О РАСТУРАЊУ бивше Југославије од 1991. у њеним некадашњим републикама, али и широм Европе, написане су читаве библиотеке, подигнуте многе оптужнице и изречене бројне правоснажне пресуде. Опште је место да су све важне чињенице откривене и обелодањене. И да се томе мало шта може додати и одузети.

Медутим, тај процес распада трајао је подуже, више од две деценије, и у најмању руку постоје неколико датума слома Југославије – и барем још два главна актера њеног демонтирања. Поред Слободана Милошевића, Фрање Туђмана и Милана Кучана, који су званично 1991. први дигли руку на оно што је била заједничка држава, постоји још неколицина актера њеног демонтирања.

Један од првих датума гашења Југославије неспорно је усвајање амндмана (на Устав из 1963) у пролеће 1971. У фази њиховог настајања долази до сукоба између Јосипа Броза и српског руководства. Марко Никезић и његова екипа били су за јавну расправу, али Хрватска и Словенија су то, уз подршку Тита и Кардеља, дефинитивно одбиле.

Суштина амандмана може да се схвати из речи Едварда Кардеља у Уставној комисији, поводом амандмана XX, који је дословно рекао:

– Није питање у томе да ли је Југославија савезна држава или савез држава? За нас је то на крају крајева сасвим споредно питање… Једино што ту недостаје и што бих ја додао је и у аутономним покрајинама (у чл. 1)… Очито је да данас нисмо спремни да прихватимо такав положај АП унутар републике, да оне буду изједначене са позицијом република у Федерацији – говорио је тада Кардељ.

То је, међутим, оставио за наредну фазу, која је врло брзо наступила у току припреме Устава из 1974.

* Пера Стамболић, Слободан Милошевић и Иван Стамболић пред разлаз

КРАЈЕМ марта те 1971. уставни амандмани су усвојени, а у шта ће они претворити Југославију, најбоље је видео професор Правног факултета у Београду Михаило Ђурић:

– Југославија се уставним амандманима своди готово само на географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава – нагласио је Ђурић.

И рекао је још:

– Ови амандмани уводе Југославију у последњу њену раскрсницу.

Много година касније, у својим мемоарима, хрватски лидер из тог времена ће рећи да ће „сви њихови захтеви из 1971. године чинити темељ Устава из 1974. године“. Остала је забележена и његова изјава у Црној Гори, током вечере са руководством ове републике (Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић, др Жарко Булајић…), којој је присуствовао и Вељко Влаховић: „Србију ћемо свести између Ужица и Београда“. О овом инциденту је др Жарко Булајић, председник Извршног већа Црне Горе, известио свог колегу у Србији Миленка Бојанића, а овај је то пренео Марку Никезићу. На састанку код Тита, 14. марта 1971, Никезић је отворено рекао шта се спрема Србији. Поред Марка био је Вељко Влаховић, кога је очигледно издало „црногорско чојство“ те је „кукавно ћутао“. И Тито је био збуњен, па није реч проговорио.

БИЛО је како је било. Српско руководство није успело да спречи уставне промене које ће изродити силна исцрпљивања, економску нефункционалносту, разне облике државних криза. И довести Србију у понижавајући уставноправни положај. Тад настаје и она чувена премиса „слаба Србија, јака Југославија“.

Није било потребно ни две године од доношења Устава 1974. године, па да се у Србији осете све његове последице.

* Тито са Пером Стамболићем и Дражом Марковићем

У правосуђу је од свих органа у Републици, једино Врховни суд и Републичко јавно тужилаштво имало функцију за целу републику. Виши привредни суд, Суд удруженог рада и други правосудни органи вршли су функције искључиво на територији Републике, али не и на територијама покрајина. Уз то, Врховни суд Србијеје имао посебно тело које је било састављено од једнаког броја судија Врховног суда Србије и судија врховних судова покрајина. Поврх свега радило се на доношењу три одвојена кривична законика.

Покрајине су одбиле и доношење заједничког закона о медијима. „Нова пракса“ се осећала и у затварању образовног система.

Нацрт закона о народној одбрани није могао да буде донесен јер су покрајински одбијали субординацију у спровођењу одбране. Пример оваквог односа је била и војна вежба „Одбрана војводине у зимским условима“, одржана у околини Панчева. Вежби су присуствовали искључиво функционери Покрајине Војводине. Нико из Републике није позван.

слично је било у полицији и службама безбедности. У савезним органима делегати из СР Србије и покрајина наступали потпуно неуједначено и разбијено. Друге републике су наступале организовано заступајући своје интересе.

Није поштеђен ни спорт. Првенства су се одржавала по покрајинама и централној Србији, па су прваци сва три дела одлазили на савезна такмичења.

Парализа Републике Србије је била потпуна, укупан друштвени и привредни живот је трпео у свим сегментима. Покрајине су имале право вета на све одлуке органа управљања у Србији, а потпуну самосталност на својим територијама.

ЗАПАД ПРОМОВИШЕ МИЛОШЕВИЋА

СУЗАН Вудворд, професор са америчког универзитета Принстон, у књизи „Балканска трагедија, хаос и распад“ пише да је на промоцију Слободана Милошевића утицало држање Међународног монетарног фонда, западних банака и владе САД. – То, пре свега, због тога што је виђен као економски либерал и политички конзервативац који би имао ауторитета да имплементира реформе које су они захтевали – навела је Вудвордова.

Суочено са стварношћу Председништво Србије формира радну групу која је имала задатак да припреми радни материјал за расправу о свим наведеним проблемима са намером да у њеној завршници буде укључен сам Тито. Материјал назван „Плава књига“ је био завршен и предат 5. јануара 1977. године. Писан је врло обазриво и у њеним закључцима се упозорава да је доведена у питање уставна улога и Републике Србије да – као и друге републике – има функцију националне државе српског народа:

– С обзиром на изражене тенденције дезинтеграције републике као целине и на све изразитије диференцирање три одвојена подручја, слабо или само формално међусобно повезана, може се отварати питање да ли српски народ, равноправно са другим народима Југославије остварује своје историјско право на националну државу у оквиру југословенске федерације која почива на принципу националног самоопредељења – написано је тада.

Рад на овом експертском материјалу поделио је руководство у Србији.

Против „Плаве књиге“ су били Милош Минић, Живан Васиљевић, Момчило Дугалић, Стеван Дороњски, Душан Алимпић, Душан Поповић, Мирко Поповић, Радован Влајковић, Нандор Мајор, Фадиљ Хоџа, Кољ Широка, Али Шукрија, Махмут Бакали, Џавид Нимани… Они су агресивно наступили против „Плаве књиге“, и тражили су одговорност за покретаче уставних промена Дражу Марковића, Душана Чкребића, Ђорђа Лазића, Ивана Стамболића,који је тада био секретар Извршног комитета ЦК СК Србије.

Представнициа ЦК Србије, ЦК Војводине и ЦК Косова сусрели су се са Титом 27. јула, који је био позван да арбитрира у овом спору републике са покрајинама. „Плава књига“, посвећена проблемима у народној одбрани, планирању, судству, безбедноси и кадровским питањима је одбачен.

Страх од отварања „српског питања“, је био већи од блокаде функционисања републике. Одбацивање „Плаве књиге“ је крај другог дела драматичне завршнице која ће наступити 1991. године.

ТРЕЋИ део почиње више од десет година после Титовог одлучног не, 27. јула 1987.

На сцену ступа Међународни монетарни фонд и тражи од Југославије промену уставног система као предуслов модерним реформама у привреди, финансијама и тржишној економији. Уз други стенд-бај аранжман ММФ тражи да се вето република на савезном нивоу укине, и то се посебно спомиње апсурдност права вета покрајина унутар Србије.

После више од две године јалових расправа између бранилаца постојећег стања и реформатора, под огромним притиском ММФ, Председништво ЦК СКЈ предложило је републикама и Савезној скупштини 21. јануара 1987. године преко 120 амандмана на Устав СФРЈ из 1974. Кључни амандмани су предвиђали и већа права Србије над покрајинама. Све оно што је пре десет година одбацио Јосип Броз Тито. Ипак, то ће, за оне који се сећају, бити тек почетак драматичне завршнице.

Дужничка клопка у коју је запала Титова „обећана земља“ приморала је ММФ да тражи неопходне уставне промене, посебно ускраћивање права вета, које је парализовало савезну владу, али и Србију, као предуслов за привредну реформу. Међутим, то је изазвало бурну реакцију републичких и покрајинских лидера.

Да ли је неопходно пребројавати колико је Југославија имала шанси да опстане. Колико су пута то онемогућавали Јосип Броз, Едвард Кардељ и њихови следбеници, међу њима многи и из Србије. Њима је очигледно било важније да се Србији сасеку оба крила (покрајине) него опстанак државе. Остаће запамћена и једна изрека из тог времена „Aко покрајине нису против Србије, онда и нису потребне“!

Извор: Вечерње новости