У Србији је у прошлој години забележен негативни природни прираштај од 38.021 становника, што значи да је наша земља, не рачунајући територију КиМ, у демографском смислу за годину дана остала без становништва величине града попут Зајечара, Кикинде или Сремске Митровице.
Према подацима Републичког завода за статистику, тако значајан негативан природни прираштај израз је разлике између прошлогодишњег малог броја новорођених (65.657 живорођења) и релативно великог броја умрлих (103.678).
Горан Пенев, из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука, каже да је мањи број живорођења него 2015. забележен 2013. године (65.554), док је рекордан број умрлих (106.771) био 2005.
Међутим, како истиче, прошлогодишња разлика између негативне и позитивне компоненте рекордна и највећа је од завршетка Другог светског рата. У 2015, у поређењу с претходном годином, негативан природни прираштај повећан је за 3.235 становника.
У Србији је стопа умирања лане била 14,6, а стопа рађања 9,3, што значи да је у неком замишљеном насељу од хиљаду становника умрлих било 14,6, а живорођених 9,3.
Тако је у 2015. дошло до рекордне негативне стопе природног прираштаја од 5,4. У већини европских држава стопа природног прираштаја је позитивна, док је негативна у петнаестак, углавном бивших социјалистичких земаља.
Прошле године једино је Бугарска, са минус 6,2 на 1.000 становника, имала већу негативну стопу природног прираштаја од Србије.
Познато је и то да Србија (без КиМ) негативан природни прираштај бележи још од 1992. Горан Пенев износи податак да је у Србији од тада до 2015. укупан број умрлих већи од броја живорођених за 626.000, с тим што је у последњих десет година негативан природни прираштај стално изнад 30.000.
С друге стране, најновији подаци Републичког завода за статистику указују и на неке позитивне трендове: прошле године регистровано је најдуже очекивано трајање живота (72,6 година за мушкарце, 77,7 за жене), најмања смртност одојчади (346 или 5,3 на 1.000 живорођених), а настављено је и смањење броја самоубистава (1.064 или 15 на 100.000 становника).
На питање зашто се у Србији повећава број умрлих, Горан Пенев каже да је то пре свега резултат интензивног старења становништва и, у последњих неколико година, уласка тзв. беби-бум генерација, рођених у периоду после Другог светског рата, у категорију старијих од 60 година.
Оних у животном добу од 60 до 64 године у 2015. било је за 50 одсто, или за око 200.000 више него 2005! Сви показатељи – просечна старост становништва, индекс старења, удео старијих од 65 година (за трећину их је више него оних узраста до 15 година) – упућују на то да смо једна од демографски најстаријих нација у Европи.
Због тога није неочекивано да наша статистика годишње бележи више од 100.000 умрлих. Прошле године у том погледу није забележен рекорд, али стопа морталитета је највиша јер се број становника у Србији сваке године смањује (процена за 2015. је 7.095.000).
Смртност становништва, и поред његове све веће старости, може се смањити пре свега превентивним деловањем здравственог система. Није довољно, примећује др Пенев, само изградити модерне клиничке центре него треба створити такав систем превенције који ће доприносити побољшању здравља становништва, па и оних старијих.
У тим условима очекивано трајање живота могло би значајније да се повећа и тада не бисмо били међу десетак земаља с најкраћим животним веком у Европи.
Прошле године стагнација је регистрована и код нивоа фертилитета, који је као и 2014. статистички износио 1,47 деце по жени у репродуктивном периоду. Међутим, код нас је већ пуних шест деценија стопа фертилитета испод нивоа потребног за просту репродукцију (2,1 дете по жени), а последњих година она је за око трећину испод тог нивоа.
Стопе фертилитета показују и то да жене код нас све чешће рађају у тридесетим годинама живота, што значи да је настављена тенденција одлагања рађања.
Саговорник „Политике“ каже да је на пораст броја рађања могуће утицати мерама државе. Пример је Русија, која већ неколико година бележи позитиван природни прираштај, иако је, као и у Србији, он први пут био негативан 1992, а крајем деведесетих регистровано је и по милион становника негативног природног прираштаја годишње.
И у другим европским земљама мерама државе се подстиче рађање, али код нас је проблем у томе што се младе жене суочавају с незапосленошћу и несигурношћу радног места, што значи да када остану без посла већином тешко могу да нађу нови. Зато многе од њих максимално одлажу тренутак рађања.
Све то, у крајњем исходу, утиче на стопу фертилитета, која је далеко испод просте репродукције становништва Србије.
