Подсећање: Писмо епископа Артемија Савету безбедности УН, УНМИК-у, КФОР-у, УНХЦР-у, ОЕБС-у, владама НАТО земаља и САД-а и другим међународним организацијама

ПОШТОВАНА ГОСПОДО,

Обраћам се у множини свима Вама који у било ком својству присуствујете и делујете на Косову и Метохији у име Међународне Заједнице, а на основу Резолуције Савета Безбедности УН 1244.Господо, Ви сте на Косову више од две године. Много пута смо се са Вама сусретали, разговарали, сарађивали. О резултатима те ,,сарадње” боље да не говоримо за сада. Оно што сам желео овим кратким писмом да истакнем јесте следеће:

У задњих пар месеци сваки контакт са Вама и свако Ваше обраћање нама своди се на једно: ,,Позив косовским Србима да учествују у предстојећим парламентарним изборима расписаним за 17. новембар ове, 2001 године.”

На све те позиве, савете, убеђивања, Ми, СНВ КиМ у име косовско-метохијских Срба (који су остали на Косову и који су протерани са Косова), одговарамо: „Господо, Србе не треба ПОЗИВАТИ на изборе, Србима треба ОМОГУЋИТИ учешће у изборима”. То је Ваша дужност и обавеза коју сте прихватили на себе сходно Резолуцији 1244. Молимо Вас, испуните своје обавезе, своја обећања према Србима, да би Срби могли да испуне Ваша очекивања односно избора. Без првог (испуњених услова), не може бити ни другог (жељених плодова). Молимо Вас да схватите: Узалуд је понављати са Ваше стране захтеве према Србима, док ви не испуните своје обавезе према њима.

А Ваше обавезе су:

1. Да нам осигурате миран и безбедан живот;
2. Да нам омогућите слободу кретања;
3. Да нам омогућите повратак свих прогнаних и расељених лица у своје домове;
4. Да нам омогућите услове за рад и достојан живот од свога рада;
5. Да нам откријете истину о 1300 киднапованих Срба за време Вашег мандата овде;
6. Да откријете злочинце за преко 1000 убијених Срба, за рушење више десетина хиљада српских кућа, за разарање стотина српских села, за уништавање преко стотину цркава и манастира, од светског значаја;
7. Да са властима из Београда извршите попис (регистрацију) свих косовских Срба, и оних који су сада на Косову и оних који су од Вашег доласка на ове просторе – прогнани са Косова и Метохије, према критеријумима ОЕБС-а, како би се утврдило тачно бројно стање српске косовске популације.

После тога – избори свакако,

Без тога – избори никако.

Ми све ово горе наведено од Вас очекујемо и захтевамо пуне две године, као део Ваших обавеза и дужности према свим становницима Косова, па и према нама Србима. Нажалост, сем добрих обећања, других резултата није било. Сматрамо да је крајње време да пређете са речи на дела. У противном, од наше даље сарадње са Вама, као и од изласка на изборе – неће бити ништа. У условима у којима сада живимо ми нисмо у стању да више учинимо. Уколико не испуните Ваше обавезе према српској заједници на Косову, немате право да неизлазак Срба на изборе називате БОЈКОТОМ, већ немогућношћу учешћа у изборима.

С пуним поштовањем и са дубоком надом да ове наше речи неће остати (као многе до сада) „Глас вапијућег у пустињи“,

срдачно Вас поздрављам у име СНВ КиМ,

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски

+АРТЕМИЈЕ

ПОВРАТАК У НЕИЗВЕСНОСТ

Средином априла ове године јавили су из УМЦОР-а, једне невладине организације, да је у припреми једна акција за враћање Срба на Косово. Желели су да знају да ли бисмо хтели да им помогнемо. Зато су нас и упознали са местом повратка. Реч је о једном селу код Косовске Каменице – Лештару.

То село је изабрано јер је пре сукоба било мешовито. У току сукоба уништене су куће и Албанаца и Срба. Идеја је била да обнова села почне на равноправној основи што се броја кућа тиче. Сем тога, речено је, и сами Албанци желе да им се врате комсије које нису учествовале у прогонима. Опрезни администратори, како сам касније сазнао, тражили су да они то потврде и својим потписима. И они су то и учинили.

Према добијеном плану рада, требало је ступити у везу са избеглима са датог списка и видети да ли желе да се врате. Ако је одговор потврдан, предложен би им био датум заједничког путовања да посете своје село. Предвиђен је био, исто тако, и заједнички састанак сељана, Албанаца и Срба. На њему би било потврђено да ни једна страна нема примедби на повратак својих суседа који су на листи посетилаца и који су у посети.

Упознавши владику Артемија са тим предлогом, добили смо благослов да наставимо са радом, јер ми и јесмо канцеларија за расељена лица која се брине и о могућности повратка.

Било је речи да би посета била у последњој недељи маја. Иако смо све заинтересоване обавестили и добили њихов пристанак да посете Лештар у режији УНХЦР-а, а под заштитом КФОР-а и УНМИК-а, овај термин је морао да отпадне. Разлог за то је била бојазан администратора од могућих инцидената због запоседања сектора Б од стране југословенске војске.

Посета је остварена у периоду од 13. до 15. јуна. Пошао сам заједно са представником УМЦОР-а, госпођом Мери Мајал. Ишли смо колима данске регистрације. Требало је да се са избеглим из Лештара нађемо у подне на административној граници са Косовом и Метохијом, на прелазу код Бујановца. Тај прелаз је познат као капија 5 (гате 5). Предвиђено је било да деветоро заинтересованих Лештараца дођу аутобусом и да се ту прекрцају у возило УНХЦР-а.

Наш пут од Београда до Бујановца прошао је без проблема. Из Бујановца смо кренули путем за Гњилане. Интересантно ми је било да прођем кроз крајеве који су до пре неки дан били опасни за пут. Али, сем једног великог нагорелог пања, ничег није било што би макар асоцирало на претходно стање. Једино ми је било чудно што код знака за плаћање дажбина (тзв. царине) није било никаквог киоска или било каквог места за наплату. Међутим, мало даље, напред, био је велики комплекс на коме су почели са извођењем земљаних радова. По свему судећи, то је место предвиђено за терминал уз који ће бити подигнути пратећи објекти.

Дакле, ушли смо на Косово без икаквих проблема и застоја (о томе се постарала госпођа Мери, која је захваљујући женском шарму претекла колону и брзо дошла до рампе). Са косовске стране већ су били представници свих структура (како би се то неким, вероватно бившим, језиком рекло) администрације из гњиланске регије. Мало по упознавању са њима дошао је и аутобус са Лештарцима. У њему су две баке, два старца, двојица у позним средњим годинама, да не казем близу шездесет и три млађа човека до четрдесет година. Прелазе у аутобус са ознакама УНХЦР-а. Формира се колона – на челу и зачељу је по једно америчко борбено возило. Идемо у Косовску Каменицу.

Косовска Каменица – После једно пола часа вожње, стижемо у месташце. Возила се паркирају код УНМИК-центра за Косовску Каменицу. Излазимо из возила и пешке крећемо до центра који је на неких педесетак метара од паркинга. Изненађен сам да нас не обезбеђује ни војска ни полиција док идемо до зграде центра, која је била, по свему судећи, тзв. Дом Културе.

Улазимо у зграду и идемо на први спрат где је смештена кантина за раднике центра. Добијамо по пиће за освежење, а деле се и сендвичи. Потом дају банане, брескве, јабуке. После овог освежења, пошто смо се мало упознали како са својим домаћинима, тако и са посетиоцима, креће се у обилазак Лештара.

На пут се иде у десетак возила различитог порекла – УНМИК, УНХЦР, КФОР, ОСЦЕ, а ту смо и ми без ознака. У колима су, поред посетилаца-изгнаника и сви важнији представници поменутих организација из косовскокаменичке општине. Пролазимо поред цркве, која је неоштећена, а видим и људе у порти. Ту су и неке српске куће и локали. Натписи на српском су на њима. Ништа није оштећено.

Излазимо из градића и настављамо ка Лештару. Пут пролази кроз брдовите пределе, прошаране заравнима. Идући поред албанских села запажам да се на улазу у свако налази по споменик „ОВК”-у. Врло су слични – неколико степеница воде до постамента на коме је стуб на чијим странама су крила слична лептировим са именима страдалих. Наилазимо и на неки рудник, по свему судећи рудник неметала. Немам утисак да се ту ради, или је рад сведен на минимум. Ту су ознаке , а и виде се у даљини неке цркве и манастири. Памтим један необичног имена. Манастир Тамница. Пошто ово није путовање посвећено манастирима, морам да се задовољим што их видим из кола. Драго ми је да не видим трагове спољног оштећења.

Прелазимо бетонски мост без ограде. Ово је једна од карактеристика (социјалистичка?) на Косову – да се направи нешто, али се не размишља да се заврши и тако испуни и функција безбедности.

Застанак – Видим једна кола у потоку (вероватно се он касније улива у Криву реку која протиче кроз Косовску Каменицу). Заустављамо кола и паркирамо се на обали потока. Кола која су у потоку на прању не могу изаћи од нас, али ми не намеравамо да се ту дуже задржавамо.

Ту, у близини је једна спратна кућа, а недалеко је још једна приземна, са засвођеним делом. Обе су руиниране, без врата и прозора, без намештаја. Све је зарасло у високу траву и коров. Сазнајемо да је то имање припадало млађем човеку из наше групе, црвенокосом, чијег су оца заклали Албанци. Приземна кућа је била стругара са свим потребним машинама. Кад се приђе ближе, виде се места где су биле машине. Од машина ни трага.

Мало даље, чује се нека вика. То неки човек гестикулира и виче. Не разумем шта говори. Зато бих рекао да је Албанац. Уз њега је и неколико деце. Приближава му се високи човек са којим сам се срео у Каменици, у немачкој униформи. Чујем да има чин пуковника. Прикључује му се неколицина наших, па и ја с њима. Човек који је до тада викао и даље виче, али сада на немачком. Баш ме чуди како је знао да ће са нама бити немачки пуковник, па виче на његовом језику. Лепим баритоном пуковник га пита у чему је ствар. Узбуђено млатарајући рукама објашњава кроз какве су они патње прошли од Срба и да они не желе да они опет ту дођу. Као потврду да говори истину, зове свог оца за сведока. Док старац прилази, пуковник га пита да ли је он то све видео о чему прича. Испоставља се да је за то време био у Немачкој. Његов отац говори на српском како су Срби под маскама малтретирали све, деци псовали мајку шиптарску и описује страх који су преживели. На то му син подвикне да говори на албанском. Стари је мало збуњен тим захтевом, али је послушао сина. Онда он преводи исповест оца на албанском пуковнику. Скупља се све више деце. Прогнани све то уочавају и коментаришу. То је типична албанска тактика да се за такве прилике баш ангажују деца. Пуковник не слуша причу старца коју син преводи и наређује покрет према Лештару. Касније сам сазнао да се то село зове Стрезовце. Црвенокоси власник стругаре био је једини Србин са породицом у том селу.

Лештар – Неодржаваним и тешким сеоским планинским путем долазимо до Лештара. Једно за другим, појављују се имања са потпуно разрушеним кућама. Госпођа Мери узима камеру и снима. Нас неколицина, предвођени баком Савком, којој је преко 80 година, пењемо се сеоским стрминама, а остатак ће неким блажим путем. Прегледамо и снимамо сваку кућу. Пошто је то једина камера коју цела група има на располагању (не знам ко је још имао фото апарат) многи власници нам се придружују да би били сигурни да је и њихова кућа снимљена.

Иначе, по структури имања види се да су она староседелачка. Јер, на имању није само једна кућа са помоћним објектима, већ увек више њих. Тако нам бака Савка за своје имање каже да су на њему биле три куће, једна је била њеног мужа, друга свекрова, а трећа синовљева. Слично је и на другим имањима, којих је осамнаест на броју. Ретко је које са само једном кућом. Иако је уз скоро сваку кућу био бунар, који су сада пресушили, махала је имала и водоводни систем који се напајао из цистерне од 18000 литара. И то је уништено. Посечене су и све бандере. Ограде око кућа су разваљене, лепо цвеће око кућа, по коме је југ Србије био чувен – подивљало, све је у високој трави и корову. Око кућа разбацани и зарђали предмети које пљачкаши нису са собом понели.

Немачки пуковник је врло незадовољан. Куће и имања су изузетно разбацана, терен тежак, брдовит. Каже да је обезбеђивање људи тешко у таквим условима, скоро немогуће. А он хоће, ако му је дужност да обезбеди Србе, да ни један Србин не буде убијен.

Наша бака Савка и њена друга кажу да им је једина жеља да се врате у своје куће, да очисте гробове својих драгих и да ту умру. Другима од Срба-Лештараца, који су после две године видели своја имања стало је да се сликају поред својих кућа, макар и разрушених. Да се види какви су домаћини били. Јер, иако разрушена, види се да су то била велика имања.

Објашњавају ми да се лештарски атар састоји од пет махала, од које су две српске. То су лештарска махала и махала Младеновића. Не успевам да сазнам како је раније било, ни каква је била структура осталих махала.

Иначе, током обиласка имања долазимо до једног извора под дебелим грабом. Вода хладна и питка. Сви пију и хвале чисту и природну воду коју је све теже наћи нарочито на Западу, како ми сами кажу.

Пошто смо поново образовали колону, враћамо се. Уз пут, изгнане сељане развозе до њихових рођака где ће заноћити.

Гњилане – Ми настављамо даље и долазимо у Гњилане. Од људи из канцеларије у Гњилану, са нама је и Брајан Ериксон, Американац. Тек кад ми је дао своју е-маил адресу сазнао сам му за презиме. Зато нисам ни могао да га питам да ли је можда потомак Црвеног Ерика. Врло је интересантан – изгледа да му језици иду од руке. Што зна српског, доста лепо говори. А учи и албански и са њима се споразумева.

После лаке вечере, одлазимо на спавање. Спавамо у једној новој кући чији су власници Албанци, а службеници УМЦОР-а закупци. Врло је лепа и чиста.

Предвиђено је да доста рано устанемо, да бисмо се састали са људима из канцеларије, али и из црквено-народног већа из Гњилана. Разлог за састанак са овим другима су новине које они треба да издају, а да их финансира УМЦОР. За поподне у два часа предвиђен је састанак са Лештарцима у Каменици, а пре тога са локалном невладином организацијом Свети Никола у Каменици.

После лаке јутарње кафе на западни начин, полазимо у канцеларију. Са нама је и Џон, који је из Холандије. Пошто је тог јутра падала киша и град, сви смо мало топлије обучени. Џон има јакну која је боје холандске репрезентације. Пошто сам се упознао са друштвом из локалне канцеларије, одлазимо Мери, Брајан и ја до црквено-народног већа. Оно је смештено у суседству гњиланске цркве. У њој сам био пре пет година, када је владика Артемије опремао архијерејска намесништва рачунарима.

Налазимо веће на окупу, али је у току већ један претходно уговорен састанак. Зато се договарамо да се нађемо после нашег повратка из Каменице. Затим одлазимо у седиште администрације за гњилански регион. На улазу остављамо личне исправе и добијамо посетилачке беџеве. Посећујемо локалног администратора за здравство, јер онај са којим се Брајан хтео видети није ту. Господин администратор је вероватно Пакистанац, ако бих судио по његовом колеги који му је био у посети и грицкао кекс током нашег разговора. Обавестио нас је да предузимају мере да се побољша здравствена заштита. Међутим, морају да приђу драстичном смањењу запослених, јер је све предимензионисано. Нови посао у здравству моћи ће наћи само неке ретке дефицитарне специјалности.

Пут нас даље води до Гвен (енглески изговор) или Гвин (ирски)  која је задужена за социјално старање. Врло љубазно нас дочекује и спремно нам даје тражене податке и упутства. Са њом дели канцеларију преводилац за српски. На табли са именима запослених, његово име је на последњем месту. Каже нашим енглески говорећим домаћинима да ће врло тешко прочитати његово презиме. Пошто до тада нисам изговорио ни реч, ја му хладно читам: Чучкић, и ништа више. Изненађено ме гледа и не може да верује да је то било лако. Када сам наставио на српском, бива му јасно зашто ми није било тешко да изговорим његово презиме. Гвин/Гвен доноси мноштво папира које је копирала за нас. Док се води разговор, у канцеларију ушета једно маче. Као да се са сваким поздравља, игра се са ташнама присутних дама, скаче им у крило са њих, мази се. Брајанов ранац је посебно привлачи. Када се уморила од игре, одлази да се негде шћућури и одспава.

Ми се поздрављамо са Гвен/Гвин и одлазимо.

Идући назад у канцеларију пролазимо поред доста војника. Иначе, у Гњилану је много војске свих врста. Има и доста разних база, америчких, руских, украјинских. У једној попречној улици видим војнике на уласку и изласку из ње. У улици су Срби сељаци из околине који су донели своју робу на продају. Сада ми је јасно зашто је тог јутра, док сам из канцеларије посматрао улицу, прошао аутобус у пратњи два америчка борна возила. Њиме су ови сељани дошли на пијацу, али и да пазаре нешто у Гњилану.

Војска као свака војска – док стражаре, гледају како да нађу неко хладовито место, јер је поново, после хладног јутра, изгрејало сунце. А они су под пуном опремом. У улицама Гњилана је доста патрола, али и бункера у којима су војници под пуном опремом.

Поново у Косовској Каменици – Приближава се подне, када имамо састанак у Каменици са локалном невладином организацијом Свети Никола. Седамо у кола са Мери и она нас вози у Каменицу. У приземљу парохијске куће смештена је канцеларија. Дочекује нас млађи човек. У просторији је сто за посетиоце, орман, али и сто са рачунаром. Рекао бих да је добро опремљен. У разговору са њим сазнајем да сам у праву што се тиче опреме, али ми је драго да је Бане човек који га изузетно добро користи. Има одличну и добро сређену базу података за каменички крај, врло је активан у истраживању начина како помоћи преосталим Србима, али како и избегле вратити. У току разговора долази и месни парох, отац Никола. Банета многи знају у крају, али и он многе зна. Жели да камером забележи стање у коме се налазе објекти на терену. Зато Мери и Брајен преузимају обавезу како да му двапут недељно омогуће да дође до ње и сними интересантне ствари. Пре одласка, одлазим са оцем Николом да видим цркву. Саграђена је око 1860, а живописана око 1905. Нема струје, па не могу да видим најјасније фреске. Међутим, одлазимо врло задовољни како пријемом, тако и радом овог удружења.

Састанак – Речено је да се састанак одржава у два после подне у УНМИК центру, где смо били јуче. У великој приземној дворани у приземљу треба да отпочне сусрет. Десно од улаза је подијум незнатно уздигут и на њему је дужи сто. За њим седе неки људи. Потом је низ од неколико столова управан на сто на подијуму. Ту седе махом представници међународних организација задужених за администрацију – УНМИК, КФОР, УНХЦР, млади преводилац за енглески, а и још неки други људи. Подно овог стола, а удаљен од њега неколико корака, постављен је низ столица уза зид паралелан столу са подијумом. Ту седе Срби из Лештара.

Ми остали смештени смо уза зид паралелно столу за којим су међународни представници. Гледано са нашег места, они Срби из Лештара изгледају ми као већа група оптужених. Седе тихо, ни са ким не разговарају.

Иако је почетак састанка заказан за 14 часова, он никако да почне. Чуди ме та нетачност – као да су врло брзо попримили балканске манире. Стално улазе неки службеници, доносе и односе неке папире. Као да материјал за састанак није спремљен.

Из суседне сале одјекују дечји гласови, као да је у питању нека проба за приредбу или приредба. У паузама између песама велика бука. Не знам да ли је случајно састанак организован баш у исто време са овим наступом деце. Међутим, то сигурно утиче на концентрацију на састанку, а нико од присутних који могу нешто да нареде не предузима ништа да се бука смањи. Да ли се и УНМИК уклопио у балкански систем па му ништа не смета?

После више од пола часа закашњења састанак отвара Рус Дмитриј, шеф УНМИК администрације у Каменици. Чини ми се да се УНМИК ипак лагано уклапа у балкански менталитет. Јер, ни речи извињења због кашњења, а ни објашњења зашто је до њега дошло. О томе не говоре ни он ни потоњи говорници из УНМИК-а.

Говори и излагања преводе се на албански и српски. Прво преводи Албанац, па Србин. Вероватно је редослед успостављен по принципу бројности.

Истиче се да ниво мржње у Лештару мора да се смањи, припадници двеју нација треба да престану да мрзе једни друге. Нико од оних који су дошли да виде своје куће не пита ко им их је запалио. Радне групе Албанаца и Срба сачинили су листе за повратак угрожених који желе да се врате. Општина је са своје стране проверила власнички статус и после састанка треба да се изврши социјална процена угрожених.

Да би се састанак ефикасно одвијао и да не би свако причао шта му падне напамет, Срби су одредили једног, Николу, који ће говорити у име свих. Никола је био од почетка на свим састанцима и преговорима и одлично познаје целу материју. После церемонијалних речи захвалности и свега што уз то иде, треба видети како ће се одвијати пројект повратка.

О самом пројекту говори госпођа из Шпаније, јер ће се пројект спроводити под надзором и по плану шпанске организације МПДЛ. Говори сва ганута ганутим гласом како је новац за овај пројект скупљен од свих грађана Европске заједнице. Због тога захвални изгнаници треба да дају све од себе да би изградили своје куће које неће моћи продавати следећих двадесет година. Тај услов ће бити и један од битних елемената уговора који ће бити склопљен са сваким од повратника чија се подобност за повратак утврди и потврди. Објашњава да ће, због непогодности терена и разбацаности кућа, грађевински материјал бити смештен на једном месту, са кога ће изгнаници како знају и умеју да га превозе до својих парцела. Радну снагу ће дати сами изгнаници, помажући један другом.

Како и поред свег свог труда није успела да обухвати све елементе интересовања Срба, они постављају питања:

-Шта радити са разореном инфраструктуром, у току последње две године нико није одржавао путеве, све је зарасло у коров, бандере за струју посечене, бунари и запуштени и запушени, цистерна уништена, па је потребна додатна помоћ да се све то доведе у стање које би им омогућавало нормалан рад на изградњи нових кућа.

-Где ће становати повратници до изградње кућа? Да ли ће бити обезбеђења повратника током радова на реконструкцији села?

-Каква ће бити слобода кретања?

-Ко ће све моћи да се врати – поред радника треба да буде неко ко ће им кувати и томе сл?

-Шта је са сточним фондом који им је уништен и са уништеном механизацијом?

-Шта је са ратним злочинцима?

-Како се замишља да старци и старице повратници помажу у изградњи кућа?

-Шта је са опремањем кућа неопходним намештајем и постељином?

-Од чега ће повратници живети – да ли ће моћи да раде у предузећима у којима су радили пре изгона?

Представник Срба Никола сумира српске захтеве у један – да се иде на изградњу кућа по принципу кључ у руке.

Шпанска госпођа одговара да њена организација може да сноси само трошкове грађевинског материјала, али не и плате за рад. Само ће старима бити омогућено да плате радницима који им помажу у изградњи.

УНХЦР преузима на себе да обезбеди шаторе за смештај повратника док не изграде своје куће. Они могу повести своје жене које би им кувале, као и остале чланове породице који могу помоћи својим радом током изградње.

Постоји и извесна спремност да се помогне при уређењу приступа селу, али је потпуно нејасно шта са водом и струјом.

Ратне злочинце, и Србе и Албанце, гони и гониће УНМИК.

Срби наглашавају да су своју мржњу оставили и надају се да су и Албанци заборавили своју.

Иако је све превођено на албански, Албанци се ниједном нису огласили. Нису то учинили ни овом приликом.

Састанак се завршава обећањем да ће, по попуњавању упитника, следећег понедељка, 18. јуна, бити одржана заједничка седница међународних представника и представника обе заједнице. Тада ће бити одлучено шта ће се даље чинити.

Пошто је седница завршена, прилазе нам Срби. Кажу да су их Албанци током састанка гледали тако да су забринути шта ће са њима бити до повратка. Одлазим до пуковника Албрехта и кажем му о узнемирености Срба. Он ми одговара да су му Албанци рекли да су она три млађа Србина учествовала у насиљима током сукоба. Одговарам му да је то интересантно да се устремљују на младе који би, као повратници, били спремни да уложе свој труд и енергију и остану у своме селу. Сем тога, и они знају ко је палио и рушио њихове куће, убијао њихове драге. Спремни су да о томе сведоче. А то сигурно не би смели чинити да су учествовали у прогонима друге заједнице.

Још једна ствар пада у очи – није било састанка са суседима Албанцима. Сазнајемо да је састанак са Албанцима одржан тога јутра пре овог нашег. Значи, још једно неиспуњено обећање.

Тако се ова посета, која је најављивана као прекретница, изродила у једну тужну посету срушеним домовима и састанак са много нејасних места и неодговорених питања.

Нарочито сам упамтио одговор г. Дмитрија, Руса који је шеф УНМИК администрације. На молбу једног Србина да се појача контрола сече шума, јер је његова скоро посечена, он је рекао да ни једно стабло не може да буде посечено без дозволе инспектора за шуме, нити се грађа продаје без података о њеном пореклу. Одлучно је тврдио да ни једнан комад грађе није продат без тих података.

Из овога се види да је г. Дмитриј, иако млад, довољно дуго живео у социјализму и прихватио све убедљиве доказе о светлој будућности. Само тако је могао говорити онако самоуверено о ефикасности инспектора у спречавању недозвољене сече шума.

Кад смо излазили из сале, завршила се и приредба. Пришао сам момку који је све време преводио са српског на енглески и обрнуто и честитао му на добром превођењу под тешким околностима. Био је задовољан да му неко одаје признање за његов рад и упитао ме је како ми се свиђа Каменица. Рекао је још да се сасвим мирно и нормално живи.

Сутрадан смо се вратили у Београд.

Бранислав Скробоња

ПС. Извештај нисам могао завршити одмах по доласку у Београд, јер сам одмах отишао на други службени пут. По повратку, затекла ме је вест:

Прексиноћ у близини Каменице:

Убијен Зоран Декић

Гњилане, 21. јуни (Тануг-АФП) Један Србин убијен је синоћ метком у близини Каменице, на југоистоку Косова, док се налазио у аутомобилу са још четири особе, јавља данас Агенција Франс прес позивајући се на изворе полиције УНМИК-а.

Зоран Декић, стар 32 године, налазио се у аутомобилу на који је пуцано синоћ у селу Гризиме, близу Каменице, изјавио је АФП-у шеф полиције УНМИК-а за регион Гњилана, Гари Карел.

***

Безбедно и нормално се у Косовској Каменици живи, зар не?

Репортери “Политике” у Липљану

ЈЕДНА УЛИЦА ЗА ШЕТЊУ

Липљан, јуна 2001.

У делу Липљана у коме живе Срби – улица Чубура. Мештани је зову Липљанска Кнез-Михаилова јер у њој једино могу да се шетају, односно слободно крећу… Срели смо групу ђака и пришли плавокосом малишану.

Како се зовеш?

– Слободан Ђорић, али нисам слободан – одговорио је наш саговорник, који је завршио тек пети разред основне школе.

– Одавде до цркве и назад, можеш слободно да идеш – каже Саша Трајковић, шеснаестогодишњак и свршени ученик првог разреда Ветеринарске школе.

Има ли Срба у другим деловима Липљана?

– Има. До њих се – казе Саша Трајковић – стиже тако што се иде од српске – до српске куће, преко башта, дворишта и воћњака, а не улицом…

А како се иде у школу?

– Основна школа је овде, у приватној кући. Од пет соба направљено је пет учионица. Библиотека је у некадашњем шпајзу, а зборница у подруму – објашњава Сања Трајковић, која је завршила пети разред основне школе. – Можда школе на јесен и неће бити – додаје Сања.

Зашто?

– Вратила се власница куће из Београда, па тражи да се школа исели – одговара Сања.

Иначе, у Липљану постоје зграде и основне школе и средњошколског центра. Сада су у њима ђаци Албанци.

Где је српска средња школа?

– Туда свуда, по селима, насмеја се Саша Трајковић. У приватним кућама у Лепини, Гуштерици и Старом Градском су одељења бившег средњошколског центра.

Како ђаци, Срби из Липљана, стижу до школе?

Иде се, каже Саша, ђачким аутобусом. Прати га џип са Кфоровцима.

Да ли је одлазак до школе безбедан?

– Албанци, понекад провоцирају. Навикли смо се на то. Више се не плашимо – каже Саша.

– Ја се плашим кад пуцају – оглашава се Марко Смилић, који је тек завршио први разред основне школе. Пуцали су и на нашу школу.

Игор Тодић је завршио техничку школу. Посла нема. Свега ми је доста – резигнирано каже овај осамнаестогодишњак. Са родитељима одлазим у Србију, у Младеновац – одлучан је Игор.

– Ја немам куда да идем. Остајем овде – казе Марко Лазић, петнаестогодишњак, који је са врло добрим успехом завршио основну школу.

– Сва наша деца су добри ђаци. Од Унмика смо тражили да нам изгради основну школу. Не тражимо много. Бараку, поред Дома културе. Они нам међутим, нуде бараку на месту где је отпад. То је понижавајуће – каже Боривоје Вигњевић, житељ Липљана и однедавно члан Главног одбора ДСС.

– Важно је – наглашава Вигњевић – да се Срби одрже у Липљану и околини. Липљан је, сем Косовске Митровице, једина урбана средина на Космету у којој живе Срби. Ту, у околини је још осам српских села. Није никакво чудо што Албанци стално изазивају инциденте и стално држе Србе у страху. Настоје да и ове који су ту преостали натерају да се иселе. Ни УНМИК, нити Кфор се нису претргли да помогну Србима. Но, то, како каже Боривоје Вигњевић, ништа није изненађујуће. Невоља је у томе што се ни Србија, ни СРЈ нису потрудиле да више помогну својим сународницима. За две године, откако су дошли УНМИК и Кфор, Липљан је посетила само једна делегација из Србије и то делегација војвођанске скупштине.

Живи се тешко. Преживљава некако. Међународне хуманитарне организације су најавиле да ће престати да достављају помоћ. Ни то не изненађује. Србима тешко пада то, како каже Звонко Митровић, који пред Савезним комитетом за Космет представља српску општину Липљан, што локални Црвени крст и Југословенски црвени крст не достављају помоћ.

Проблем са основном школом, по речима Звонка Митровића, као и са Домом културе, мора да се реши.

Имају ли право Срби на Космету на образовање, на своју културу – пита се наш саговорник. Без школе и дома културе, тога нема. Срби у Липљану, како каже наш саговорник, неће изаћи на опште изборе ако се проблем школе и дома културе не реши.

– Наша прва мука је – каже Боривоје Вигњевић – небезбедан живот. Од доласка УНМИК-а и Кфора убијено је 36 Срба из општине Липљан. Било је 60 напада на Србе из ватреног оружја. У самом граду је бачено 117 ручних бомби. Физички је нападнуто више од две стотине Срба… Друга невоља је што нема посла. У финску базу Кфора сваки дан одлази стотинак младих Срба. Посао добија њих десетак. Тако сваки дан. Изнурују се Срби на све могуће начине.

Уместо да се Срби расељеници са Космета враћају у завичај, одвија се обрнути процес. Ове године, а нарочито од пролећа, из липљанске општине, по подацима до којих се дошло, отишло је скоро три хиљаде Срба.

Ситуација се, како каже Боривоје Вигњевић, мора хитно променити, а Срби у Липљану чине што могу. Очекује се помоћ од Савезног комитета за Космет, а пре свега од власти у Србији и Савезној Републици Југославији, као и да представници власти дођу на Космет и утврде начине на које се Србима може помоћи. Затим, прилика је да се на Кфор и УНМИК изврши притисак да се услови живота за Србе побољшају, ако се жели да српска заједница изађе на опште изборе, ако се жели демократско мултиетничко друштво на Косову и Метохији.

У причи нисмо ни приметили да пада мрак. Ролетне на српским кућама почеше, једна за другом, да падају. Из централног дела Липљана, где претежно живе Албанци, одјекују повици и песме…

По савету наших саговорника, кренули смо ка Грачаници – јединој оази за Србе у овом делу српске покрајине.

Стана Ристић

Код села Видомирић

ПРОНАЂЕН ЛЕШ ЈЕДНОГ СРБИНА

Косовска Митровица, 23. јуна (Бета). Тело Србина Драгана Младеновића (45), који је данас нестао недалеко од Звечана, пронађено је недалеко од албанског села Видомирић, потврдило је агенцији Бета више извора са севера Косова.

Младеновић је нестао данас пре подне, док је код сеоског гробља скупљао сено. Након вести о његовом нестанку, у Звечану се окупила већа група узнемирених Срба. Истрагу о том случају воде полиција УНМИК-а и Кфор.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ