Антиохијска патријаршија: Не признајемо критски сабор ни као Свети, ни Велики, нити као Свеправославни

САОПШТЕЊЕ СЕКРЕТАРИЈАТА САБОРА АНТИОХИЈСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Баламанд, 27. јун 2016

На крају седмог ванредног заседања које је почело 25. маја 2016, Свети Сабор Антиохије сазван је 27. јуна, 2016 у Баламанду. Сабором је председавао Његова Светост патријарх Јован Х, уз учешће епископа Светог престола у Антиохији.

Оци су упутили честитке својој духовној деци поводом празника Светих Петра и Павла, светих, славних и свепрослављених предводника апостола и оснивача Светог престола Антиохије.

Оци су разговарали о проблему Великог православног сабора, који се православна црква припремала да сазове више од педесет година. Антиохијска Црква је затражила да се одложи сазивање овог Сабора, у циљу јачања свеправославног јединства, обезбеђивања православне једногласности о спорним питањима дневног реда, и стварања еклисиолошких услова за учешће свих православних аутокефалних цркава.

С обзиром да антиохијски захтев да се сабор одложи, заједно са захтевима руске, бугарске, и грузијске цркве, није прихваћен, и с обзиром да је првобитно намеравано да сабор буде Свеправославни Сабор, а сазван је у одсуству четири аутокефалне цркве које представљају више од половине православних верника у свету,

С обзиром да је позивом на овај скуп игнорисана потреба успостављања православне саборности на основу укупне евхаристијске заједнице међу црквама, што и јесте основа за формирање ове саборности, и посебно због игнорисања да се потражи решење за јерусалимску агресију над канонском јурисдикцијом антиохијске Свете столице пре сазивања сабора – где је Васељенска патријаршија одлучила да одложи преговоре до после сабора,

С обзиром да су изјавама и декларацијама, које су издали учесници сабора, неправедно окривљене одсутне цркве, а није окривљена страна која је водила припремну фазу,

И после увида у изјаве и ставове изнетим на састанку на Криту, и у све заблуде које су кружиле у скорије време, оци су дошли до следећих запажања:

Прво: Оци потврђују да је заједнички православни рад заснован на учешћу и једногласности свих православних аутокефалних цркава. Они желе да подсете да овај принцип није нови став Антиохијске Цркве, већ је непроменљиви православни принцип утврђен од стране Васељенског патријарха Атинагоре на почетку припрема за сабор. Његов наследник био је патријарх Димитрије у чије доба су формулисани прописи припремних предсаборних састанака. Чланови ових прописа јасно показују да позив за било који саборни рад, чак и на нивоу припремног састанка, упућује Васељенски патријарх, након одобрења поглавара свих цркава, као и да се све одлуке доносе једногласно од стране свих аутокефалних цркава пре него што се доставе Великом сабору.

Друго: Оци су подсетили да је Његова Светост Васељенски патријарх Вартоломеј истакао овај принцип током припремних предсаборних састанака. Нарочито је одлучио да обустави радове припремне комисије 1999.године због повлачења једне цркве из горепоменутог састанка. Овај проблем је резултирао одлагањем припремних радова за Велики Сабор на период од десет година. Оци се питају како је могуће да је одсуство једне цркве довело до обуставе припремног рада за сабор, док неки сматрају да је оправдано да се “Велики Сабор“ састане и сретне у одсуству четири аутокефалне православне цркве!

Треће: Оци су истакли да је принцип једногласности потврђен након поновног покретања припремних радова сабора 2009. године. Током четврте припремне конференције 2009. године, саветник антиохијске делегације господин Алберт Лахам истакао је неопходност овог принципа у процесу доношења одлука, подсетивши да ако не постоји сагласност о једној теми, предмет се одлаже на даље разматрање припремног одбора, као што налаже Правилник о раду Свеправославне конференције. У то време, овај предлог су поздравиле све цркве које учествују, укључујући председника конференције. Овај предлог је довео до доношења одлуке о питању дијаспоре и седишта епископије.

Четврто: Оци су поновили да је антиохијски став позива на изградњу споразума путем обезбеђивања једногласности свих помесних православних цркава о темама дневног реда имао за циљ да ојача православно јединство у припремној фази, према православном предању. Црква Антиохије није очекивала да ће овај чврст принцип, на који је она подсетила, постати спорно питање, и да ће се овом принципу супротставити они од којих је првобитно успостављен и који су га бранили као гаранцију за православно јединство. Ово јединство се не може постићи ако је нека од цркава искључена из процеса доношења одлука, или ако се игноришу њени предлози. Овде желимо поменути чињеницу да је Сабор примата цркава који је одржан у јануару 2014. године потврдио овај принцип када је одлучио да све одлуке које су разматране током сабора и припремног периода усвоји консензусом. Оци упућују питање како се тај консензус може постићи ако Антиохијска Црква одбија одлуке поменутог Сабора поглавара из 2014. године и Сабора у Шамбезију из 2016. Године? Како се то може постићи консензус на Криту у одсуству четири православне цркве?

Пето: Оци потврђују да антиохијски став да тражи одлагање сазива Великог Сабора у случају одсуства једногласности по питању саборних тема није нова позиција Антиохијске Цркве. Антиохијска Црква се јасно изјаснила о свом ставу током свих припремних фаза Сабора током протекле две године. Овај став је у складу са улогом коју је Антиохијска Црква имала, увек одбијајући да игнорише било коју аутокефалну цркву у заједничком православном раду. Према томе, све што је објављено у медијима о имплицитном прихватању Антиохијске Цркве да учествује на Сабору било је нетачно, а све анализе о политичким димензијама одсуства Антиохије са седнице на Криту остају потпуно лажне политичке анализе. Прихватање Антиохије да учествује у припремним радовима не представља њен уступак од поменуте позиције. Уместо тога, њено учешће је било покушај да се уклоне све препреке, што је било, и још увек је, спречавајуће за сазивање Сабора.

Шесто: Оци су изненађени позицијама неких цркава које су недавно позвале да се заобиђе принцип јединства, односно тумачења овог принципа на другачији начин него што налаже Правилник о раду свеправославне предсаборне конференције, који је усвојен 1986. године, потписан од стране свих представника, па је сходно томе коришћен чак и током пете припремне конференције одржане у октобру 2015. Они су такође изненађени свим недавним позицијама према којима је сазив Сабора за одређени датум важнији од саборности Цркве и њеног јединства. У том смислу, Црква Антиохије би да се захвали свим црквама које су подржале њену позицију као исправну, посебно црквама Русије, Грузије, Бугарске и Србије.

Седмо: Оци би желели да подсете своју браћу која су се састала на Криту на члан 17 Правилника о раду свеправославних предсаборних конференција, који је усвојен 1986. године, на основу кога: „У случају једног конкретног предмета, разматраног током конференције, који није прихваћен једногласно, одлука о томе се напушта и одлаже се Секретаријату за предсаборни припремни састанак на даље разматрање и припрему према процесу који је познат на свеправославном нивоу. „Такође, садржај четвртог чланка истог Правилника о раду каже: “Није дозвољено да се уклоне или додају било који предмети на дневни ред који је припремљен и договорен на свеправославном нивоу, бар док се не заврши њихово разматрање. Након тога се сазива Велики и Свети Сабор.“ Оци се питају како се могао издати позив на сазивање Великог Сабора пре завршетка припремних радова о темама дневног реда: две цркве су имале резерве према документу „Брак и његове препреке“, и Антиохијска Црква је одбила да се уклоне три главне теме дневног реда (црквеног календара, диптиха, и проглашења аутокефалности).

Осмо: Оци наглашавају да суочавањем са познатом реалношћу живота православног света као резултата састанка на Криту, једногласност православних цркава остаје златна основа која ће осигурати јединство православног света. Оци сматрају да тај темељ јесте, и остаће, чврста основа помоћу које би се могле превазићи последице састанка на Криту.

Девето: Што се тиче неких гласова који сматрају састанак на Криту Васељенским Сабором одржаним у складу са принципима сазивања истог, оци би да подсете ту браћу да су почетком двадесетог века православне цркве донеле одлуку да позив на Васељенски Сабор замене позивом на Свеправославни Сабор. Прописи дневног реда и радни прописи су установљени на састанку на Родосу 1961. Припреме су настављене у наредних скоро пет и по деценија. Цркве су се сложиле, због изузетног карактера овог Свеправославног Сабора, да неће сви епископи православног света бити присутни на њему, као што православно предање налаже, и да све његове одлуке буду донесене консензусом свих аутокефалних цркава на основу једног гласа за сваку аутокефалну цркву. Овај процес одбацује сваку тврдњу да се састанак на Криту посматра као Васељенски Сабор на којем су примењени прописи истог. Такође обавезује своје учеснике да поштују одговарајући Правилник, у случају да се посматра као Свеправославни Сабор. Ово питање није реализовано због горенаведених разлога.

Тако, оци Антиохијског Сабора истичу да састанак на Криту нема ни потребне услове да сазове предсаборну конференцију Великог Сабора, у складу са Правилником о раду свеправославне предсаборне конференције, који је усвојен 1986. године, а који је и даље на снази до данас. Овај Правилник о раду наводи да је за сазив ове конференције потребно одобрење примата свих помесних православних цркава (члан два), и да је одлука која се том приликом доноси једногласна одлука свих православних аутокефалних цркава (члан шеснаест), а ти услови нису испуњени на састанку на Криту.

Оци Светог сабора Антиохијеске Цркве једногласно су одлучили следеће:

1. Да се састанак на Криту посматра као прелиминарни састанак у сврху Свеправославног Сабора, да се његови списи не сматрају завршеним, већ и даље отвореним за дискусију и измене по сазиву Великог Свеправославног Сабора у присуству и уз учешће свих аутокефалних православних цркава.
2. Да се одбије додељивање саборног карактера било ком православном састанку који не укључује све православне аутокефалне цркве, и да се истакне да принцип једногласности остаје камен темељац за уобичајене православне односе. Тако, црква Антиохије одбија да се састанак на Криту зове „Велики Православни Сабор“ или „Велики Свети Сабор.”
3. Да се потврди да све што је издато на састанку на Криту, одлуке и слично, није обавезујуће, на било који начин, за патријаршију Антиохије и свег Истока.
4. „Комисија за питања Сабора” да проучи резултате и последице састанка на Криту и понуди детаљан извештај Светом Сабору Антиохије на свом следећем састанку.
5. Да се пошаље писмо о одлуци Сабора Антиохије свим аутокефалним православним црквама, као и цивилним и верским властима у иностранству.
6. Да позове вернике да се придруже оцима Антиохијског Сабора у молитви за очување и потпуно одржање јединства православног сведочења у данашњем свету.

Свако ко говори другачије него што је установљено, макар био и достојан по вери, макар и постио, макар и девственост сачувао, макар и знамења творио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, који ради на штету оваца.

Св.Игњатије Богоносац

Извор: Православље живот вечни