Томислав Николић, председник Републике Србије и надвојвода Шумадијски, као што је и ред, „достојно“ нас је представљао у Сарајаву на скупу „Брдо – Бриони“ и пратећем „Самиту 100“.[i] У друштву, а кога би другог, равноправног учесника – Хашима Тачија, председника отцепљене јужне српске покрајине под НАТО називом – „Косово“.
Не зна се шта је било црње и понижавајуће – да ли то што је делио бесплатне лекције о очувању и јачању Европске уније, или што је замерао па затим праштао Филипу Вујановићу повлачење граница са Тачијевом државом, мимо знања остатка Србије на чијем је челу. Или је то било снисхођење Колинди Грабар Китаровић, или промовисање камелеонства, како је сам дефинисао, као нашу званичну политику на релацији Србија – Русија – Запад, кроз пример Крима.[ii]
Све бисер до бисера и ко би га знао које по реду бламирање и себе самог и, што је посебно трагично, онога што је остало од Србије.
Међутим, посебно је био интригантан део Томиног наступа на „Самиту 100“ када је истакао како Србија не жели у НАТО јер не жели рат, у вези са чим се запитао: „Где ћемо ако се поново посвађамо? Ја не желим у НАТО јер не желим да Србија икад више ратује, а мислите да онај ко уђе у НАТО неће ратовати?“
Закључак тог „историјског“ обраћања је јасан – Србија свим силама и, ако је могуће, џумле са преосталом бившом ЈУ братијом што пре у Европску унију, али у НАТО, никако и никада. Што би се рекло – па, где ћеш боље и поштеније. Нема везе што је притом игнорисао или заборавио злочиначку оружану агресију која се не да заборавити. Као ни људске жртве и огромна материјална разарања и ненадокнађена штета. Што би све заједно, ваљда, требало да буде главни (и финални) разлог за трајно – не у НАТО.
Али, док је он тако лепо беседио и упозоравао присутне како их у том дворишту (у коме се иначе и Србија налази перфидно и у окупираном статусу) могу снаћи ратне и остале неприлике, за то време је делегација старог сазива Народне скупштине Р. Србије,[iii] у статусу придружене чланице (тако то крсте евроатлантски пријатељи), боравила у главном граду Албаније, Тирани, где се одржавало редовно, пролећно заседање Парламентарне скупштине НАТО.[iv]
Дакле, ради извршавања евроатлантских домаћих задатака, личног и партијског промовисања и ради припадајућих дневница, у Тирану је путовала и узела учешће у раду, напредњачко-коалициона дружина из предходног скупштинског сазива, у саставу: шеф делегације Драган Шормаз и чланови – др Бранислав Блажић, мр Дејан Раденковић и Дубравка Филиповски. Ево и расположивих фотографија како ово штиво не би било дидактички и методолшки сиромашно:
О чему се говорило на НАТО скупу у Тирани?
Најкраће – о агресивној Руској федерацији коју треба зауставити у походу на Европу, Азију и Блиски исток. Ко не не верује аутору нека посети сајт НАТО-а[v] и посебно сајт Парламентарне скупштине Алијансе,[vi] па уколико има нерава и довољно слободног времена, све ће му се само касти, и са више стотина фотографија показати.
Рецимо, поздрављајући скуп и све пристуне, господин Александар Вершбоу (Alexander Vershbow), заменик генералног секретара НАТО, је у свом говору, између осталог, протумачио актуелну безбедносну ситуацију, потенцирајући да се Алијанса суочава за озбиљним геополитичким проблемима, који ће бити тема самита у Варшави јула ове године. Скуп ће се, како Вершбоу тврди, одржати у „критичном тренутку за наш савез у времену када се наша безбедност и наше вредности суочавају са значајним изазовима са Југа и Истока“.
Да присутне делегације, међу којима и српска предвођена Шормазом, не би нагађале ко их то угрожава са „Југа и Истока“, Вершбоу је био директан: „у последњих неколико година Русија је илегално припојила Крим и наставила агресију у источној Украјини. Она је такође значајно изградила своје војне снаге на Баренцовом мору и на Балтику, све до Црног мора и источног Медитерана“.
А затим је, тачно у маниру непревазиђених евроатлантских лицемера (!) протумачио, како такве акциједиректно руше темеље европске безбедности, подривају поштовање националног суверенитета и међународних принципа мирног решавања спорова (где им је у овој причи Космет!?), који су утврђени у завршном акту из Хелсинкија и многим другим споразумима.
У том делу је истакао како руски председник више и не крије како је „његова визија Европе не према Хелсинкију, већ према Јалти. Европа заснована на сфери утицаја за коју смо мислили да је иза нас.“
Затим је информисао присутне како је НАТО већ на самиту у Велсу 2014. године (на којем је присуствао и Братислав Гашић, након што смо потписали главни СОФА споразум и извршили све припреме за ИПАП – тек толико да обновимо „градиво“) донео бројне одлуке како би се „бранио“ и „одвратио потенцијалног агресора“. Посебну пажњу заслужује она одлука, како је Вершбоу истакао, која се односила на формирање „Снага за брзо реаговање“ еквивалента 40.000 људи, од чега се 5.000 распоређује (ваљда на бојно поље) у року од 2-3 дана.
Е, сада, када бих наставио да препричавам овог челника Алијансе и набрајам све оно што је изнео, а дотако се посебно пријема Црне Горе према убрзаној процедури, али и кооперативне Србије за коју је употребио термин да није чланица али да је већ у „Акционом плану“ (!?), што изазива посебну пажњу имајући у виду званични ИПАП као нижи стадијум, овај текст би био напоран. И узнемиравајући.
Или, када бих препричавао наступе албанских домаћина, затим беседу Мила Ђукановића, али и бројних присутних „чимбеника“ како држава чланица Алијансе, тако и оних других који су придружени чланови и такозвани посматрачи, који су као никада до сада обасули „дрвље и камење“ у правцу Русије, био би то прави шок за невине српске (и остале) главе.
Но, све то је углавном познато. Бар онима који „имају очи да виде и уши да чују“. Међутим, главно питање би морало да буде – шта на таквом тродневном скупу ради званична делегација Србије?!
И то, буквално, у исто време док председник Републике држи говоре у Сарајеву (наравно, форме ради и по задатку ментора) против учлањења у НАТО. Због чега се тако нешто крије од јавности и где су подробни извештаји о скупу у Тирани у српским медијима?
Због чега наша делегација није напустила наведено пролећно заседање Парламентарне скупштине НАТО, симболике макар ради? Ако ништа друго, да узвратимо Русима бар толико, колико су они урадили за нас, када су пред оружану агресију ’99-те потпуно замрзли све тадашње односе са НАТО савезом. Демонстративно. И, то, она Русија – Бориса Јељцина.
Но да се вратимо председнику (или прецизније – председничком кандидату за предстојеће изборе) Томиславу Николићу, који нас, баш као и његов политички „посинак“ – А.В., годинама, након што је утекао из радикалске љуштуре, па тако и пре који дан у Сарајеву, убеђује како свим снагама морамо у Европску унију, али никако у НАТО.
Да га приупитамо – да ли је било када и било где до сада, од када је заузео Андрићев венац, објаснио народу које су разлике али и које сличности између Европске уније и НАТО? И да ли уопште постоје разлике?
Да ли се некада запитао и покушао да појасни дилему, рецимо, ко нас је то напао 1999. потпуно равноправно са Британцима и Французима, примера ради – Немачка? Немачка која је чланица ЕУ или Немачка која је чланица НАТО? Да ли је наш „пријатељ“ Италија те исте године уступала базу Авијано као чланица ЕУ или као чланица НАТО, и да ли је „Здружена оперативна команда савезничких снага“ у Напуљу на територији и у територијалном мору европске или је то терен евроатлантске државе Италије?
Ево шта, између осталог, не сме и не жели да протумачи Николић (Драган Шормаз, напротив, итекако сме и хоће, и то поодавно чини за солидну НАТО апанажу, али је „блокиран“ на РТС-у те народ није информисан), а тиче се односа НАТО – ЕУ. Што би се народски рекло – није шија, него врат. Али дословно баш тако.
Шира јавност редовно губи из вида да су 22 од 28 држава чланица ЕУ уједно и чланице НАТО. Земље које нису чланице НАТО а јесу у ЕУ: Аустрија, Кипар, Финска, Ирска, Малта и Шведска. Оне које јесу чланице НАТО, а нису чланице ЕУ: Албанија, Канада, Исланд, Норвешка, Турска и САД.
Од шест држава чланица оснивача ЕУ (1952) пет је учествовало у оснивању НАТО (1949). Немачка то није могла из познатих разлога – поражена сила у Другом светском рату. Све државе које су у последњих 20 година постале чланице НАТО су и чланице ЕУ.
Земље које нису чланице НАТО, али су чланице ЕУ имају специфичне, индивидуалне разлоге за то, али дословно све оне интезивно сарађују са НАТО и аплицирају не само у програмима Алијансе, већ и у борбеним мисијама широм света. Пример Финске и Шведске које предњаче у операцијама НАТО, је најоригиналнији. Све чланице ЕУ, без обзира да ли су чланице НАТО или не, изузев Кипра и Малте, учествују у НАТО мисији у Авганистану – ISAF, као оној, најдоминантнијој.
Када се простудира доступно НАТО и ЕУ штиво, лако се долази до закључка да су такозване европске и евроатлантске интеграције комплементарни процеси. Архитектура данашње Европе почива на два стуба и то је њихов званични став: (1) НАТО као резултат блискости у стратешким војно-политичким интересима Европе и САД, и (2) Европска унија – ЕУ, која је произашла из економског повезивања земаља западне Европе.
НАТО је, дакле, политичко-војна асоцијација која се залаже за исте вредности, принципе и циљеве као и Европска унија. И то такође дословно стоји баш тако у доступним материјалима.
У вези са напред наведним, потребно је нагласити да је 1996. година практично прекретница у разоткривању вишедеценијског вела тајни које су се тицале односа НАТО – ЕУ. Тада је, у Немачкој, у Берлину, потврђено опредељење изградње „Европског безбедносног и одбрамбеног идентитета унутар Алијансе“, како дословно стоји, као начина „прерасподеле улога и одговорности између Европе и Северне Америке“. Наравно, у форми која је општепозната, а то значи, довољно замршена како се разноразни „Власи не би досетили“.
И шта се догодило? Формално је створена заједничка безбедносна и одбрамбена политика (па су нешто касније додали и спољну), као окосница развоја војних способности ЕУ, чиме је дефинисан однос НАТО и ЕУ. На тој основи је усвојена „Декларација ЕУ – НАТО“ децембра 2002. године (најформалнији и најзваничнији савезнички однос!),[vii] која представља, како нагласих, отварање карата, то јестпостављање принципа даље сарадње и заједничког деловања ЕУ и Алијансе, и посебно – обратимо пажњу на следеће – „коришћења капацитета НАТО за потребе ЕУ операција“!
Скуп аранжмана којима се јасно прецизирају услови и модалитети приступа ЕУ заједничким капацитетима НАТО за операције под вођством ЕУ, усвојени су марта 2003. године, под називом „Берлин плус аранжмани“. Ти симпатични „аранжмани“ први пут су званично примењени у операцији „Конкордија“ (Concordia) у БЈР Македонији, када су званично ангажоване заједничке снаге (!) НАТО и ЕУ. Након тога је уследила операција у Босни и Херцеговини под симпатичним називом „EUFOR-Althea“ која је покренута децембра 2004. године.
Протоком времена проширује се не само мировно (окупационо) ангажовање ЕУ коришћењем НАТО капацитета (командног кадра, борбених и осталих састава, технике, логистике и других садржаја), рецимо широм Африке, већ и, оно што је за нас посебно интересантно (и болно), на Космету – позната мисија EULEX, која нам је досада нанела немерљиву штету. И омогућила несметано јачање независности „Косова“.
У званичним материјалима као и у пракси, и НАТО али још више бирократија ЕУ, користи еуфемизам – консулатације. Е, па, „консултације“ (наравно, за слуђене грађане Европе и околна непридружена племена) редовно се одвијају кроз заједничке састанке на нивоу Северноатлантског савета и тзв. Политичко-безбедносног комитета ЕУ. Те је тако од 2001. године одржано небројено „консултација“ и радних састанака, рецимо, високог представника ЕУ за заједничку спољну и безбедносну политику и генералног секретара НАТО, као и службеника секретаријата Савета ЕУ и међународног секретаријата НАТО.
Оно што је можда и најважније – Војни комитет НАТО и Војни комитет ЕУ, као два различита војна тела, састају се и „консултују“ четири пута годишње. Према потреби и чешће. Тим скуповима присуствују и начелници генералштабова земаља чланица НАТО програма „Партнерство за мир“, као што је Србија, рецимо. Шта се ту ради? Подразумева се – деле се оперативни задаци.
Од пре неколико година је успостављена – обратимо пажњу – „ЕУ ћелија за планирање у оквиру НАТО Савезничке команде за операције“, као и „НАТО тим за везу у оквиру Војног штаба ЕУ“. Овоме ваља додати важну чињеницу – где год се појављују војне снаге ЕУ у такозваним борбеним, дакле, не мировним мисијама широм „белог света“, установљено је правило да таквим снагама командује генерал високог ранга, односно командне дужности, из Врховне или једне од Здружених оперативних команди НАТО.
И, сада, на крају, ваља питати господина Николић надвојводу Томислава – где то ми путујемо господине президенте? У ЕУ без НАТО или у НАТО док чекамо чланство у ЕУ?
Или ће бити да је све потпуно исто. Ни тамо ни ‘вамо, и неће нас званично примити док нас не сведу на преткумановске границе.
А до тада? Просто – неоколонијализовани остатак земље Србије, или, ако је души лакше, окупирана територија под патронатом НАТО или ЕУ (а може ЕУ или НАТО, шта коме лепше звучи), коју ваља опљачкати до последњег гроша.
[i] http://rs.n1info.com/a164250/Vesti/Vesti/Nikolic-o-NATO.html
[ii] http://rs.sputniknews.com/politika/20160528/1106039310/Nikolic-Mi-se-spasavamo-ulaskom-u-EU.html
[iii]http://www.parlament.gov.rs/%D0%A3%D1%87%D0%B5%D1%88%D1%9B%D0%B5_%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B5_%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%9D%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B5.29206.43.html
[iv] http://www.nato-pa.int/default.asp?CAT2=0&CAT1=3696&CAT0=2969&SHORTCUT=4077
[v] http://www.nato.int/cps/en/natohq/opinions_131654.htm
[vi] http://www.nato-pa.int/default.asp?CAT2=0&CAT1=3696&CAT0=2969&SHORTCUT=4077
[vii] http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/03-11-11%20Berlin%20Plus%20press%20note%20BL.pdf
