На средњовековном српском граду, Скадру на Бојани, бришу се српски трагови

Пише Зоран Влашковић

Одлуком Лондонске конференције из 1913. године, када су већину становништва чинили Срби, тада око 20.000, Скадар припао новоствореној независној Албанији. – За ослобођење Скадра од Турака 1912 – 1913  године погинуло 8.000 Срба

Под Скадром на Бојани

На југоисточној обали Скадарског језера , на 53 метара надморске висине, налази се један од најстаријих градова на Балкану, Скадар, данас са око 90.000 становника. На реци Бојани, која отиче из језера, Скадар је основан  још у четвртом веку пре нове ере и био је увек важан трговачки, економски и културни центар без обзира коме је припадао.

У својој дугој историји, сведоче топоними, историјска документа и записи Скадар је био вековима српски, све до Лондонске конференције 1913. године када је припао новоствореној независној Албанији иако је тада погинуло 8.000 српских војника за ослобођење Скадра од Турака. Тада је у Скадру и околини било 20.000 Срба!

Скадар је и стара српска престоница властелинске породице Мрњавчевић који су овде владали више деценија пре Маричке битке 1371. и Косовског боја 1389. године.

Аутохтони Срби у Скадру и околини данас су најживљи сведоци о историјском српском Скадру. О српском Скадру најутемељенији и најузвишенији је  сведок стара тврђава изнад града  као  и мноштво порушених српских цркава у граду и околини.

Српска престоница

-Шездесетих година 20. века уништавани су сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала средњовековној српској држави. У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млека да се помоле у капелици у тунелу  на улазу моћне тврђаве на врху 130 метара високе стене. Оно што научници виде као светлуцави бели калцит који се слива кроз сиве камене блокове, за скадарске Србе и потоње становнике града су вековима биле капи млека из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, живе зазидане у зидине града, жртвоване да га виле више не би рушиле – прича историју српске тврђаве, на чијем улазу је окачена албанска застава, Павло Јакоја Брајовић дугогодишњи председник Српско-црногорског удружења “Морача Розафа“ у Скадру.

Албанска застава на србској тврђави

Данас се друге песме певају, кажу преостали скадарски Срби њих око 2,500 . Њима је од 1934. до пада режима Енвера Хоџе било забрањено да говоре својим језиком и носе српска имена, а камоли да кажу да је Скадар у средњем веку био српска престоница.

– Из  дуге историје Скадра се избацују Илири, Келти, Римљани, Византиници, сви се они преправљају у Албанце – каже Брајовић

– Пошто је у традицији свих народа који су овде живели чврсто укорењена прича о невести Гојка Мрњавчевића, онда су  Aлбанци чак направили други отвор у зиду. Препричали су српску песму измишљајући лажну легенду по којој је у зидине била узидана Албанка.

Освајањем Скадра Турци су порушили Мрњавчевића задужбину  Цркву Светог Стефана, заштитника Немањића, у средишту старе тврђаве дозидали минарет и претворили је у џамију.

На тврђави су још добро очувани улаз у средишту тврђаве којим се излазило ван тврђаве у подножју, затим апсана, зид срама где су се разапињали окривљени….

Брајовић  сведочи да су у такозваној „културној револуцији“, шездестих година 20. века, уништавани сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала Зети, покрајини средњовековне српске државе. Нарочито је на мети била Црква Светог Сергија и Вакха, задужбини Јелене Анжујске на којој је стајао натпис краља Милутина који је обновио храм.

Једна је Гојковица млада

Од ове немањићке задужбине остао је данас само један зид. Цркву  је видео и описао руски конзул Јастребов 1880. док је још била цела и украшена живописом који „није византијски, него први српски“ и на коме „сви свеци имају одело исто онако, као што га имају на иконама у дечанској лаври, у Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви“.

У албанској кривотвореној историји, која је данас широко прихваћена у јавности, средњовековни утврђени град није Скадар, већ само војна тврђава Розафа, која се тако зове по оној Албанки из новокомпоноване легенде, која је узидана у њу. Да би се негирала српска  капелица, где је узидана млада Гојковица, и објаснила два места где тече „млеко“, сад се појавила и верзија да су у тврђаву биле узидане две Албанке, са именима Роза и Фа.

Измишљена албанска историја о Албанкама Роза и Фа

У летопису Попа Дукљанина забележено је, на основу археолошких налаза, да су из Скадра владали пренемањићки краљеви Михаило, његов син Константин Бодин и Свети Јован Владимир, који су били сахрањени у Цркви Светог Сергија и Вакха

–У Венецијанском архиву се чувају писма млетачког сената деспоту Стефану Лазаревићу, коме се као врховном владару Скадра који припада Србији жале да им Балшићи ометају пловидбу Бојаном – каже Брајовић.

Данас је стари град Скадар претворен у туристичку дестинацију. Посетиоци улазе на тврђаву плаћајући два евра. Увек има посетиоца. Срби су међу најбројнијима.

Заштитници

Име града Скадар  у верзијама Scutari i Skutari, изведено је из латинског назива scutarii, у буквалном преводу „заштитници“, а то се односи на римску легију коју је основао Цар Константин Велики. Српски назив Скадар потиче из истог извора.