Постоје ситуације које ниједна метафора, писани аргумент или било која друга реченица, не може описати тако ефикасно и убојито као што може народна мудрост. Тако је, када се направи ретроспектива и апострофира политика „салто мортале“ шампиона Мила Ђукановића, од одбране Коова као националног интереса, до признања те такозване државе, наздрављања, смјешкања и очијукања са Хашимом Тачијем званим „Змија“, до отимања територије Црне Горе од стране истог тог Косова, немогуће је не помислити: ко са ђаволом тикве сади, о главу му се обијају!
У двије и по деценије политичког битисања, искључиво у улози власти, Ђукановић је грађанима Црне Горе „подгријао“ носталгију на чувену Квискотеку, па су се многи тако у стилу Оливера Млакара запитали ко је заправо владар Црне Горе. Да ли је то особа А, из 1990. године која каже „Косово је бедем српског и црногорског народа које не може пасти док је нас и док је покољења наших потомака, небројено пута смо рекли, Косово се мора бранити свим средствима“, је ли то можда особа Б која је 1993. године поручила да је „поносна на српско поријекло и црногорску државност, на славну историју српског народа“, или је то пак особа Ц која признаје независно Косово, гласа за пријем истог у Унеско и отвара му амбасаду у Подгорици?
Или су особа А, Б, Ц уствари један те исти политички камелеон, коме ништа није свето, па ни тридесет хиљада протјераних Црногораца са Косова и Метохије, а коме политички и (прије свега) пословни партнер може бити онај који је командовао са више од 150 логора за мучење Срба и неалбанаца, као и онај који је патентирао вађење органа без анестезије у такозваној „Жутој кући“?
Ако је ријеч о човеку који по потреби може бити било која особа, са било којим ставоом, док то њему доноси корист, или га макар чува од штете (као на примјер, вађења афера из фиоке и звецкање лисицама), онда не треба ништа да чуди. Не треба, дабоме, ни да чуди моменат гдје искривљује цитатекраља Николе, користећи га и „дивећи му се“ и као икону у борби за независну (читај: приватну) Црну Гору, а онда се одриче и Метохије за коју се краљ Никола 1913. изборио и завјета који је наследницима оставио, а дијелом и у „Онамо, ‘намо“ опјевао?
Дакле, док се Ђукановић параноидно бори против Срба (не оних из изјаве из 1993. године, него неких других), четника, руских агената и Путина, дотле му „партнери“ и „пријатељи“ забадају нож у леђа. Или, да се вратимо у оквире народне мудрости: Признањем терористичке творевине и квазидржаве Косово 2008. године, Мило је засадио тикве са ђаволом. О главу су се већ обиле прије неколико дана, када су посланици „Самоопредјељења“ буквално „украли“ дио црногорске територије, а Тачи рекао да у томе не види ништа спорно, тачније има разумијевања за акцију „Самоопредјељења“.
То, на нашу жалост, није крај, него само лагани и суптилни почетак. Милове ће се тикве Црној Гори обијати о главу.
