У намери да одржи Сабор по било коју цену Цариградска патријаршија тренутно има подршку грчких цркава (Грчке, Кипарске, Албанске, Јерусалимске и Александријске патријаршије), као и Румунске православне цркве, која такође нема једноставне односе са РПЦ. Пољска православна црква и Православна црква чешких земаља и Словачке ће, врло вероватно, такође подржати Константинопољ
Разлог за непопустљивост Фанара крије се у његовим папистичким тежњама. Почевши од 1920-тих година, цариградски патријарси теже да претворе свој примат по части, који је предвиђен црквеним канонима, у примат по власти – присвајањем права контроле над православном дијаспором, права проглашавања црквене аутокефалности (независности), права међуправославне „арбитраже“ и мешања у унутрашње ствари других помесних цркава итд. Грчки богослови оправдавају претензије Константинопоља на примат по власти потребом да у православном свету постоји лице које оличава јединство православног света
У Цариградску патријаршију, као у средство за легализацију пројекта стварања „Јединствене украјинске помесне цркве“, уздају се расколничке структуре – „Украјинска православна црква Кијевске патријаршије“ (УПЦ КП) и „Украјинска аутокефална православна црква“ (УАПЦ), као и званични Кијев, који је заинтересован за раскид канонских црквених веза између Русије и Украјине
Сам патријарх Вартоломеј нема ништа против да учврсти свој примат путем „лечења“ украјинског раскола. Време после Сабора делује као најповољнији моменат за мешање Фанара у Украјини. Може се одлучити за прелазак Рубикона и због постојања „пете колне“ унутар Украјинске православне цркве Московске патријаршије – групе свештеника на челу с митрополитом Александром (Драбинко), која се активно залаже за стварање „Јединствене помесне цркве“
Свеправославни сабор, чије је одржавање планирано од 18. до 26. јуна 2016. године, за основни декларисани циљ има демонстрацију јединство православног света.
Три недеље пре почетка Сабора неколико помесних цркава саопштило је да неће ићи на Сабор. Прва је одустала Бугарска, након ње - Антиохијска православна црква, затим Српска и Грузијска православна црква.
Свети синод Руске православне цркве је 13. јуна 2016. године донео одлуку да „подржи предлоге Антиохијске, Грузијске, Српске и Бугарске православне цркве о одлагању Свеправославног сабора“. У насталој ситуацији, када је пет од 14 признатих аутокефалних цркава званично одбило да путује на Крит, Сабор, у случају његовог одржавања у планираном року, губи свој статус Свеправославног. Максимум о којем се може говорити јесте међуправославно саветовање налик ономе које сазвано у Москви 1948. године.
Разлог за одбијање учешћа су проблеми у међуцрквеним односима који нису разрешени у предсаборском процесу и суштински недостаци у нацртима докумената који ће бити изнети пред Сабор.
Богословски део критика на рачун формулација у документима нашао је своје место у одлуци Синода Бугарске цркве још у априлу 2016. године. Бугари су тада саопштили да је неопходно умети измене у један од докумената о којима се највише дискутовало – „Односи Православне цркве са остатком хришћанског света“.
Забринутост Бугарске цркве званично деле и Грузијска и Српска црква, као и Свети кинот Свете горе.
Православна академија на Криту
Првог јуна 2016. године бугарски Синод је донео одлуку да не учествује на Сабору, истакавши као разлог, поред осталог, једну суштинску чињеницу – фактичку немогућност редиговања докумената током трајања Сабора. Ради се о томе да правилник о раду Сабора не предвиђа гласање у складу са документима који су већ усвојени на Синаксису поглавара помесних православних цркава одржаном у Шамбезију у јануару 2016. године, већ допушта редиговање и гласање само када су у питању предложене измене.
У условима када се поштује консензус, када су измене докумената које не одговарају барем једној цркви мало вероватне, изузетно је важно постизање сагласности свих помесних цркава у предсаборској фази. Напред наведене цркве су се управо залагале за дораду докумената и одлагање Сабора, а не за отказивање.
С обзиром да су се припреме за Сабор отегле преко пола века, забринутост коју су изразиле многе цркве делује потпуно оправдано – неће бити нимало лако окупити се други пут ради исправљања грешака.
Одбијање Антиохије да путује на Крит везано је за нерешени проблем јурисдикције над Катаром. Спор између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије заоштрио се 2014. године и довео је до прекида евхаристичког дијалога две цркве. Међутим, територијални спорови између цркава постоје и у Европи.
Румунска православна црва је почетком 1990-тих година неоправдано упала у Молдавију, на канонску територију РПЦ, где је увела паралелну јурисдикцију, такозвану „Бесарабијску митрополију“, као и у источну Србију. Архијерејски сабор СПЦ је крајем маја 2016. године запретио Румунској патријаршији прекидом односа ако не престане мешање Румуна у унутрашње ствари Српске цркве.
Међутим, питање јурисдикције над Катаром није само црквено-канонско, већ има и изражену геополитичку подлогу. У условима грађанског рата у Сирији, где Антиохијска црква подржава режим Башара Асада, емирату одговара присуство на његовој територији представника управо Јерусалимске патријаршије, који се настанио на канонској територији Антиохијске патријаршије 1997. године уз помоћ САД.
У насталој ситуацији, када се цео низ помесних цркава залаже за одлагање Сабора, предлог Руске цркве од 3. јуна 2016. године о одржавању ванредног Свеправославног предсаборског саветовања „ради разматрања ситуације и тражења излаза из насталог ванредног стања“ био је последњи покушај да се Сабор спасе.
Одбијање Фанара (истанбулски кварт у којем се налази седиште Цариградске патријаршије) и даље припреме за Сабор у обичном формату представљају, у суштини, неуважавање мишљења целог низа помесних цркава, на чијој територији живи више од пола укупног православног становништва у свету.
У својој намери да одржи Сабор по било коју цену Цариградска патријаршија тренутно има подршку грчких цркава (Грчке, Кипарске, Албанске, Јерусалимске и Александријске патријаршије), као и Румунске православне цркве, која такође нема једноставне односе са РПЦ. Пољска православна црква и Православна црква чешких земаља и Словачке ће, врло вероватно, такође подржати Константинопољ.
Жеља патријарха Вартоломеја да одржи Сабор упркос непостојању православног консензуса о документима Сабора открива додатну политичку мотивацију Цариградског престола да се Сабор одржи.
Патријарх Вартоломеј
Портпарол Фанара архиђакон Јован Хрисавгис тврди да ће Сабор бити одржан чак и у случају одсуства неколико цркава, а његове одлуке ће бити обавезне и за оне цркве које су одбиле да учествују на њему. Тежње Цариградске патријаршије да прогура одлуке које у овој фази изазивају несугласице између помесних цркава могу да доведу до раскола у породици православних цркава, у случају доношења тих одлука. Јер, неприсуствовање и само једне помесне цркве у потпуној је супротности с начелом консензуса и лишава Сабор легитимности.
Разлог за непопустљивост Фанара крије се у његовим папистичким тежњама. Почевши од 1920-тих година, цариградски патријарси теже да прошире свој примат по части, који је предвиђен црквеним канонима, у примат по власти – првенствено присвајањем права контроле над православном дијаспором, права проглашавања црквене аутокефалности (независности), међуправославне „арбитраже“ и мешања у унутрашње ствари других помесних цркава итд. Грчки богослови оправдавају претензије Константинопоља на примат по власти потребом да у православном свету постоји лице које оличава јединство православног света.
У контексту Свеправославног сабора озбиљну претњу представља заоштравање ситуације у црквеном животу Украјине. У Цариградску патријаршију, као у средство за легализацију пројекта стварања „Јединствене украјинске помесне цркве“, уздају се расколничке структуре – „Украјинска православна црква Кијевске патријаршије“ (УПЦ КП) и „Украјинска аутокефална православна црква“ (УАПЦ), као и званични Кијев, који је заинтересован за раскид канонских црквених веза између Русије и Украјине.
Сам патријарх Вартоломеј нема ништа против да учврсти свој примат путем „лечења“ украјинског раскола. Чак ни његово усмено обећање патријарха да неће бити покушаја легализовања раскола у Украјини ни пре ни после Сабора неће бити препрека за активне радње.
Време после Сабора делује као најповољнији моменат за мешање Фанара у Украјини. На такав развој догађаја, поред „саботирања“ Свеправославног сабора – главног животног дела патријарха Вартоломеја, од стране Руске цркве, указује још неколико фактора.
Као прво, постојање „пете колне“ унутар Украјинске православне цркве Московске патријаршије – групе свештеника на челу с митрополитом Александром (Драбинко), која се активно залаже за стварање „Јединствене помесне цркве“. Као друго, незабележени притисак „власти“ на канонску Цркву, најмногобројнију православну конфесију у Украјини.
Ради се не само о отимању храмова УПЦ МП од стране радикалних групација, као и информативним нападима у медијима и дискредитовању високог свештенства УПЦ МП у јавном простору. Током последњих шест месеци Украјина покушава да створи правну основу за стављање под потпуну контролу рада УПЦ МП и могућности за њено „легално“ укидање.
Украјинском парламенту је поднет законски предлог бр. 4511 под називом „О посебном статусу верских организација чији се центри руковођења налазе у држави коју је Врховна Рада прогласила за државу-агресора“, чије су одредбе усмерене против УПЦ МП, и нацрт измена закона „О слободи мишљења и верским организацијама“, који ће у случају доношења легализовати „добровољне“ преласке црквених заједница под другу јуридсикцију.
Текст обраћања Врховне Раде цариградском патријарху Вартоломеју са молбом да призна независност Украјинске цркве од Московске патријаршије, који је заведен у украјинском парламенту почетком јуна 2016. године, а чији је аутор председник Раде Андреј Парубиј, показује озбиљност намера владајућих елита Украјине и потврђује размере мешања украјинске државе у унутрашње ствари Цркве, која је, према украјинском уставу, ипак одвојена од државе.
Фактички, спремност украјинских власти да се боре против канонског православља оличеног у УПЦ МП само чека „благослов“ и непосредно учешће Константинопоља.
Питање је само колико је далеко спреман да иде патријарх Вартоломеј у реализацији својих папистичких амбиција. Он има све шансе да уђе у историју као човек који ће „излечити“ украјински раскол и створити нови раскол у светском православљу.
