ДУБОКО СУ НАМ ЖИЛЕ- НЕ МОГУ НАС ИШЧУПАТИ

● Повода за разговор са Вама, господине декане, има више. На челу сте једне високошколске установе која бележи запажене резултате. Ми желимо да у нашем новопокренутом часопису дамо афирмацију младим талентима а ви их имате и негујете на ликовном одсеку, музици и глуми. Моћне државе западне хемисфере настоје да разбију српске институције у јужној српској покрајини а то се мисли, ако не одмах онда сигурно доцније, и на факултете Универзитета у Приштини који су измештени у Косовској Митровици а под управом српског министарства просвете. Рођени сте на Косову, а Ваша родна кућа у Липљану није затворена.

– У мојој родној кући у Липљану проводим онолико времена колико сам слободан. Нажалост, родитељи ми нису живи. Ћерка ми је у Београду. Живот ми је, са супругом, на релацији Липљан, Звечан, Београд. Највише времена проводим у Звечану и Косовској Митровици. Наравно, слободне тренутке користим за обилазак фамилије и куће у Липљану. Управо смо ових дана, као и ранијих година, пекли ракију тамо и дружили се са колегама и пријатељима. Најчешће сам у Липљану.

● Липљан је пострадао, као и многе друге средине на Косову и Метохиуји, чак се може рећи и под најдраматичније страхоте истурени су били Срби у Вашем родном крају. Колико је Срба, после Нато агресије отишло из Липљана и околине?

– Не знам тачно бројке. Остало је мало. Рецимо да је око 70% српског народа одселило. Липљан је страдао у два маха, када је био масован прогон и паљене куће Срба, марта 2004. Липљан, као културно административно седиште Срба ове општине је пренето у села Гуштерицу и Добротин. Сва деца која су тамо остала иду у школе по тим селима.
Срби у Липљану сада су сведени на део око цркве. Ту се Срби окупљају, обављају трговине и дружења. Све оно што је некада било на великом простору сада се свело на једно 200-300 метара.

● Близу тридесетак српских села приштинске и липљанске општине чине целину око Грачанице. Колико је липљанских села и даље хомогено?

– Суви До, Лепина, Рабовце, Радево, Ново Насеље, Скуланово, Ливађе, Доња Гуштерица, Старо Грацко… Нажалост, Словиње више није као што је било, тамо је етнички очишћено. То је једно дивно место. Мајчини родитељи су ми живели у њему и као дете сам лета проводио тамо. Грачаница је сада културни центар. Ту се одвијају културни догађаји: Видовданско песничко причешће, колоније, изложбе… Сваке године сам тамо и као организатор Видовданског песничког причешћа и ликовне колоније. Тамо је концентрација младих ствараоца који су завршили наш факултет.

● Пратећи рад вашег факултета, пре и после 1999. имам утисак да сте се стабилизовали просторно. Можете ли нам нешто рећи о путу страдања Факултета уметности од Приштине, Рашке, Варварина до Звечана?

– Са Факултетом уметности сам везан од 1973. Наиме, те године је основан и ја сам се уписао, у првој генерацији. Желим да поменем и Зорана Фуруновића, Петра Ђузу, Зорана Каралејића. На факултет сам поново дошао 1995.

После протеривања 1999. прва станица нам је била Лепосавић. Ту смо обављали неке испите које смо могли, да би се, касније, преместили у Рашку. Ту смо кратко остали, пар месеци. Политика нам је одредила ново одредиште у Варварину. Тада су социјалисти били на власти и пребачени смо у Анђелковићево родно место, поред Мораве. Већ 2001. године Факултет се враћа у Звечан. Ту смо почели да радимо у јако тешким условима.  Ви сте тада долазили код мене. Имали смо један мобилни телефон студенстке службе. Постепено смо стварали услове да можемо да функционишемо.

● Неоспорно, да је много постигнуто ентузијазмом и емоцијама. Можете ли нам о томе рећи опширније?

– Учествовали смо са 18 студисјких програма, па су ту групе и подгрупе. Ми смо добили ту акредитацију по свим правилима и нормама. Бројчано, по акредатиционим програмима смо један од најјачих факултета. И питају: Како сте ви то добили. Ми то нисмо добили ни по политичкој или некој другој линији него са нашим професорима, са нашим начином рада, са нашом организованошћу. Нама само мањка адекватан простор. Радимо, ако треба, по сменама и по 24 сата.

У Београду постоји Универзитет уметности а у Новом Саду је Факултет уметности формиран 1974. годину дана после нашег. Добра је то историја, са добрим људима. Велика плејада људи је прошла од Уметничке школе преко Академије до овог Факултета.

● Ваш је успех и већи ако се сагледа да у условима где ради десет факултета Срби немају ни зграду културног центра, ни позориште, ни штампарију, ни галерију…Пристојне галерије има само Лепосавић, Грачаница. У Звечану се користи хол.

– Заиста, тога нема као ни концертне дворане. Ми се организујемо на тај начин, пракса нам је то, када се негде нешто значајније организује, нека изложба нпр. у Београду, платимо студентима аутобус, ланч пакет им дамо. Обиђу то преко дана и врате се. На тај начин им помажемо да не остану неупућени. Али, није исто то када се може сваке друге недеље организовати квалитетна изложба, представа, културни догађај… Додуше, сада нове технологије омогућују разноврснији приступ.

● Живимо у тешким условима, у бурном времену по наш народ, када се разним ударима расипа српска снага. Може се рећи главна тврђава српског опстанка, окупљања српског народа и његове интелектуалне елите је универзитет. Колика је опасност да српски Универзитет буде угрожен под притисцима ЕУ?

– Универзитет к’о универзитет ту је више од десет година. Универзитет је раширен, поред Косовске Митровице и на територије општине Лепосавић, Звечан и Зубин Поток. Како која година пролази жиле су на све дубље и јаче. Све смо укорењенији. Мислим да је то јако тешко сада испомерати. Без обзира каква је политика, верујем да ће Универзитет опстати. Ојачали смо на овом простору. Други простор немамо, нити другу домовину, нити другу алтернативу него овде. Ако се то деси, ми ћемо се утопити и неће нас бити.

● Предстоји нам заједнички отпор да се Универзитет брани. Са Универзитетом се брани све.

– Надам се и тврдим да тога неће бити. Опстаћемо и наставићемо даље са радом. Универзитет као институција доласком у Митровицу је дошао само у своје двориште. Косово и Метохија су наше. Ми ту функционишемо. Ми и даље стварамо. У ком облику и како? Не бих желео да прогнозирам али верујем да ће бити овакав какав и јесте, можда и јачи.

● Европски бездушници приморавају нас да се одрекнемо свега: и своје имовине, и свога завичаја. А они који највише тргују с нама не дају ништа своје. Напротив, гомилају своје богатство.

– Од када је све то кренуло, та миграција, продаја, кад год сам у Липљану, долазе да питају да ли продајем кућу. Рекао сам: Кућа није на продају. Нећу је продати. Док будем могао да ходам, ја ћу своје имање обилазити. То ми је очевина. Ту је моја биографија. Ту је мој живот. Ту је моје све у животу. Од тога се је тешко одрећи. Неко на то гледа другачије. Неко овако, неко онако.

● О тој теми слично размишљамо. Више су продавали они који нису морали. Познајем људе који су дошли на ивицу егзистенције, па нису истурали имовину.

– Ја мислим другачије. Ја желим да останемо овде. Да овде стварамо, да будемо одавде. Питају ме понекад: Где ти је тај Липљан? Ја им кажем: Приштина је поред Липљана. Другачије се осећам када одем тамо, другачије спавам, другачије размишљам. Пун сам емоција. Још кад сретнете пријатеље које годинама нисте видели.

● Да ли се може назрети крај захтевима српских уступака, предаје и самопотирања? Сада говоре о паралелним институцијама. Вероватно ће и образовање и Универзитет доћи на њихов дневни ред?

О томе мало знам. По некаквом Ахтисарејевом плану  опстаће, можда, некакав универзитет у неким оквирима од два-три факултета. Ето, у смислу, задовољили смо норме националних мањина. Не желим уопште да размишљам о томе. То се неће десити. Нећемо дати да се деси јер, највећа је снага Универзитет, без обзира како то други гледали са стране. То је десет факултета, то није мала ствар. То је маса студената. И у њиховим намерама је универзитет велика препрека. Дирнути универзитет је ставити руке у жар. Мислим да ће време учинити своје. Све су нам дубље и јаче жиле не могу нас ишчупати. Покушавају и покушаће. Ми смо се ужилили. Корен нам је ојачао. И ови који су дошли, рецимо, са стране из централног Косова и раде овде на ,,северу” заједнички морамо радити да се не одвајамо. Не смемо да странчаримо, као што се понекад догађа, него да се боримо за квалитетне људе.

Разговарао,
З. Ђорђевић