У последњих годину дана у српској јавности актуелизовано је питање о неопходности промене државног Устава и његовог усклађивања са „новим друштвено-политичким околностима“. Народна Скупштина Републике Србије је већ у мају прошле године формирала тзв. „Акциони тим за реформу политичког система, изборног законодавства и Устава Србије“ са циљем да се покрене јавна расправа о изменама уставно-правне регулативе и направи оснутак новог текста Устава Србије.
Међутим, од јавности се крије чињеница да заправо не постоје никакви суштински, правно оправдани разлози за ревизију уставних одредби. Напротив, владајућа гарнитура покушава на све начине да наметне јавности став да је Устав потребно мењати из више разлога, при чему ниједан од њих по свом квалитету није такав да би оправдавао усвајање уставних измена. Реч је о чисто политички мотивисаним, а не правно утемељеним разлозима што ће аутор објаснити у наставку овог текста.
Према речима заговорника уставних промена државни Устав садржи мноштво неефикасних, номотехнички лоше формулисаних и спорних одредби које нису примењиве у тренутној друштвено-политичкој ситуацији у земљи. Пре свега се овде истиче лош изборни систем и потреба по његовом уставном редефинисању, смањивање броја народних посланика, измена одредби о људским правима у погледу имплементације директива ЕУ о тзв. позитивној дискриминацији мањинских група као и потреба да се Уставом ојача независни положај јавних тужилаца.
Сви наведени разлози који се представљају као суштински заправо ни у једном погледу не оправдавају један тако озбиљан подухват као што је измена највишег правног акта Србије. Као пример наведимо да тренутно важећи Устав пружа прилику да се недостаци у изборном систему регулишу законским решењима, па тако никаква промена Устава није потребна. У оквиру важећег Устава можемо имати веома различите изборне системе. Исти случај је и са положајем јавних тужилаца.
Разлози које истичу иницијатори уставних измена су по својој природи више политичко средство са којим они желе да прикрију стварни циљ измена Устава. Тај стварни циљ огледа се у намери да се промени уставна преамбула као и члан 182 Устава према којима је Косово и Метохија саставни и неотуђиви део српске територије, чиме би режим извршио и коначно (де јуре) признање тзв. косовске државности. Тај циљ се такође огледа и у потчињавању захтевима Брисела да се уставним преносом дела суверених права Србије на органе ЕУ изврши деградација уставно-правног поретка наше државе, да се преформулацијом уставних одредби АП Војводини призна статус републике, а Србија претвори у федеративну државу.
Тај циљ се напослетку огледа и у томе да се под маском тзв. позитивне дискриминације истополним паровима призна уставно право на склапање брака и усвајање деце, да се Рашкој области додели статус аутономне покрајине, да се странцима омогући куповина домаћег пољопривредног земљишта.
Укратко, суштински циљ уставних измена који се крије од грађана Србије је намера западних центара моћи да нас натерају да добровољно пристанемо на свеукупно урушавање своје државности, правног поретка, територијалног интегритета и националног идентитета. Циљ је да наша држава и формално прихвати и легализује страну политичку, економску и војну окупацију своје територије, људских и природних ресурса.
Када је у питању статус КиМ треба истаћи да су уставна преамбула и члан 182 Устава последњи браник српског територијалног интегритета и њене државности у јужној покрајини. Устав налаже прецизну обавезу државним органима да КиМ третирају као саставни део Србије и да са покрајинским институцијама не успостављају такве односе који би Приштини признавали статус државно независне творевине.
Упркос томе да је правна природа преамбуле предмет различитих тумачења аутор овог текста сматра да је она у оном делу, у којем регулише питање очувања територијалног интегритета, правно обавезујућа за све државне институције у Србији. Разлог томе је да се ради о правилу о територијалном обиму државне јурисдикције, што је питање од кључног државног значаја. Управо због тога њена измена не би била само симболичне, већ и суштинске природе. Њеном изменом као и изменом члана 182 Србија би извршила легализацију неуставног Бриселског споразума и добровољно пристала на заокруживање косовске државности што је и један од услова за чланство у ЕУ, садржан у преговарачком Поглављу 35.
Циљ ЕУ је да натера Србију да се добровољно одрекне свог Уставом и Резолуцијом 1244 загарантованог права да врши суверенитет над јужном покрајином. Управо зато је изузетно важно истаћи да је промена Устава која се односи на питање Косова и Метохије чин велеиздаје и политике капитулације. Накнадним уставним „одобравањем“ бриселских преговора Србија у потпуности губи право да једном у будућности, када се створе повољни политички услови, поврати пуни надзор над подручјем КиМ. Одбраном тренутно важећег Устава то право Србија задржава. Као пример наведимо Уставе НР Кине као и Савезни закон Немачке који у својој преамбули садрже сличне уставне формулације о очувању територијалног интегритета. Државном руководству тих држава које је свесно правне и политичке моћи таквих формулација ни на крај памети није да их ревидира.
Друго битно питање код измене Устава је и статус АП Војводине. Представници појединих покрајинских политичких опција, потпомогнути мрежом НВО са Запада на све начине покушавају да издејствују промену уставног положаја Војводине. О томе сведочи иДекларација о потреби промене Устава Србије, усвојена од стране покрајинске Скупштине у септембру 2015. Циљ поменуте декларације је да се уставном ревизијом на ново дефинише уставно-правни положај северне Србије који би АП Војводини признао одређене елементе државности, дајући јој тако статус републике и федеративне јединице у оквиру федерације са Србијом.
Циљ је да се повећавањем овлашћења покрајинских институција АП Војводина делимично издвоји из државноправног поретка Републике Србије, чиме би се дугорочно створили услови и за њену сецесију од матице. У прилог томе говори и чињеница да су све учесталији захтеви званичне ЕУ да се Војводини призна посебан положај, за почетак на пољу финансијске и економске самосталности. О томе сведочи и изјава Мајкла Давенпорта о неопходности усвајања Закона о финансирању Војводине који би на крајње неуставан начин тој покрајини признао финансијски суверенитет и довео до деградације читавог пореског система Србије.
Када причамо о односу ЕУ до питања промене српског Устава потребно је истаћи и чињеницу да су скоро све државе чланице ЕУ и НАТО пакта пре него што су постале пуноправни субјекти тих организација биле приморане да измене свој Устав. Наиме, правни поредак ЕУ (а у одређеној мери и НАТО пакта) заснива се на томе да њене институције врше власт тако да државе чланице пренесу део својих суверених права на органе Уније.
То наднационалним структурама у ЕУ омогућава да у потпуности игноришу специфичности правних система држава чланица и потчине их интересима бирократске бриселске елите. Ово најбоље осликава чињеница да 60% унутрашњег законодавства држава чланица не доносе национални парламенти, већ директно Европска комисија, која при томе није демократски изабрани орган власти. Наставак пута евроатлантских интеграција Србије неминовно ће довести до промене Устава у описаном погледу што ће значити негацију националног правног поретка.
ЕУ такође инсистира на третирању Рашке области као посебне политичко-територијалне јединице којој би чак на уставном нивоу требали признати пуну аутономију. У прилог томе говори и чињеница да европске институције финансијски помажу отварање и деловање Канцеларије за Санџак у Бриселу.
Промена Устава такође доноси опасност да се њоме уруше традиционалне вредности на којима је заснована стабилност српског друштва. ЕУ води офанзивну политику приморавања држава чланица да националним Уставом регулишу права ЛГБТ заједнице и омогуће истополним паровима усвајање деце. На исти начин, под диктатом америчке политике о формирању зоне слободне трговине између САД и ЕУ, Брисел захтева од држава Европе да на уставном нивоу омогуће страним физичким и правним лицима куповину домаћег земљишта. То би водило ка убрзаном урушавању националних економија и погоршању права домаћих произвођача.
Страни дипломати, пре свега из Западне Европе, увелико се интересују за учешће у процесу писања новог српског Устава, мешајући се директно у строго унутрашња питања једне суверене државе. У томе их охрабрује и неодговоран потез представника режима који су отворено позвали „међународну заједницу“ да помогне у изради уставних решења. Поставља се питање да ли је могуће да Србија која има двовековну уставноправну историју није способна сама да напише свој Устав већ јој је потребна страна помоћ? Ово је више него јасан доказ да ће прави текстописци уставних измена бити не грађани Србије већ западни званичници који ће покушати да издејствују доношење Устава који би Србији негирао сопствену државност.
Када се размотре сви суштински разлози због којих се тежи ка промени државног Устава долазимо до закључка да би уставна ревизија за Србију значила отварање Пандорине кутије. Изменама кључних уставних одредби које штите политички, економски, безбедносни и правни суверенитет легализовало би се даље распарчавање српске државе. На територији Србије створила би се нова кризна жаришта, пре свега на северу и југу државе. Управо због тога сматрам да је уместо усвајања новог важнија примена важећег Устава јер је то једини пут који нам омогућава да сачувамо своју државност и идентитет које смо градили вековима.
Када је у питању положај КиМ неопходно је покренути једну свеобухватну дипломатско-правну офанзиву у циљу поништавања бриселских споразума и пуне имплементације преамбуле и члана 182 Устава. Јужну српску покрајину очуваћемо само ако се строго придржавамо Устава и Резолуције 1244 о територијалној целовитости Србије. По том питању морају сви државни органи деловати координисано и сваки у оквиру својих надлежности предузети све мере да се осигура пуна реализација Устава.
Што се тиче положаја АП Војводине потребно је деловати у оквиру важећих уставних принципа и законским решењима постојеће неуставно функционисање покрајинских институција вратити у Уставом прописане границе. Први корак ка томе је спречавање да Статут АП Војводине уместо садашњег подзаконског акта добије моћ закона. Такође је неопходно сузбијати злоупотребе буџетских средстава од стране покрајинских институција и на основу важећег Устава законом повећати овлашћења локалних самоуправа и дати им веће приходе.
Важећи Устав колико толико, али ипак штити економски суверенитет Србије, спречавајући страним лицима да постају власници домаћих ораница. У том погледу неопходно је да Закон о пољопривредном земљишту буде у функцији примене Устава, а не његове противправне ревизије. Исти случај је и са Законом о култури и Грађанским закоником који морају бити конципирани на начин да обезбеде ефикасну примену важећих уставних норми, а не да их насилно мењају.
У закључку треба истаћи да се Устав као акт са највишим правним ауторитетом нипошто не сме мењати у временима опште политичко-друштвене кризе, нарочито када се држава суочава са дезинтеграционим процесима и претњама за свој политички опстанак. Управо је у таквим временима неопходно прибећи примени уставних решења и чувати Устав као гарант стабилности и средство заштите државних и националних интереса. Србији у тренутној ситуацији није потребна промена Устава већ његова правилна и доследна имплементација. Тиме би спречили даљу политичку дестабилизацију земље и сачували своју слободу, самосталност и државност.
Аутор: Данијел Игрец, магистар правних наука, члан Главног одбора Српског сабора Заветници
