Митрополит Серафим Пирејски о “Трапавом сабору”

И беше Сабор. Одсуство четири Помесне Цркве не даје за право да буде упамћен под именом Свеправославни. Начином рада, строго устројеним да иде на руку патријарха Вартоломеја и њему одане екуменистичке болументе, као и начин на који је припреман умногоме дају за право онима који су га назвали лажним, вучјим или трапавим сабором.

„Уз много туге и патње у души пратили смо у медијима почетак Светог и Великог сабора, почевши од Литургије на Свету Педесетницу, а зарад народа Божјег у најкраћим цртама које следе, изнећемо наше прве закључке“– наводи се између осталог у саопштењу канцеларије Пирејске Митрополије.

1. Први закључак који сматрамо болним и узнемирујућим је тај да присуствовање заједничкој молитви током Јутрења и Свете Литургије у цркви Св. Мине са јеретицима – папистима, протестантима и монофизитима као што је свима познато, забрањено Светим Канонима. Кршећи Свете Апостолске Каноне и Каноне Васељенскиx Сабора, Православни Примати и други архијереји саучествујући у молитви са јеретицима на самом почетку су желели да пренесу поруку свету колико поштују одлуке Васељенских Сабора и синодалну структуру Цркве.

2. Други закључак који је нас је могао само растужити је присуство на отварању Светог и Великог сабора као званичних гостију делегација јеретика-паписта, протестаната и монофизита, што је иновација без преседана и страна нашој саборској традицији. Заиста, ови делегати су именовани као „представници сестринских Цркава“ од Васељенске патријаршије. Патријарх Вартоломеј је и пре тог Светог сабора одлучио да призна црквену природу ових јеретичких заједница . Дакле, Г. Вартоломеј нас ставља пред свршен чин, пославши друго писмо, овог пута позивајући не јеретике него „сестринске цркве“. Никада у историји Васељенских и Помесних сабора узимајући у обзир и византијско доба није постојао концепт „посматрача“. Односно указивање части да као гости присуствују јеретици, дакле исти они чија су учења већ осуђена на ранијим Васељенски саборима. Јеретици су могли бити позвани једино на покајање а не као почасни гости. Само Први и Други ватикански концил познавао је статус „посматрача“. Очигледно је да је Свеправославни сабор преузео папске стандарде.

3. Даље закључујемо да је тужан сам почетак Сабора који је окарактерисан као свеправославни. Сабор је почео своју активност у супротности са успостављеним правилима «Правилника организације и рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве», који су одобрили учесници скупа Поглавара Помесних Православних Цркава у Шамбезију у периоду 21-28. јануара. Овим Правилником успоставља се , између осталог, да Сабор “ Сазива Његова Светост Васељенски Патријарх уз сагласност Блаженејших Поглавара свих општепризнатих Помесних аутокефалних Православних Цркава „(члан 1). Зато, јер су четири аутокефалне цркве (Руска, Бугарска, Грузијска и Антиохијска), сасвим оправдано након одржаних седница Синода позвали на одлагање Сабора, а у том случају Васељенски патријарх то не може свести под „заједнички договор Блаженејших Поглавара. “ Стога, није могуће, ако се поштује одредба Правилника , одржати Сабор без присуства Примата једне Помесне православне цркве, наглашавам , у случају да инсистирају на придржавању правилима која су потписали. У супротном, поглавари и чланови Сабора не могу се похвалити да поступају са прецизношћу и у складу са правилима.
4. Још један тужан закључак је да је Сабор почео са радом без претходне ратификације дефиниција и Светих канона претходних Васељенских сабора, чиме би се потврдило да ће уистину представљати природни наставак пређашњих Сабора. Треба напоменути да се позивањем на претходне Васељенске саборе непрекидно одаје поштовање Светим Оцима тих Сабора. Овом праксом Оци би недвосмислено показали да подржавају претходне Васељенске саборе и на њима успостављене догме , и да ће им својим радом бити доследни.Типичан пример доследности било би признање Сабора из 787. године као Седмог Васељенског Сабора и Сабора Св. Фотија Великог (879-880.) као Васељенског.

5. Још један закључак који не може да нас радује је да је Сабор почео са радом и ако„Правилник организације и рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве“, није једногласно прихваћен од стране свих Примата јануара 2016. године, с обзиром да није потписан од стране Цркве Антиохије. Дакле, нарушен је принцип једногласности као неопходан предуслов за сазивање Сабора, ако у већ наведеном Правилнику виде упориште.

6. Такође, почео је радом на текстовима опште прихваћеним само на тзв. Свеправославним предсаборским конференцијама, што није, како се касније и показало, довољно добра и чврста основа .То је зато што текстови шест докумената , иако су били прихваћени једногласно на Сабрању Престојатеља Поместих Православних Цркава у Шамбезију, (21-28. јануара 2016. године) , али не и од све јерархије Помесних цркава. Ове цркве, када су добиле текстове од својих примата , у облику у ком су састављени на предсаборским састанцима, разматрали су их на својим Светим Синодима. Многи од њих, као што су Црква Бугарске, Грчке, Грузије и друге, у предложеним текстовима саборских докумената пронашле су током разматрања празнине, двосмислености и друге неисправности, стога предложиле корекције истих.

То што су Примати потписали текстове који су претходили Сабору једногласно (као у Правилнику о раду Сабора), то не значи да је сва локални црквена хијерархија у обавези да прихвати ове текстове. Лично мишљење примата у сваком случају не може да подразумева исправност тих докумената нити да примора и обавезује Свети Синод те Помесне Цркве или било ког архијереја да исте прихвати , јер се у супротном примати претварају у папу, и сваки Примат постаје „тата“ који сам одлучује и чије мишљење преовлађује. Највиши орган управљања у помесним православним црквама, према православној традицији, није Предстојатељ него Свети Архијерејски Синод.
Након свега наведеног и више је него јасно да је потпуно погрешна тврдња Васељенског патријарха у уводном говору:“Стога, спремни смо да се наш рад заснива на текстовима једногласно усвојеним од стране Цркве.“ Васељенски патријарх подразумева под „текстовима једногласно одобреним“ очигледно текстове потписане на Предсаборској конференцији (јануар 2016), а то не може да се односи на поједине Цркве, због корекција које су предложиле након размтрања докумената .Наравно, треба напоменути да је принцип јединства, о којем говори Васељенска патријаршије, нема ефекта, јер се мишљења неких Цркви разликују. Да ли је потребно напоменути да је осим лажних тврдњи о једногласности , патријарх изнео и друге нетачне тврдње у свом уводном говору, на које ће се сигуран сам критички осврнути и друга браћа у Христу.

7. Истакао бих и то да су на четири Цркве које нису учествовале у раду Сабора хулили са свих страна. Њихово одсуство је представљено и од Васељенског патријарха и других примата, у уводним излагањима, као потпуно неоправдано и подложно свакој осуди. Ни мање ни више, Цркве које нису присуствовале Сабору на Криту проглашене су кривима и одговорнима за стварање раскола и подела. Међутим, ове Цркве нису присуствовале , како сам већ појаснио,зато што су приликом разматрања саборских докумената уочили нелогичности, недоследности. Због тога су , што је сасвим природно, тражили да се одложи Сабор, да се све још боље размотри , да се изврше потребне корекције, и тако начине нове текстове докумената који уистину могу бити једногласно прихваћени од свих Помесних цркава. Како њихов предлог да се Сабор одложи није прихваћен, они су изабрали да не учествују.

8. Још један узнемирујући закључак можда и болнији од свих осталих јесте формулација кој нам је представљена у тексту документа „Однос Православне Цркве према остатку хришћанског света“, и сматрамо је тако формулисаном, стварним еклесиолошким признањме инославних јеретика. Овде је верзија прихваћена једногласно од стране Сабора: „Православна црква прихвата историјско име других инославних хришћанских цркви и конфесија“ уместо : „Православна црква признаје историјски постојање других хришћанских Цркава и конфесија“. Реч „постојање“ је замењен са речју „име“ и изразу „Цркве и хришћанске конфесије“ додата је реч „инославних“. Ову промену у формулацији предложио је Његово Преосвештенство Архиепископ све Грчке Јероним након дугих дискусија и консултација. „Постигли смо једну саборну одлуку која први пут дефинише историјски оквир односа према хетеродокснима , не у постојању већ само у историјском називању (именовању) ових хришћанских Цркава и Конфесија као хетородоксних“, објашњава последицу новог израза Преосвештенство Архиепископ Грчке.

Након овакве изјаве логично је да се запитамо: Како назвати ситуацију када именујете нешто а у исто време одбацујете идеју о постојању тога што сте именовали? Неприхватљиво и контрадикторно у погледу доктрине и прихватања ословљавања“инославних хришћанских цркава и конфесија“. Хетеродоксне конфесије не можемо називати „црквама“ јер управо зато их називамо „хетеродоксним“, њихове догме су јеретичке и стога их не може називати „цркавама“.

9. Такође, тужна је чињеница да делегација Цркве Грчке није остала непоколебљива и чврста по питању Одлуке Архијерејског Синода од 24. и 25. маја ове године , као што је требало да уради. Синод је тада је одлучио да замени речи „историјско постојање других хришћанских Цркава и конфесија“ фразом „историјско постојања других вера и хришћанских заједница“.

10. На крају још један обесхрабрујући закључак и односи на оно што је са поносом рекао Васељенски патријарх Вартоломеј на крају заседања. Између осталог, он је потврдио да „Васељенску патријаршију сматра пиониром екуменског покрета.“ Он се такође позвао на свејеретичку Посланицу Цариградског сабора из 1920.године, „коју су многи окарактерисали као претечу Светског савета цркава“ и истакао да је „Васељенска Патријаршија била један од оснивача Светског савета цркава”.

Зауставимо само на тренутак излагање о овим питањима, не верујући и не надајући се да се овим питањима и закључцима окончава листа непријатности и бола везаних за Сабор на Криту. Нормално је да се након горе наведеног, поставља питање: шта се може очекивати од Сабора који је почео и завршио на овакав начин? Како је рекао Господ: „Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине.“(Лк 6, 43,44). Па нека свако закључи како мисли да треба.

Извор: Православље живот вечни