Никола Јовановић, програмски директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД).
После Хладног рата, Европа је, од својеврсног излога западног света према СССР-у, требало да прерасте у један од главних полова глобалног управљања…и све је ишло у том правцу.
Уговором из Мастрихта 1993. године усвојена је заједничка валута и комплетирано јединствено унутрашње тржиште. Постављени су темељи политичке и безбедносне уније. Десетак година касније, великим проширењем на исток, Европа је у апсолутним цифрама економски превазишла Америку.
Како је онда могуће да ћемо за само три дана присуствовати референдуму о изласку из Уније у једној од кључних држава чланица? Да ли ће евентуални излазак Велике Британије означити крај европског пројекта?
Почнимо од дијагнозе, која је довела до оваквог обрта.
У Европи постоје два системска проблема. Први је тај што су се државе чланице сложиле око механизама за поделу дивиденди у периоду просперитета, али не и око поделе ризика и трошкова у временима турбуленције и кризе. Поједностављено речено, свако се изборио за свој део колача у европском пројекту (субвенције, кредити, престиж и сл.), али кад почну да стижу рачуни за плаћање, сви се окрећу суседу – нпр. по питању расподела избеглица, миграната, трошкова одбране, терета спасавања Грчке…
Други проблем је што државе чланице немају исту визију финалне Европе, односно правца у коме даље треба усмеравати европске интеграције. Ако опет прибегнемо симплификацији, неке желе политичку унију, то јест квази-федералну Европу која је и глобална сила, док друге теже искључиво економској и техничкој заједници, уз очување националне суверености и слободе самосталног одлучивања у кључним доменима.
Евроскептици у Британији сматрају ова два проблема нерешивим. Они резонују овако: недостатак механизма за поделу терета довео је до комплетне парализе одлучивања у ЕУ, која се неће решити без макар покушаја дубље интеграције. Али у временима кризе једино неподељена и јасна сувереност представља брану од ширих ризика и турбуленција, верују они. Другим речима, суверенисти не желе ни паралисану ни политичку Европу, а ниједна трећа варијанта им се не чини реална. Значи, решење је напуштање брода.
С друге стране, британска елита и средња класа сматрају да је, упркос мањкавостима ЕУ, Британије нашла у њој за себе оптималну стратешку позицију. У оквиру Европе, она има лојалне савезнике попут Холандије, Данске и Шведске, а чланство је чини драгоценијим савезником САД и интересантнијом за кинеске инвестиције.
У кључним стварима, балансира између Француске, која јој је ближа по питањима спољне политике и екстерних интервенција, и Немачке, са којом се сврстава у вези регулаторне и трговинске агенде. Уосталом, Британија је за себе обезбедила кључна изузећа од слободе кретања људи и заједничке валуте још уговором из Мастрихта, а неке ситне концесије је извукао и премијер Камерон.
Уколико Европа заиста крене да се развија у правцу политичке уније, што данас не изгледа вероватно, Британија има могућност да се додатно измакне и игра улогу нивелатора у балансу снага између Европе и САД. Деловање на баланс снага континенталних и глобалних актера је омиљена историјска улога Британије, а данас се лакше осварује ако си унутра, а не изван ЕУ. То је резоновање „кампа за останак”.
Иако су забринутости британских евроскептика легитимне и упркос чињеници да на сваком референдуму емоције играју важну улогу, а у овом случају претежно су то страх од конфузног континента и национални понос, прогнозирам ипак тесну победу оних који су за останак. Аргументи за останак су рационалнији, а Енглези су на концу ипак конзервативни и верују у прилагођавање, насупрот наглих заокрета.
Ако, пак, грешим у прогнози, које су последице изласка за Британију и Европу?
Референдумска одлука о изласку није конститутивна и аутоматска, Британију и ЕУ би наиме очекивале две до три године мучне бракоразводне парнице. У том периоду Британија би била изолована од европског одлучивања, а многе чланице би се залагале за што бруталније услове изласка, како би одвратиле друге државе од нових референдума.
У сценарију изласка, у Шкотској би поново оживео сецесионистички покрет, а две Ирске би биле подељене још строжом границом. На енглеској берзи и у Ситију би настала финансијска паника, а економски интерес Кине за Енглеску би опао.
С друге стране, победа британских суверениста би означила и крај Европе како ју је Мастрихт замислио. Француска и Немачка би покушале да продубе интеграцију и буду нуклеус једне политичке и безбедносне уније, али то би изазвало велики отпор скандинавске и источне Европе, које не виде будућност уније без атланске компоненте. Четвртак је, дакле, дан Д за Унију, која је толико дуго била наш недосањани сан. Мало иронично, зар не?
