега толико вичу. Деца наложише ватру, па стадоше кроз пламен бацати лопту тамо и овамо, да би је очистили од јеретиштва. Тако, не само зрели људи него и мала деца гнушаху се јеретичког епископа, који беше као „мрзост опустошења“ на месту светом.”

Дакле народ је јасно показао своју вољу и тиме дао Господу разлог да делује у том правцу и очисти Цркву своју, па ми се чини да речи данашњих учених глава и “духовника” који нас саветују да све препустимо Богу, не држе воду што би наш народ рекао.

Овај следећи део би требао да просветли оне који критикују труд епрхије Рашко Призренске у егзилу на очувању места и клира за онај народ коме је то потребно. Ето нека браћа, због своје начитаности не могу да се поистовете са нама простим народом и да схвате колико нам је нужно имати правоверног свештеника и епископа а да то не крије у страху јудејском.

“У то страшно време свети Јевсевије, прикривши свој архијерејски чин, обуче се у војничко одело, и у таком виду прохођаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој православној вери. Где би затекао цркву без свештенослужитеља, он је постављао јереје и ђаконе и остале клирике. А другде постављао је и епископе, и то од оних који су одбацивали Аријеву јерес и умовали православно. Ето, такву ревност по Христу, такав труд, такво старање и бригу о Цркви Христовој имађаше овај велики архијереј Божји Јевсевије.”

Овај текст под наводницима из Житија издвојио брат Бранко Милошевић