Иако је ријеч о једном од највећих српских празника, нарочито значајном за националну свијест и представља подсјетник на историјске догађаје и прекретнице попут Косовске битке или „слободарског пуцња“ Гаврила Принципа, српски дневни листови нису осетили потребу да овај догађај данас позиционирају на насловну страну!
Тако су прорежимски „Информер“ и „Српски телеграф“, уместо приче о косовским јунацима и дану који има посебно значење за српско друштво и национално биће, одлучили да пажњу посвете теорији по којој премијера Вучића покушавају да сруше америчка амбасада, односно ЦИА.
Таблоид „Ало“, са друге стране, такође је изигнорисао ову тему, а централну позицију на насловни заузима предсједник СПС-а Ивица Дачића, којег новинари овог листа оптужују да штити интересе Америке умјесто интереса Србије.
Такође, „Куриру“ је од Видовдана битнија прича о односу Бориса Тадића и Микија Ракића, а уредништво овог листа процијенило је да већи значај за Србе свакако има и гола брадавица естрадне уметнице Ане Николић, која такође „краси“ насловницу.
Грађански оријентисани „Блиц“ приоритет је дао случају Шарић, али и приватном „чаврљању“ тенисера Ендија Мареја и Јанка Типсаревића.
Тема дана за „Политику“ и „Данас“ представљају евроинтеграције Србије и утицај Брегзита, док се „Вечерње новости“ фокусирају на дневно-економске теме.
Американци стално говоре о једанаестом септембру, чак и већина наших грађана зна за тај датум али не зна већину битака у нашој историји. Тако се чува национална свијет и сјећање. Сваког једанаестог септембра, дана који је болна рана Америке, сваке године, сви амерички часописи, сви медији, електронски, писани, интеренет говоре о једанаестом септембру – тиме чувају своју историју од заборава. А ми? Којим ће медијима ако не српским бити важан Видовдан?
Црногорска капа била је корота са угашеним Косовом, сваког би се вијека по једна сунчева зрака додавала. На тај начин се одржавао спомен Косовске битке. Данас, имамо више средстава, више могућности. Медији су, међутим, одлучили да пређу преко најтежег дана српске историје ћутањем.
Каже Давид у једном од својих Псалама: „Ако те заборавим Јерусалиме, нека ме заборави десница моја!“ Шта ово говори о нама? О медијима који, умјесто да данас имају просвјетитељску улогу, врше свјесно игнорисање овог датума, његово значење по сопствени народ и калемљење на неважне проблеме и туђу културу. Ради се о гушењу националне свијести и заборављања сопственог идентитета.
