Пустињак са абхаских гора о предстојећем сабору у јуну 2016. год. (III)

«Саборне одлуке, које су раније свештенство и народ поштовали као глас Божји («Јер нађе за добро свети Дух и ми» (Дап.15, 28)), део верујућих данас оспорава још пре него што је објављено саопштење.Такође их оспоравају и они од стране «бораца за православље», који називају Сабор «разбојничким» још пре његовог сазивања».

У првих седам векова хришћанства, кад су се организовали Свети Сабори, међу њима је било и таквих који су касније били проглашени разбојничким. Међутим, у наше време информације се шире неупоредиво брже, сва документа предстојећег Сабора су објављена и сваки православни хришћанин може да их проучи и да изведе закључак о оном што ће се прихватити на Сабору још пре његовог одржавања.
А Свето Предање обавезује сваког православног хришћанина да не буде равнодушан према питањима чистоте Православља. О томе, нарочито, сведочи низ канонских тврдњи:

• Чувена Окружна посланица источних патријараха (1848. год.), у којој се тврди да: «У Цркви никад ни свештенство, ни патријарси, ни сабори нису могли да уведу» нешто ново [т.ј. јеретичко учење], али све зато што је чувар побожности само тело Цркве, т.ј. сам народ»;

• Правило, усвојено на VI Васељенском Сабору: «Ако се неко не буде држао и не буде одобравао наведене догме побожности и прослављао их и објављивао, већ одлучи да их, напротив, мења, да буде анатема» (1. правило Трулског Сабора);

• Свети Атанасије Велики каже: «Сваки човек, добивши од Бога способност да разликује истину, подлеже казни, ако је следио непросвећеног пастира и прихватио лажно учење као истинито: шта имају заједничко светлост и тама?»

Због тога у фази предсаборног разматрања законодавци покушавају да сведу на нулу глас православног народа у процедури прихватања свеправославних одлука, – т.ј. да укину принцип Саборности Цркве Христове.
Наиме, у т. 22 Документа «О узајамним односима Православне Цркве са осталим хришћанским светом» се каже:

• «Православна Црква сматра да сваки покушај да се раздели јединство Цркве, које предузму поједина лица и групе под изговором тобожњег очувања или заштите истинског Православља, подлежу осуди. Као што сведочи цео живот Православне Цркве, очување истински православне вере је могуће само захваљујући саборном уређењу, које је од давнина представљало компетентни и највиши критеријум Цркве у питањима вере».

Треба обратити пажњу да се у овој одредби под «црквом» већ схвата она целокупност отпадника од Православља, који подржавају екуменистичку јерес предстојећег Сабора. Као што је раније било наведено, по идеји законодаваца, у овај покрет морају да се укључе сви! православни хришћани, да би испољили «јединство», које се овде помиње. Управо због тога се прописује незамисливо: «сваки покушај да се раздели јединство Цркве, које предузму поједина лица и групе под изговором тобожњег очувања или заштите истинског Православља, подлежу осуди». На тај начин се уводи фактичка забрана «појединим лицима» или њиховим «групама», као некомпетентним, да исказују своје мишљење или да на било који начин утичу како на сам законодавни процес, тако и на процес одобравања таквих новотарија на Сабору.
Притом, својим законодавним идејама аутори Сабора се труде да придају статус «непогрешивости», што је прописано у овој истој тачки Документа: «Као што сведочи цео живот Православне Цркве, очување истински православне вере је могуће само захваљујући саборном уређењу, које је од давнина представљало компетентни и највиши критеријум Цркве у питањима вере».

Као опровргавање ове тврдње свети Василије Велики каже: «Сетите се да су првосвештеници, учитељи, старешине били руководиоци завере против Исуса Христа; мањи број људи међу народом је следило истину». Као потврду речи светитеља, као једно од историјских сведочанстава, може се цитирати неко од савременика и сведока борбе светих отаца са лажним учењима на
VI Васељенском Сабору: «Јерарси су постали јересијарси и уместо мира објављивали су народу расправу, сејали на црквеној њиви уместо пшенице коров: вино (истина) се мешало са водом (јересју) и ближњег су појили мутном смесом; вук је проглашен за  јагње, а јагње – за вука; лаж се сматрала истином, а истина – лажју; нечасност је прождирала побожност. Пореметила су се сва дела Цркве». (Дела Васељенских Сабора. Т. VI, стр. 546),

Веома познат богослов и канониста XIX века протојереј Николај Аксаков каже следеће: «Кад народ као само тело црквено не би био чувар предате вере и религије, не би повремено пружао и отпор, већ се спасавао само потпуном покорношћу оним представницима јерархије, који су у стању да залутају и да падају у јерес, онда Црква не би имала једно од суштински важних и неопходних за њу начела, и без деловања верујућег народа јеретички покрети, који и без тога раскидају њену целовитост, би деловали још погубније и још дрскије. Јереси нису почињале у народу, већ управо у јерархији».

У тако обрнутој подели улога «непријатеља цркве» и «народа Божјег» састоји се лукавство метода, путем којих, братимећи се с једним и уништавајући друге, организатори Сабора покушавају да обезбеде оваплоћење екуменистичке «маште» претходника и «истопартијаца» Патријарха Вартоломеја. Али то није просто «подела улога» у оквиру процеса припреме и одржавања Сабора, то је модел будућности који нам се нуди.

Према стању на данашњи дан и све док Православна Црква у својој пуноћи још стоји на темељу Истине Светог Предања – ми у овим одредбама видимо лаж и клевету, неприхватљиву за Православно вероисповедање. Међутим не треба заборавити да Сабор претендује на одобравање нових, такозваних, «црквених канонских одредби», које ће у случају прихватања (према идеји организатора) постати ново «вероучење» обавезно за поштовање и испуњавање од стране свих чланова Цркве: од епископа – до мирјана. На тај начин, данашња лаж и одступништво у погледу Богонадахнуте Истине је сутрашњи обавезни вектор и правилник деловања свих јерараха, који су се сагласили да признају ново псеудоправославно «вероучење», а такви ће за собом у јерес повући и паству.

Не вреди уздати се у то да ће данас неко да оћути, а сутра да се успротиви новоодобреним вероучитељским истинама Сабора. Треба још једном обратити пажњу на чињеницу да прихватање нацрта документа «О односима Православне Цркве са осталим хришћанским светом» у пуној мери обезбеђује реализацију маште јерараха-екумениста, и то: да легализују екуменистичку делатност на свеправославном нивоу, чиме је треба учинити општеобавезном за цео православни свет и обавезати јерархе да буду активни учесници овог процеса како би «изразили солидарност и јединство Православне Цркве у екуменистичком међуконфесионалном покрету за општи циљ заједно са «другим хришћанима». О томе нарочито сведоче следеће одредбе Документа:

• т. 7: «…све Помесне Најсветије Православне Цркве активно учествују данас у званичним богословским дијалозима, а већина и у раду различитих националних, регионалних и међународних међухришћанских организација»;
• т. 9: «Учешће у данашњим билатералним богословским дијалозима, … је резултат једногласне одлуке свих Најсветијих Помесних Православних Цркава, чија је дужност да активно и стално учествују у њиховом раду како не би спречавале једнодушно сведочанство Православља у славу Тројединог Бога»;
• т. 10: «Проблеми, који настану током богословских дискусија у Мешовитим богословским комисијама, нису увек довољна основа за једнострано повлачење представника или дефинитивно прекидање учешћа од стране неке Помесне Православне Цркве. По правилу, треба избегавати излазак неке Цркве из дијалога и на међуправославном нивоу улагати неопходне напоре да би Православна Богословска Комисија, која учествује у овом дијалогу, била у потпуности заступљена».

На тај начин, иницијатори Сабора теже да уздигну своје екуменистичке задатке у статус «сведочанства Православља», чији обавезан знак на међуконфесионалној «арени» потрага за новим «истинама» треба да постане «једнодушност» свих Помесних Православних Цркава. Остаје само да се нагађа шта «творци» овог Документа подразумевају под «неопходним напорима», који ће се улагати чак «на међуправославном нивоу» у односу на оне представнике Помесних Цркава који се усуде да одбију учешће у дијалозима с јеретицима.

Горе размотрене одредбе су потпуно довољне да би се схватили истински циљеви и карактер предстојеће манифестације, коју организатори називају «Свети и Велики Свеправославни Сабор». Међутим, то ни издалека није подробан списак јеретичких лажи, које се припремају на уздизање у статус нових вероучитељских «истина православља».

Уместо закључака:

Сабор који је у припреми представља нешто потпуно особено у животу Цркве. Ако се обратимо канонима и Светом Предању, овај процес тешко да ће бити могуће применити на нешто. Узроци његовог сазивања, циљеви, садржај, методи припреме и одржавања – све то је савршено нова «реч» у животу Цркве (уп. Гал. 1:6-10), која брижљиво покушава да се смести у стару форму, која је уобичајена за православну традицију. Овај принцип извртања смисла остаје на свим нивоима.

Па онда о каквом «успостављању јединства» може да буде говора, ако Патријарх Вартоломеј и његови саборци оваквим реформама припремају по својој природи страшан отпад садашњих православних хришћана од Православне Цркве – једине Чуварке Истине Христове на земљи?! Судећи по замаху планова организатора Сабора, који желе да своју «машту» учине СВЕПРАВОСЛАВНОМ, њихов циљ је потпуно искорењивање светоотачког Православља и уздизање нове «цркве» на крхотинама Христове Цркве, која исповеда нову «праву веру» у јединству с јеретицима и расколницима.

Нико нема намеру да одступи од овога. О томе сведоче речи, којима је Патријарх Вартоломеј завршио свој Извештај пред поглаварима Помесних Православних Цркава: «Ми смо убеђени да ће до сазивања Светог и Великог Сабора брзо доћи, без задржавања и одлагања, као што ми то усрдно желимо, јер «је остало вријеме прекраћено» (1 Кор 7, 29) због тога што се он одгађа већ више од педесет година. Дакле, напредоваћемо брзо у нашим предстојећим пословима».

Да не буде тако! Они који су отпали од православних одредаба и сагласили се са овом екуменистичком јересју «уједињења» постаће отпадници од Цркве Христове, а механизам екуменизма, који су они одобрили, ће уништавати њихову наду на спасење. Свети Иларион (Тројицки) каже: «Може ли онај, који се противи и поступа упркос Цркви, да се нада да се налази у Цркви, кад блажени ап. Павле, расуђујући о овом истом предмету и показујући свету тајну јединства, каже: «Једно тијело, један дух… Један Господ, једна вјера, једно крштење, један Бог» (Еф. 4, 4-6)».

«Не слушајте [јеретике], зато што не говоре у правилном смислу, већ се одевајући у речи као у овчју одећу, мудријаше у себи… слично начелнику јереси ђаволу» (св. Атанасије Велики).

«Јерес је пре ђавољи грех, него људски; она је кћерка ђавола, његов изум, – бешчашће, блиско идолопоклонству» (Св. Игнатије Брјанчанинов).

Као дефинитвна потврда чињенице да присталице што бржег спровођења Сабора данас стварају нову веру и нову «цркву» појавила се Окружна Посланица Патријарха Вартоломеја, објављена у Недељу Православља. У својој Посланици он више не назива нашу Православну Цркву «Саборном», већ «Васељенском».

Поред тога, у истој Посланици је речено: «Патријарх и јерарси Цариградске Цркве изражавају наду да ће за Сабором на Криту следити и други Свеправослани Сабори, на чијем ће дневном реду бити актуелни проблеми савремености». Самим тим се недвосмислено изјављује да ће даље следити низ Сабора, на којима ће се сукцесивно, по растућој функцији, оваплоћивати у реалност онај екуменистички програм, погубан за Православну Цркву, чији темељ треба да се положи на предстојећем Сабору, укључујући и новотарије као што су: ожењен епископат, други брак свештенства, укидање монаштва, укидање постова, скраћивање Богослужења.

Православни хришћани, који данас покушавају да појме какав је стваран значај предстојећег Сабора у животу Православне Цркве, неизбежно наилазе на цео низ недоумица, које су упућене, пре свега, јерарсима наше Цркве. Тако на пример:

1. Потпуно је очигледно да «актуелност» одржавања Сабора, посебно, карактерише и она ужурбаност у коју је одевен процес његове припреме – организатори објашњавају ово одговорношћу пред неким захтевима савремености, потврђујући да «као одговор на нове услове и нове изазове савременог света покрет за успостављање јединства хришћана узима нове форме» (т. 24 Документа).

Па због чега, имајући у виду тенденције савремене реалности, нису за разматрање предстојећег Свеправославног Сабора изнета питања есхатолошке и апокалиптичке перспективе нашег живота?

И о којим је онда «захтевима савремености» и «новим формама јединства» реч на свеправославном нивоу? Ни за кога није новост да је консолидација сила «грађевинара» савременог света обједињена идејом глобализације – процесом свеопштег покрета за јединство свих сфера живота људског друштва: државних, социјалних, културних, и, свакако, религиозних. Овај процес постепено, али плански потчињава себи све институције нашег живота, припремајући путеве:

• за формирање јединственог државног система – Новог Светског Поретка:

• за стварање нове јединствене васељенске цркве, која одговара таквом Поретку, која ће бити неопходна за владање предстојећег «човека греха», који ће «сјести у цркви Божијој као Бог показујући себе да је Бог» (2 Сол. 2, 4).

Предстојећи Сабор је неопходна етапа у раду екумениста. Ова етапа, на којој јерес екуменизма и глобализма, мора да буде уздигнута на статус православног вероучења да би се обезбедио даљи легитимни развој пута према постављеном циљу «сједињења свих».

2. Како се поставити према чињеници да је предстојећи Сабор, по својој суштини, квинтесенција непоштовања правила и одлука ранијих Васељенских Сабора, баш као и према саборној одлуци јерараха Православне Цркве на Свеправославном Саветовању 1948. године?

Ради поређења са Шамбезијским документима обратимо пажњу на карактер закључака, до којих су дошли учесници Свеправославног Саветовања 1948. године. Тако, у Резолуцији о питању «Екуменистички покрет и Православна Црква» од 17.07.1948. године, утврђена је недопустивост учешћа православних у екуменистичким процесима:

«Имајући у виду да:

а) сврсисходности екуменистичког покрета, који су изражени у формирању «Светског Савета Цркава» с каснијим задатком организације «Екуменистичке Цркве» у савременом нам плану не одговарају идеалу хришћанства и задацима Цркве Христове, како то схвата Православна Црква;

б) усмерење сопствених напора на корито социјалног и политичког живота и на стварање «Екуменистичке Цркве», као међународне утицајне силе, је као пад пред искушењима, које је Христос оповргао у пустињи…;

в)  …овај [екуменистички покрет]  и даљи план свог рада је изградио на теорији грађења новог спољног апарата «Екуменистичке Цркве» као установе у држави, која је на овај или онај начин с њом повезана и поседује световни утицај;

г)  … савремени нам екуменистички покрет не обезбеђује дела поновног сједињења… благодатним путевима и средствима;

д) смањивање захтева за услов сједињења на пуко признавање Исуса Христа као нашег Господа смањује хришћанско вероучење само на ону веру, која је, по речи апостола, доступна и ђаволима (Јак. 2, 19; Мт. 8,29; Мк. 5, 7),

– и, констатујући такво савремено стање, наше Заседање Поглавара и представника Православних аутокефалних Цркава, молитвено призвавши помоћ Светог Духа, је одредило: да се као одговор на позив да учествујемо у Амстердамској Скупштини као њени чланови, који смо сви ми добили, «Светском Савету Цркава» саопшти да су све Православне Помесне Цркве, учесници овог Заседања, принуђене да одустану од учешћа у екуменистичком покрету, на његовом савременом плану».

3. Ако је Патријарх Вартоломеј јасно објавио да је циљ такозваног «Светог и Великог Свеправославног Сабора» – да се оваплоти «машта» његових претходника (т.ј. реформатора Православне Цркве), а не заштита чистоте Православља, онда зашто поглавари Помесних Православних Цркава, схватајући да је «Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на путу грјешничком [отпадника од Православне Цркве] не стоји»
   (Пс. 1, 1) не откажу учешће на овом Скупу?

4. Овде неће бити сувишно да се замислимо над речима прп. Теодора Студита: «Није сваки скуп епископа Сабор, већ само скуп оних епископа, који стоје на Истини».

Дакле, да ли ће предстојећи скуп јерараха бити истински Сабор? На пример, ни за кога није тајна да је сам главни организатор и руководилац предстојеће Свеправославне манифестације, Патријарх Вартоломеј, више пута кршио апостолска правила, нарочито: 10, 45, 65 – баш као и многе друге канонске одредбе. Према црквеним констатацијама, кад је реч о јерарсима, који су пали у јерес, званична процедура изопштавања таквих из Цркве предвиђа саборну осуду отпадника на Помесном или Васељенском Сабору. Последњих година Свеправославна Заседања нису била организована, те питање званичног изопштавања Патријарха Вартоломеја из Црквеног Тела није било потезано, објављено и решено на прописани начин.

Али да ли може чињеница његовог изопштавања да се сматра неизвршеном, ако Господ сведочи о томе да Сам узвраћа сваком по делима његовим: «Кад си ти одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити да Ми не кршиш службе свештеничке» (Ос. 4,6).

Апостол Павле упозорава: «А позната су дјела тјелесна која су прељубочинство, курварство, нечистота, бесрамност…, јереси, зависти, убиства…, да они који такова чине неће наслиједити царства Божијега» (Гал. 5, 19-21). И кад се човек каје због извршавања тако тешких грехова, онда се над њим чита молитва разрешења: «… примири и сједини га са Светом Твојом Црквом Христа Исуса Господа нашег». Према томе, путем покајања у Светој тајни исповести душа, која је кроз извршени грех отпала од Свете Христове Цркве, се сједињује с Њом.

До отпадништва од Цркве долази после чињенице да је човек извршио грех, јер у Светом Писму се каже: «Гријех учињен рађа смрт» (Јак 1, 15), – апостол Јаков упозорава на духовну смрт, која је удаљавање Духа Светог од душе. Јер за све хришћане је очигледна узрочно-последична веза: човека, који је извршио убиство, напушта Божја благодат, и он отпада од Цркве. Па онда зашто постоје сумње у то да се јеретик, који убија многе душе отровом своје јереси, који сеје вечну смрт, не лишава Благодати и не отпада од Цркве док му се то не објави? Зар Дух Свети не напушта јеретика због убиства многих душа: због убиства тела – напушта, а због убиства душе – не?

Приближава се Свеправославни Сабор, и пошто је његов организатор – Цариградски Патријарх Вартоломеј – већ одавно прожет духом јереси: речју и делом проповеда јерес екуменизма, братими се са католицима и јудејима, чиме гази каноне Православне Цркве, – онда он свакако предузима и предузимаће све могуће како на предстојећем Сабору не би била додирнута тема његовог рашчињавања.

Дакле, зар ћемо ми, православни хришћани, равнодушно посматрати то како Патријарх Вартоломеј и његове присталице одржавањем Свеправославног Сабора покушавају да потчине све Помесне Православне Цркве својој погубној јереси екуменизма, глобализације, папизма и другом безакоњу? Зар ће триста милиона православних људи и неколико стотина епископа, непромишљено показујући послушност патријарху-јеретику, «смирено» поћи у погибао отпадништва од православне вере и канона Цркве?

У чл. 1 «Правилника организације и рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве», који су већ усагласили учесници Скупа Поглавара Помесних Православних Цркава у Шамбезију
(21.-28. јануар 2016. год.), се говори о неопходности да се успостави «црквена пракса у погледу функционисања саборног система у Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви».

У том случају, у складу са свеправославном праксом одржавања Васељенских Сабора, првостепени задатак православних јерараха мора да буде не програм реализације реформаторске «маште» Цариградских патријараха-модерниста, већ саборна осуда поменутих. И то пре свега:

• Мелетија IV – због иницирања реформације богослужбеног календара Православне Цркве по григоријанском календару на Свеправославном Конгресу 1923.године;
• Атинагора I – због кршења 34. апостолског правила, због самовољног „скидања“ анатеме с Католичке цркве и саучесништва у активном зближавању с јеретиком-папом римским;
• Вартоломеја – због кршења 10., 45., 65. Апостолског правила и низа других канонских одлука Православне Цркве, као и због «братимљења» не само с папом римским, већ и са јудејима, муслиманима, баш као и због његових упорних антидогматских покушаја да промени статус Цариградског Патријарха, «први међу једнакима» статусом «први без себи равног». Пошто то није ништа друго до покушај увођења институције папизма у Православној Цркви.

Наравно, у ситуацији кад црквене законе одбацује и гази сам орган црквеног законодавства, сваки православни хришћанин (независно од чина), налазећи се у дијалогу са својом хришћанском савешћу, налази се пред дилемом: «А како лично ја треба да поступим?»

У таквој ситуацији се треба држати Истине, коју у свим временима саопштава Свето Писмо. Јер на тај избор, који нам одређује живот, пред којим се данас налази сваки православни човек, упозорава нас и Сам Господ, и Његови апостоли – оснивачи Цркве Христове, пророци и чувари Његове Истине.

Отпадништво, у које покушавају да увуку цео православни свет, је било предсказано, баш као што су предсказани и његови плодови:

• «А Дух разговијетно говори да ће у пошљедња времена одступити неки од вјере слушајући лажне духове и науке ђаволске, у лицемјерју лажа…» (1 Тим. 4, 1-2), каже апостол Павле;
• «И ово знајте најприје да ће у пошљедње дане доћи ругачи који ће живљети по својијем жељама, и говорити: гдје је обећање доласка Његова?» (2 Пет, 3, 3-4);
• «А бијаше и лажнијех пророка у народу; као што ће и међу вама бити лажнијех учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се господара који их искупи и доводиће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховијем нечистотама којима ће се хулити на пут истине. И у лакомству ловиће вас измишљенијем ријечима. Њихов суд одавно не доцни, и погибао њихова не дријема» (2 Пет, 2, 1-3) – упозорава апостол Петар;
• Прориче и Сам Господ: «Али Син Човјечиј кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?» (Лк 18, 8).

Имајући таква пророчанства, православни верници су позвани да у својим срцима учвршћују одлучност да чувају верност Истини. Обећање им је предсказано:

• «А вама говорим и осталима… који немају науке ове, и који не познају дубина сотонинијех (као што говоре): нећу метнути на вас другога бремена, осим које имате [веру православну], држите докле дођем» (Откр. 2, 24-25);
• «Опомињи се, дакле, како си примио и како си чуо [у Светом Предању], и држи и покај се…» (Откр. 3, 3).

Немате чега да се плашите. Ако чак Патријарх Вартоломеј уз помоћ «јаких света овог» формално и остане на свом престолу, никакве његове претње, баш као ни претње његових присталица јерараха-екумениста у погледу православних хришћана неће имати канонску силу. Као што се каже у Светом Писму:

• «Они куну, а Ти [Господе] благослови» (Пс. 108, 28-30);
• „Као врабац кад прхне и ласта кад одлети, тако клетва незаслужена неће доћи“ (Пр. Сол. 26, 2).

Због тога храбрим борцима за Православље могу да прете само физичке казне, које ће им донети венце, као што говори Свето Писмо: «Ево ћу доћи брзо; држи што имаш, да нико не узме вијенца твојега» (уп. Откр. 3, 11).

Али имаћемо на уму и друго упозорење: «Који побиједи, добиће све, и бићу му Бог, и он ће бити Мој син. А страшљивима и невјернима… и свима лажама, њима је дијел у језеру што гори огњем и сумпором; које је смрт друга» (Откр. 21, 7-8).

Избор је на нама…

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ