Подсећање: Пре две године одведени су отац Харитон и отац Стефан

Пре две године одведени су отац Харитон и отац Стефан

Двогодишњица потписивања Кумановског споразума

Србији коначно мир, косовцима егзодус

БЕОГРАД – Представници Војске Југославије и НАТО-а потписали су на данашњи дан, 9. јуна 1999. године, у Куманову Војно-технички споразум (ВТС) о повлачењу југословенске војске и полиције с Косова и Метохије, чиме је после 78 дана, престала НАТО агресија на нашу земљу.Овај документ, назван и Кумановски споразум, грађанима Србије донео је мир, а око 250.000 незаштићених српских становника Косова и Метохије, без наше војске и полиције, морало је да напусти своје домове. Поред осталог, Споразум је предвиђао да наше снаге у року од 11 дана напусте простор Космета. Најпре су у року од 24 сата требало да се повуку из тзв. Зоне 3, односно са севера Покрајине. Пет дана касније, требало је да се напусти простор из Зоне 1, дуж границе с Македонијом и Албанијом, а три дана касније и из Зоне 2, простор централног Космета. Два дана после треће фазе, једанаестог дана од потписивања Споразума, цео простор Космета морао је да буде без југословенских снага безбедности.

Званичну обуставу НАТО агресије на СРЈ саопштио је 10. јуна генерални секретар Алијансе Хавијер Солана, а неколико сати касније Савет безбедности УН донео је и Резолуцију 1244 о Космету, којом је легализован долазак међународних снага на Косово и Метохију. За Резолуцију је гласало 14 земаља, а само је Кина била уздржана.

“Мир је надвладао насиље. Драги грађани, срећан вам мир!”, истог дана је грађанима честитао тадашњи председник СРЈ Слободан Милосевић. Наредног дана (11. јуна), НАТО трупе, “камуфлиране” у снаге Уједињених нација, почеле су улазак у Покрајину.

“Ниједан Србин и Црногорац после потписивања споразума неће бити доведен у опасност”, рекао је представник државе Небојша Вујовић, портпарол СМИП-а.

Од дана потписивања овог документа, убијено је више од 2.000 Срба, око 1.300 је отето, на стотине је тешко и лакше рањено,а број протераних Косоваца достигао је четврт милиона. Тих дана цео Космет био је у пламену, више од 70.000 српских кућа и станова је похарано, демолирано или до темеља срушено.

Позната имена три Шиптара која су убијала Србе у Приштини

ЗЛОЧИНЦИ СЕ И ДАЉЕ СЛОБОДНО ШЕТАЈУ

Ариф Исцоли, Мухамед Биљали, Назиф Махмути предводили акције прогона и ликвидације српског живља

БЕОГРАД 10. Јун 2001 – Два Американца, припадника Унмик полиције у Приштини, открили су 14. јануара имена неколико Шиптара који су, подељени у групе, учествовали у акцијама ликвидације Срба у овом граду. Један од главних био им је Ариф Исцоли, учитељ из Приштине.

Он је предводио акције ликвидације 79 Срба у Приштини, што је и евидентирао у својој књижици. Једну групу за ликвидацију, према сазнањима Унмик полиције, предводио је Мухамед Биљали, а другу Назиф Махмути. Сва тројица се слободно шетају Приштином.

При командном штабу терористичке “ОВК” одмах по доласку Кфора на Косово и Метохију формирана је специјална јединица за прогон и ликвидацију Срба. Задатак припадника ове јединице, организованих по систему “тројки”, био је и ликвидација представника Србије и Савезне републике Југославије који су радили на Косову и Метохији. Јединица је углавном била састављена од младића и девојака који нису учествовали у рату, односно подмлатка “Ослободилачке војске Косова”. Пошто су читава Метохија, изузев неколико села настањених искључиво Србима, као и скоро сви градови на Косову очишћени од Срба у року од свега пар сати, припадници ове јединице добили су задатак да протерају Србе из Приштине, али и из Косова Поља и Липљана.

Пуна два месеца “специјалци ОВК” палили су српске куће, зверски мучили и убијали Србе, око 40.000 људи истерали из града у којем су рођени или годинама у њему живели.

ЗУБИН ПОТОК: ОСВЕЋЕНА НОВОПОДИГНУТА ЦРКВА

Зубин Поток, 4. јун 2001. – Данас је у овом месту, у присуству мештана и многих гостију, освећена новоподигнута црква, посвећена Светој Тројици.

После Свете архијерејске Литургије, коју су служили Његова Светост, патријарх српски господин Павле и Његово Преосвестенство епископ рашко-призренски и косовско-метохијски господин Артемије, епископ Артемије се обратио верницима речима:

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Ово је дан који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему.

Много година је прошло, браћо и сестре, од када се родила идеја да се у овоме месту, Зубином Потоку, подигне храм Богу живоме. Та идеја и мисао је годинама тињала у нашим мислима, у нашим срцима и у нашим душама. Пре четири године, на данашњи дан, ударили смо камен темељац овом предивном храму који се сада завршен уздиже овде пред очима нашим. Иако су ове године биле тешке, иако смо преживели рат и послератне недаће, Бог је хтео да се овај храм доврши и да дочекамо његово свечано освећење. То је извор велике унутрашње духовне радости у свима нама. Други извор наше радости јесте присуство Његове Светости, патријарха нашега господина Павла, који је за време ових страдања често посећивао наш народ на Косову и Метохији. Ни данас није жалио труда да из Београда дође да он лично изврши освећење овога храма посвећеног Светој Тројици, да се за нас Богу помоли и да нас све благослови.

Ја молим Његову Светост да упути реч поуке и утехе свима нама данас овде сабранима.

Добро сте дошли, Ваша Светости!

Благословен који долази у име Господње!

Његова Светост је рекао:

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Ваше Преосвештенство, браћо у Христу свештеници, драга у Христу браћо и сестре!

Богу се, ево, помолисмо у овоме новоосвећеном храму, подигнутом Светој Тројици, Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу једноме у Светој Тројици, онако како нас је Син Божији, дошавши у свет, учио и поучио и о знању истина о Богу, истина о нама људима – ко смо, одакле смо, зашто смо на овоме свету, какав смисао имају ове муке и тешкоће које нас сналазе овде, сналазе толики свет и народ у свету.

Ту веру, браћо и сестре, која је одржала наше претке, и у доба мира и у доба ратова за слободу, и у доба ропства дуготрајног, та вера и живот по тој вери одржаће и нас не само биолошки да постојимо на овој земљи, него и као народ Божији, онако како ваља и требује.

То је оно што је најважније. Господ Исус Христос нас опомиње:,,Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој и иде за мном.”

Крст је, знате, знак и символ страдања, али страдања на путу Божијем, идући за њим у Царство Небеско, у блаженство тога Царства. Страдање је у овом свету неминовно, било од стихија природе, земљотреса, ветрова, поводња и других невоља, било од људи злих, било од ратова. Невоља има свако.

Али је, браћо и сестре, друго страдање злочинца, мучитеља невиних, а друго је страдање на путу Божијем, страдање мученика. Јер, Господ нас још опомиње: „Мене су гонили и вас ће гонити.“

Ако будемо гоњени заиста за Њега, за истину Његову, за правду Његову, за љубав Његову – нека су благословена та страдања. Изаћи ћемо пред Њега и Он ће нас признати и познати као своје верне слуге и слушкиње. Изаћи ћемо и ако погинемо живи пред Њега, Бога живога.

Нека Господ Бог помогне и нама данас који представљамо наш народ православни, веру нашу, који представљамо ону истину и правду и свако добро јеванђелско.

Кажем и понављам, по речима Господњим, то није лако. Али то је оно што осмишљава наш циљ живота на овој земљи – да идемо путем Божијим Њему у Царство непролазно и у блаженство тога Царства.

За читаво ово време невоља и страдања, при разлагању бивше Југославије, Богу смо се молили да Господ пошаље мир и нама и непријатељима нашим. Потребан је и нама и њима, иако они тога нису свесни.

И молисмо се Богу да ово што је нас снашло не снађе ни један народ у свету и да нас Господ и Његови свети из рода нашега, мученици и новомученици подрже да издржимо до краја онако као што су и они издржали на славу Божију, на сведочанство истините вере Христове и на спасење душа наших.

Нека Господ помогне свима, па и нама, нека Господ благослови, браћо и сестре све вас и ваше на дому и помогне, понављам, да издржимо истину и правду Божију као што доликује нама, потомцима наших светих предака.

Бог вас благословио и свако истинско добро даровао!

Амин Боже!

Амин роду моме!

Амин!

Затим се владика Артемије захвалио на помоћи:

Браћо и сестре,

Дозволите ми да још коју реч кажем на овом свечаном збору и сабору.

Овај храм овде, који је пред нама, није се спустио са неба овакав какав је. Он је никао из земље, а да би он био овакав какав јесте, многи су уложили себе, уложили свој труд, свој прилог, своју помоћ да би се ово Божије дело завршило.

Зато желим да овом приликом захвалим свима онима који су на ма који начин допринели, ако ничим, оно добрим жељама и молитвама да се овај храм доврши.

Нека Бог свима узврати стоструко, милошћу Својом у благодаћу Својом!

Посебно морам да кажем да су се нарочито на подизању овога храма трудили поједини наши свештеници. Отац Драгутин Влашковић, који је био кад смо освећивали темеље, завршио је своју службу овде на земљи и отишао пред престо Божији да прими награду за своја овде учињена дела. Њему велико хвала и нека му Господ прими душу његову и настани у Царство небеско.

Други свештеници који су се трудили овде, они су присутни. То је отац Радослав, који је наставио градњу после освећења темеља до извесне мере. Онда је дошао рат који је градњу прекинуо, да би прошле године отац Милија Арсовић, протојереј, наставио и за само годину дана, уз помоћ вашу и уз помоћ многих добротвора из рода нашега, из земље и иностранства, успео је да се овај храм Божији заврши и да дочекамо његово освећење. Нека и њима, овим трудбеницима Божијим, Господ стоструко узврати и богато их награди.

Отац Милија је добио узвишени чин за другу једну цркву коју је подигао у Ђураковцу. Иако млад свештеник, он се показао као велики и искусан неимар у винограду Господњем.

Али, поред ових, помагао је овде и свестеник Радета Дончић који је од пре седам-осам месеци овде заједно радио са оцем Милијом на довршењу овога храма.

После овога, владика Артемије је подарио архијерејске захвалнице постојану љубав према светој вери православној и за ревност према храму Божијем и његовом благољепију Скупштини општине Зубин Поток, коју је примио њен председник Славиша Ристић и Хуманитарној организацији Косовка Девојка је коју представљао г. Будимир Божовић из Данске.

Речима владике Артемија: „Символична је, браћо и сестре, додела ових захвалница, али она припада свима вама који сте овде данас присутни, јер сви сте се ви трудили да се ово дело Божије заврши. Нека Бог свима стоструко узврати сада и увек и у векове векова. Амин!” – завршена је ова свечаност.

ДЕЧАНИ ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2001.

“Последњи пут био сам на Косову и Метохији, у јеку рата, од 17. до 25. маја 1999. Тада сам прошао од Мердара, преко Приштине до Призрена, где сам остао два-три дана. Затим сам се неколико дана задржао у Високим Дечанима, јер је тада била слава манастирске цркве – Спасовдан. Из Дечана сам отишао у Пећ и уз помоћ дечанског игумана вратио се у Београд. Тада сам доживео НАТО бомбардовање у Призрену, видео трагове бомбардовања путем од Призрена до Дечана, испражњену Ђаковицу и Дечане. У Призрену је, као и у Приштини, било света на сваком кораку. Била је и сахрана неког Албанца, па је цела поворка прошла кроз центар Призрена. Нико је није ометао, иако ми рекоше да сахрањују погинулог припадника ,,ОВК”.

Пре десетак дана поново сам био у Високим Дечанима. Пре него што ћемо доћи до тачке где ће нас сачекати пратња, излазим накратко из кола. Монах ме пожурује. Каже да свашта може да се деси у том појасу између нас и Кфора. После видим многе камионе заустављене због претовара. На прелазу, после Рожаја, на путу за Пећ и Дечане сачекала нас је пратња – два оклопна возила италијанског Кфора. Једно је ишло напред, а друго за нама. Врата на колима била су забрављена, из предострожности. Када је на путу дошло до застоја, јер се препречио неки камион, Италијани су поскакали из возила. ,,Сад ће да нас штите” – рече ми монах-возач.

Група од њих шест је опколила ауто и са откоченим пушкама осматрала околину. Други су отишли напред да рашчисте застој. Врло брзо им је то пошло за руком. Настављамо пут и после једне кривине указују се бљештава светла града. Схватам да је то Пећ. Дошли смо мало раније, па на улицама има још света. Отац ђакон ми каже да није добро што смо толико поранили на састанак са Италијанима, јер може доћи до неке провокације или инцидента. Оклопна возила возе брзо. Иду поред железничке станице, па одатле скрећу на пут за Ђаковицу. На том делу, од станице до пута Пећ – Ђаковица два пута су покушали Албанци да се убаце у нашу малу колону, али је отац ђакон оштром вожњом успео да их спречи у томе.

Са главног пута скрећемо ка манастиру. После кратког дела пута кроз градић, који сав бљешти од разних новоотворених продавница, идемо путем за манастир. Од мрака не могу да се оријентишем (пратња се даје само за пролазе у касним ноћним сатима или рано изјутра, пре него што се раздани – да би се избегла каменовања или још тежи инциденти), али видим на неколико места италијанска утврђења на којима је понеки тенк и више лакших возила. Коначно, стижемо пред манастир. Преко пута улаза у манастир је тешки тенк. Улаз у манастир је отворен. Италијани ником ненајављеном не дозвољавају да у њега уђе.

Иако је касно, срећем се са многим мојим драгима из манастира. Остале виђам сутрадан одмах после службе. Од последњег пута и виђења све је још боље устројено… Поред свих оних монаха које сам знао од раније, ту је још и нових, који су били искушеници кад сам био ту на Спасовдан. Има и нових искушеника. Добри монаси знају колико ме интересује да видим нешто и по дану, па ми кажу да сам предвиђен да са њима идем у Гориоч на монашење.

Показују ми канцеларију са рачунарима. Срећан сам што је та акција коју смо пре седам-осам година почели монаси и разни добри људи, укључујући и мене нишчег, а по благослову и владике и игумана, лепо успела. Уопште, дивно је што овде, у овој епархији имају изузетан осећај за коришћење технике, почевши од пумпи и трактора, аутомобила и разних алата и машина до рачунара и пратеће опреме. Пошто се овде зна ред, онда се зна да је то све владика благословио. Пошто сам га мало боље упознао, могу рећи да он сам има тај осећај и да га је пренео и на монахе. Када сам после службе изишао и погледао око себе, видим да је све ван зидина манастирских окружено котурима бодљикаве жице. Ту су и стражарске тачке у којима су Италијани.

У суботу у 13. часова крећемо за Гориоч. Дошла су три оклопна возила и једно командно. Прозивка. Распоређују нас у возила. У сваком возилу је поред возача још и војник задужен за радио везу. Уз њега је и један који целим путем стоји и кроз кровни кружни отвор осматра околину. Митраљез на крову не испушта из руку, а на лицу му је маска за заштиту од ветра и шлем. Командир затвара и забрављује врата. Контролише се радио веза између возила. Полазимо.

Пролазимо кроз Дечане, Стреоц, Горњи и Доњи. Свуда су радње, кафићи, продавнице, бензинске пумпе. Али то је у некој непознатој земљи, јер ништа од натписа не схватам и не знам шта значи. Иду препуни аутобуси, такси…Чује се црна шала: “Ако хоћеш право у рај, само стани и позови такси на српском”.

Прилаз Пећи препознајем по пословној згради Сали Ниманија – Сали Банане. Затим долази запуштено православно гробље. Виде се остаци у бомбардовању потпуно разорене касарне. На обе стране пута грађевине. Опет скрећемо путем ка железничкој станици, па за Витомирицу и Исток. Кроз центар не пролазимо. На целом овом путу никаквог знака да су ту икад Срби живели. У селу Прекале и у још једном напуштене православне цркве. У њима су војници који их чувају. Због тога су цркве и ограде око њих заштићене котурима бодљикаве жице. Виде се и порушене куће. На њима се ништа не ради, па би могле бити српске.

На путу је велик саобраћај, а на овом делу од Пећи до Истока неколико контролних пунктова. Један њихов део контролишу Шпанци. Они штите и манастир Гориоч. Док они нису дошли, сироте монахиње и искушенице биле су се закључале у манастиру и само им је Бог био на помоћи, па им се ништа није десило. Иначе, прича се да је у Истоку остало четрдесетак Срба, све старијих. Нико није преживео. Све су их побили. Једног човека који је имао непокретну сестру и због ње остао у кући разуларена руља је запалила и угушила. За другог кажу да су га растргли тако што су га везали за два трактора.

После свих ових црних прича пред нама се указује дивни манастир. Гориоч је, кажу, добио то име јер се ту вратио вид Светом краљу Стефану Дечанском, коме су биле огореле очи. Оно што ме је обрадовало у Гориочу био је долазак верника из Косовске Митровице и села Церколеза. Са нама из Београда и војницима који су присуствовали служби, монашењу је присуствовало око шездесетак људи. А то је много за ту стару и малу цркву. Многи су остали у припрати која је новијег датума.

Не бих о самом монашењу ништа говорио, јер се то мора доживети. Вредна и пожртвована искушеница Биљана, која је сваком помагала и сваког служила, добила је по тој својој особини име Марта. Као и она Марта коју помињу Јеванђеља.

Враћамо се у Високе Дечане опет ноћу. Прошло је десет кад смо пошли из Гориоча, али на улицама је још доста света. Недељу сам цео дан провео у Високим Дечанима, тој дивној царској лаври. Побележио сам и скицирао распоред фресака које су ме посебно интересовале. Разговарао са са монасима и чуо њихова мишљења. Бележим шта им треба, да бисмо им то набавили у Београду. Долазило је и доста странаца припадника разних организација, а било их је доста и из Кфора и Унмика. Била је ту и нека породица са Новог Зеланда.

Устајем пре пола четири у понедељак ујутру. У цркви је само искушеник који налива уље у кандила. Дуж зидова цркве су столице. Седам на једну наспрам Христа с мачем и опраштам се са тим фрескама. Милујем их, не бих ли осетио ту светост, старост и лепоту које зраче из њих. Прилазим Часном Крсту и целивам га. Затим мошти Светог Краља. Опраштам се са светињама дечанским. То чине и остали из групе. Опет се враћам на своју столицу. У светлости кандила још један поглед на фреске и иконе. Зову за полазак. Опет истим путем са пратњом до Куле, па у Рожаје и даље за Београд. А око тек засузи.

Бранислав Скробоња

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ