Јединствен снимак гласа св. владике Јована Шангајског Чудотворца – манастир Лесна у Француској 1957.

Је­дан је од нај­ве­ћих пра­во­слав­них све­ти­те­ља у XX ве­ку. Из­бе­гав­ши као ру­ски пле­мић пред ре­во­лу­ци­о­нар­ним те­ро­ром 1917, у срп­ској пре­сто­ни­ци је сту­ди­рао бо­го­сло­ви­ју и из­др­жа­вао се ра­де­ћи као кол­пор­тер. За­мо­на­шен је 1926. у Миљ­ко­вом ма­на­сти­ру, на Мо­ра­ви, а за епи­ско­па ру­ко­по­ло­жен 1934. у Бе­о­гра­ду. „Ако хо­ће­те да ви­ди­те жи­вог све­ти­те­ља, он­да оти­ди­те у Би­тољ, код оца Јо­ва­на”, го­во­рио је о ње­му Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић, та­да епи­скоп охрид­ски

Но­вем­бар у Бе­о­гра­ду, ве­че, го­ди­на 1921, тре­ћа по­сле Ве­ли­ког ра­та. Хлад­но је, од Ду­на­ва и из рав­ни­це на­до­ла­зи сту­ден, ми­ри­ше на снег. На Те­ра­зиј­ском гре­бе­ну, не­да­ле­ко од хо­те­ла „Мо­сква”, кол­пор­тер је из­нео тек од­штам­па­на ве­чер­ња из­да­ња но­ви­на. Мр­шав је, ни­жег ра­ста, ли­ца бо­је ме­да или упа­ље­не во­шта­ни­це, оди­ше бла­го­шћу, осмех­нут је, има јак ру­ски ак­це­нат. Зо­ве се Ми­ха­ил Бо­ри­со­вич Мак­си­мо­вич, сту­дент је Бо­го­слов­ског фа­кул­те­та на Бе­о­град­ском уни­вер­зи­те­ту и у срп­ској пре­сто­ни­ци је тре­ћу го­ди­ну.Те­шко да је ико од про­ла­зни­ка што за­ста­ну да ку­пе но­ви­не мо­гао и по­ми­сли­ти да упра­во сто­ји пред чо­ве­ком ко­ји ће по­ста­ти је­дан од нај­ве­ћих пра­во­слав­них све­ти­те­ља у XX ве­ку.

Три го­ди­не ка­сни­је у Ру­ској цр­кви на Та­шмај­да­ну мла­ди кол­пор­тер би­ће про­из­ве­ден у чте­ца, а 1926. ми­тро­по­лит Ру­ске пра­во­слав­не за­гра­нич­не цр­кве Ан­то­ни­је Хра­по­виц­ки по­стри­га­ће га у Миљ­ко­вом ма­на­сти­ру, на Мо­ра­ви, и ру­ко­по­ло­жи­ти у чин је­ро­ђа­ко­на. Та­да ће до­би­ти мо­на­шко име Јо­ван, по свом све­том прет­ку из XVI­II ве­ка, пра-стри­цу, све­том Јо­ва­ну (Мак­си­мо­ви­чу) То­бол­ском.

МИ­ХА­ИЛ

Ми­ха­ил је ро­ђен 4. ју­на 1896. у ме­ста­шцу Ада­мов­ки, Хар­ков­ска гу­бер­ни­ја, у чу­ве­ној пле­мић­кој по­ро­ди­ци. Име – ко­је зна­чи Као Бог или Онај ко је као Бог – на кр­ште­њу је до­био у част ар­хан­ђе­ла Ми­ха­и­ла, ар­хи­стра­ти­га Бож­јег.

Као син јед­ног од пред­вод­ни­ка плем­ства у Хар­ков­ској гу­бер­ни­ји, при­пре­ман је за све­тов­ну ка­ри­је­ру. У го­ди­ни из­би­ја­ња Пр­вог свет­ског ра­та за­вр­шио је Пол­тав­ски ка­дет­ски кор­пус, а 1918. Прав­ни фа­кул­тет на Цар­ском уни­вер­зи­те­ту у Хар­ко­ву. Већ та­да је, ме­ђу­тим, го­то­во у пот­пу­но­сти по­све­ћен ду­бо­ким из­у­ча­ва­њи­ма те­о­ло­ги­је и под­ви­га све­тих. У хар­ков­ском Ус­пењ­ском са­бо­ру по­чи­ва­ле су мо­шти ар­хи­е­пи­ско­па Ме­лен­ти­ја Ле­он­тје­ви­ча Чу­до­твор­ца. Под ути­ца­јем тог све­тог при­ме­ра и го­то­во очи­глед­них ду­хов­них си­ла ко­је су зра­чи­ле из мо­шти­ју Чу­до­твор­ца, над ко­ји­ма се сва­ко­днев­но мо­лио, мла­ди Ми­ха­ил от­по­чи­ње сво­је за­ди­вљу­ју­ће ду­хов­но под­ви­жни­штво, ка­кво је ма­ло ко­ме ра­зу­мљи­во у овој се­ку­ла­ри­зо­ва­ној епо­хи: „Че­тр­де­сет го­ди­на про­во­дио је исти под­виг ноћ­ног бде­ња, ни­ка­да не ле­жу­ћи у кре­вет, про­во­де­ћи но­ћи у не­по­мич­ном ста­ја­њу, с ру­ка­ма по­диг­ну­тим увис; ако и за­спи, то би­ва тек он­да ка­да га од ис­цр­пље­но­сти са­вла­да сан, усред ме­та­ни­ја, у углу, под ико­на­ма, кле­че­ћи.”По­стиг­ну­ћа ње­го­ве по­бо­жно­сти уско­ро су и спо­ља по­ста­ла очи­глед­на, чак и у та­ко мла­дим го­ди­на­ма, па се за ње­га за­ин­те­ре­со­вао над­ле­жни ар­хи­е­пи­скоп Ан­то­ни­је Хра­по­виц­ки, јед­но од нај­и­стак­ну­ти­јих цр­кве­них ли­ца тог вре­ме­на. На­сто­јао је да при­бли­жи мла­ди­ћа се­би и по­мог­не у ње­го­вом ду­хов­ном уз­ра­ста­њу.

Уско­ро су се, пак, и ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је и мла­ди Ми­ха­ил (са по­ро­ди­цом) об­ре­ли у Ср­би­ји, уз­ми­чу­ћи пред те­ро­ром ко­му­ни­стич­ке ре­во­лу­ци­је. Пр­ви ће у Срем­ским Кар­лов­ци­ма осно­ва­ти Ру­ску пра­во­слав­ну за­гра­нич­ну цр­кву, дру­ги ће у Бе­о­гра­ду упи­са­ти Бо­го­слов­ски фа­кул­тет.

ПУТ

По за­вр­шет­ку Бо­го­слов­ског фа­кул­те­та (1925) и за­мо­на­ше­ња (1926), Ми­ха­ил, са­да већ је­ро­ђа­кон Јо­ван, пре­да­је пра­во у Срп­ској др­жав­ној гим­на­зи­ји. Три го­ди­не ка­сни­је, 1929, по­ста­је пре­да­вач и вас­пи­тач у срп­ској се­ми­на­ри­ји Охрид­ске епар­хи­је у Би­то­љу (зва­ној, не­зва­нич­но, Бо­го­сло­ви­ја све­тог Јо­ва­на Бо­го­сло­ва). Ту би­ва от­кри­вен и спо­знат чу­де­сан на­чин ње­го­вог жи­во­та-под­ви­га.

„Он је по­сто­ја­но пре­би­вао у мо­ли­тви и сва­ко­днев­но слу­жио Све­ту Ли­тур­ги­ју, стро­го по­стио, јео са­мо је­дан­пут днев­но, ка­сно уве­че, ни­ка­да се ни­је гне­вио”, бе­ле­же у Жи­ти­ју све­тог Јо­ва­на Шан­гај­ског и Сан­фран­ци­ског Се­ра­фим Ро­уз и Гер­ман Под­мо­шен­ски. „Сту­ден­ти су пр­ви и от­кри­ли ње­гов огром­ни под­виг аске­ти­зма: при­ме­ти­ли су да не спа­ва, већ да, ка­да они сви за­спе, но­ћу оби­ла­зи ин­тер­нат осе­њу­ју­ћи их кр­сним зна­ком док спа­ва­ју… уду­бљу­ју­ћи се у Ису­со­ву мо­ли­тву. На кра­ју, уве­ри­ли су се да не спа­ва на кре­ве­ту… Ша­љив­чи­не су му чак и сте­ни­це ста­вља­ли под чар­шав да би се уве­ри­ли ле­же ли он у кре­вет. Мно­го го­ди­на ка­сни­је он је сам при­знао да од да­на свог мо­на­шког по­стри­га ни­је спа­вао на по­сте­љи. Та­ква бор­ба са соп­стве­ним те­лом се вр­ло рет­ко сре­ће и крај­ње је те­гоб­на…”

Ту, на оба­ла­ма Охрид­ског је­зе­ра, ус­по­ста­вље­на је ми­стич­ка ве­за из­ме­ђу Јо­ва­на и пре­по­доб­ног На­у­ма Охрид­ског, уче­ни­ка и са­по­дви­жни­ка све­тих Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја. Мо­шти пре­по­доб­ног На­у­ма на­ла­зи­ле су се у ње­му по­све­ће­ном ма­на­сти­ру на Охрид­ском је­зе­ру. Сма­тран је осо­би­то бр­зим ис­це­ли­те­љем ду­шев­но обо­ле­лих; с ње­го­вом ико­ном у ру­ка­ма Јо­ван је од­ла­зио у бол­ни­це и мо­ли­тве­но ис­це­љи­вао обо­ле­ле, што ће доц­ни­је чи­ни­ти и у Ки­ни, над бо­ле­сним Ки­не­зи­ма.

Сво­јим по­све­ће­ним де­ло­ва­њем и чу­до­твор­стви­ма убр­зо је по­стао чу­вен. Срп­ски епи­скоп Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић, ко­ји је та­да упра­вљао Охрид­ском епар­хи­јом, го­во­рио је у то вре­ме: „Ако же­ли­те да ви­ди­те жи­вог све­ти­те­ља, он­да оти­ди­те у Би­тољ, код оца Јо­ва­на.”

У ма­ју 1934. го­ди­не, од­лу­че­но је да Јо­ван бу­де уз­ве­ден у чин епи­ско­па и он је, још не зна­ју­ћи о че­му се ра­ди, по­зван у Бе­о­град. Оста­ло је за­бе­ле­же­но све­до­чан­ство јед­не ње­го­ве бе­о­град­ске по­зна­ни­це, ко­ја га је та­да слу­чај­но сре­ла у трам­ва­ју. На пи­та­ње због че­га је до­шао у Бе­о­град, ре­као је да је гре­шком он до­био оба­ве­ште­ње уме­сто не­ког дру­гог је­ро­мо­на­ха Јо­ва­на ко­га је тре­ба­ло да по­све­те у епи­ско­па. Дан-два ка­сни­је, кад га је опет сре­ла, об­ја­снио је да је, „авај, гре­шка го­ра не­го што је он ми­слио” – од­лу­чи­ли су да баш ње­га по­све­те у епи­ско­па. „Ус­про­ти­вио се, из­го­ва­ра­ју­ћи се сво­јом го­вор­ном ма­ном, али су му крат­ко од­го­во­ри­ли да је и Про­рок Мој­си­је имао исту не­во­љу”, пи­шу Ро­уз и Гер­ман Под­мо­шен­ски.

По­све­ћен је у чин епи­ско­па 28. ма­ја 1934, у Бе­о­гра­ду, као „по­след­њи и нај­ве­ћи из пле­ја­де епи­ско­па ко­је је по­све­тио ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је Хра­по­виц­ки”.

ЧУ­ДА

Од­би­ја­ју­ћи пред­лог ар­хи­е­пи­ско­па Ди­ми­три­ја да се за­пу­ти на Да­ле­ки Ис­ток, у Шан­гај, где је жи­ве­ла ве­ли­ка ру­ска из­бе­глич­ка ко­ло­ни­ја, Ан­то­ни­је Хра­по­виц­ки пи­ше:„При­ја­те­љу, ја сам већ то­ли­ко стар и слаб да не смем да ми­слим ни на ка­кав дру­ги пут, осим пу­та на гро­бље. Али, уме­сто се­бе, као сво­ју ду­шу, као сво­је ср­це, ша­љем вам вла­ди­ку Јо­ва­на. Тај ра­стом ма­ли и слаб чо­век, ко­ји на пр­ви по­глед из­гле­да као де­те, чу­до је од под­ви­жнич­ке чвр­сто­ће и стро­го­сти у ово на­ше вре­ме све­оп­ште ду­хов­не мли­та­во­сти.”

Би­ло је ма­гло­ви­то ју­тро, кра­јем но­вем­бра 1934, ка­да је епи­скоп Јо­ван сти­гао у Шан­гај, у исту ону епар­хи­ју у ко­ју је два ве­ка ра­ни­је пр­ву пра­во­слав­ну ми­си­ју упу­тио ње­гов пра-стриц, ми­тро­по­лит то­бол­ски Јо­ван Мак­си­мо­вич, по ко­јем је и до­био мо­на­шко име. Ру­ска ко­ло­ни­ја бро­ја­ла је бли­зу 50.000 љу­ди и би­ла под ра­зним уда­ри­ма, од не­ма­шти­не, пре­ко (уско­ро) ја­пан­ске оку­па­ци­је, до до­ла­ска на власт сна­га на­лик оним пред ко­ји­ма су из­бе­гли из Ру­си­је.

Епи­скоп Јо­ван чи­нио је све да по­мог­не. По­ве­сни­ца ње­го­вих чу­да на­ста­вље­на је и на Да­ле­ком Ис­то­ку. Без­број­на над­ра­зум­на ис­це­ље­ња. Кро­ће­ње при­род­них си­ла (по­пут тај­фу­на на фи­ли­пин­ском остр­ву Ту­ба­бао). Нео­бја­шњи­во про­ла­же­ње кроз ма­те­ри­јал­не пре­пре­ке, као да их не­ма, по­пут ула­ска у за­кљу­ча­ну и обез­бе­ђе­ну бол­ни­цу то­ком стра­шног не­вре­ме­на и чу­до­твор­но ис­це­ље­ње, по­том не­ста­нак (о че­му је са­чу­ва­но све­до­чан­ство у ар­хи­ву шан­гај­ске др­жав­не бол­ни­це). По­у­зда­на про­ро­чан­ства. Ви­ди и чу­је на да­љи­ну, по­ја­вљу­је се из­не­на­да где је нај­по­треб­ни­ји, иако уоби­ча­је­ним пу­тем ни­шта о то­ме ни­је мо­гао зна­ти. Све­до­чан­ства о то­ме оста­ви­ли су Н. Н. Бар­нов, Н. Ни­ко­ла­јев, Н. С. Ма­ка­ве, О. Ско­пи­чен­ко, Л. А. Лу, Пе­тар О. Тро­дин и мно­ги дру­ги.

„Вла­ди­ка је жи­вео у не­ка­квом дру­гом све­ту”, пи­ше В. Ре­јер, ко­ји је епи­ско­па Јо­ва­на до­бро по­зна­вао и до­ста пи­сао о ње­му. „Да ли је он био ‘уз­не­сен у рај’, ка­ко о то­ме ка­зу­је апо­стол Па­вле, и ‘чуо не­ис­ка­зи­ве ре­чи ко­је чо­ве­ку ни­је до­пу­ште­но да го­во­ри’, ми не зна­мо. Али сво­јим по­у­ка­ма и де­ли­ма он је све­до­чио да му је Го­спод бар ма­ло рас­кри­нуо за­ве­су Сво­га Цар­ства.”

На­кон ра­та и ре­во­лу­ци­је у Ки­ни, сам је из­деј­ство­вао и ор­га­ни­зо­вао пре­се­ље­ње у Аме­ри­ку ве­ћег де­ла сво­је па­стве. Он сам об­рео се у За­пад­ној Евро­пи. У па­ри­ским ана­ли­ма за­бе­ле­же­не су ре­чи јед­ног ка­то­лич­ког све­ште­ни­ка, ко­ји је, обра­ћа­ју­ћи се скеп­тич­ној омла­ди­ни, ука­зао: „Ви тра­жи­те до­ка­зе, ка­же­те да да­нас не­ма ни чу­да ни све­тих љу­ди. Та шта ће вам те­о­риј­ски до­ка­зи кад по ули­ца­ма Па­ри­за овог ча­са хо­да жи­ви све­ти­тељ, све­ти Јо­ван Бо­си (Шан­гај­ски). Он већ жи­ви не­где из­над на­ше зе­маљ­ске рав­ни.”

У пред­го­во­ру пр­вог од свих жи­во­то­пи­са вла­ди­ке Јо­ва­на, епи­скоп Јо­ван Ха­шки, по­гла­вар Хо­ланд­ске пра­во­слав­не цр­кве чи­јем је за­сни­ва­њу све­ти Јо­ван Шан­гај­ски пре­суд­но до­при­нео, пи­ше по­смрт­но сло­во и ве­ли: „Из­гу­био сам ду­хов­ног оца и ви­ше ни­ка­да не­ћу на­ћи дру­гог та­квог, ко­ји би мо­гао у глу­во до­ба но­ћи да ме на­зо­ве те­ле­фо­ном и ка­же: ‘Ле­зи са­да и спа­вај, то за шта мо­лиш Бо­га Ње­му је угод­но.’ Вла­ди­ко! бла­го­да­рим ти за све. По­ме­ни нас, тво­ју Хо­ланд­ску цр­кву, пред Пре­сто­лом Бож­јим.”

Био је на сво­јој бри­сел­ској ка­те­дри, у Спо­мен-хра­му ру­ским но­во­му­че­ни­ци­ма, ка­да је до­био ве­сти о ко­ме­ша­њу и рас­ко­ли­ма у ру­ској пра­во­слав­ној за­јед­ни­ци у Сан Фран­ци­ску, за­пра­во у за­јед­ни­ци сво­је не­ка­да­шње шан­гај­ске па­стве. Све­ти Си­нод по­слао је упра­во ње­га да ства­ри вра­ти у ред и он „у веч­но ма­гло­ви­ти град Да­ле­ког За­па­да сти­же на сво­ју по­след­њу ка­те­дру у је­сен 1962”.

СМРТ

„Пра­те­ћи у Си­је­тлу чу­до­твор­ну ико­ну Бо­го­ро­ди­це Кур­ско-ко­рен­ске, вла­ди­ка Јо­ван је 19. ју­на 1966. од­слу­жио све­ту ли­тур­ги­ју у та­мо­шњем Све­то­ни­ко­ла­јев­ском са­бо­ру, спо­мен-хра­му но­во­му­че­ни­ци­ма, и за­др­жао се по­том још три са­та у ол­та­ру. За­тим је, об­и­шав­ши с чу­до­твор­ном ико­ном ду­хов­ну де­цу око са­бо­ра, оти­шао у со­бу у па­ро­хиј­ском до­му, где је од­се­дао. Од­јед­ном се одан­де за­чу­ла луп­ња­ва. Ка­да су при­слу­жи­те­љи до­тр­ча­ли, ви­де­ли су да вла­ди­ка већ уми­ре… Та­да се за­вр­шио ње­гов чу­де­сни и нат­при­род­ни под­виг ли­ша­ва­ња се­бе сна и од­мо­ра. По­ло­жи­ли су га на кре­вет ко­ји се на­ла­зио у тој со­би, на сан на­кон 40 го­ди­на уз­др­жа­ва­ња!” (Се­ра­фим Ро­уз и Гер­ман Под­мо­шен­ски)

Опе­ло је оба­вље­но 24. ју­на, у шест ча­со­ва уве­че, а за­вр­ше­но је око је­дан по­сле по­но­ћи (због огром­ног бро­ја љу­ди ко­ји су до­шли на по­след­ње по­кло­ње­ње). Слу­жио је сам цр­кве­ни по­гла­вар, ми­тро­по­лит Фи­ла­рет, уз са­слу­же­ње епи­ско­па Ле­он­ти­ја и Авер­ки­ја, епи­ско­па Са­ве и Нек­та­ри­ја, 24 све­ште­ни­ка и не­ко­ли­ко ђа­ко­на. Шест вре­лих лет­њих да­на пре то­га, ле­жа­ло је ње­го­во те­ло на отво­ре­ном од­ру, али се „од ње­га ни­је осе­ћао ни нај­ма­њи знак тру­ље­ња. Ру­ке ње­го­ве би­ле су ме­ке, не­у­кру­ће­не, иако у по­греб­ном пред­у­зе­ћу ни­су вр­ше­не ни­ка­кве ма­ни­пу­ла­ци­је (бал­са­мо­ва­ње и слич­но) над ње­го­вим те­лом” (Пра­во­слав­на Ру­си­ја, бр. 14, 1966).

Оста­ла је упам­ће­на, по­ред оста­лог, ње­го­ва де­фи­ни­ци­ја: „Ре­ли­ги­ја је це­ло­куп­ност ми­сли и осе­ћа­ња о Нај­ви­шем Би­ћу и њи­хо­во спо­ља­шње из­ра­жа­ва­ње.”

Ње­го­ве не­тру­ле­жне и чу­до­твор­не мо­шти по­чи­ва­ју у Са­бор­ном хра­му у Сан Фран­ци­ску.

Је­зи­ци

Све­ти Јо­ван Шан­гај­ски слу­жио је све­ту ли­тур­ги­ју на ру­ском, срп­ском, грч­ком, ки­не­ском, фран­цу­ском, хо­ланд­ском, ен­гле­ском и још не­ким је­зи­ци­ма, иако ве­ћи­ну од њих ни­ка­да за­пра­во ни­је учио. Не­мер­љи­во је до­при­нео об­на­вља­њу успо­ме­не на за­пад­не хри­шћан­ске све­ти­те­ље из вре­ме­на пре „по­гру­же­ња це­лог ла­тин­ског све­та у не­про­зир­ну та­му је­ре­си”. Ус­по­ста­вљао је моћ­ну мо­ли­тве­ну за­јед­ни­цу са њи­ма у свим ме­сти­ма сло­вен­ског ра­се­ја­ња.

При­пре­ма

„Не­ко­ли­ко да­на пред сво­ју смрт он је, без ика­квог дру­ги­ма ви­дљи­вог раз­ло­га, ски­нуо са зи­до­ва у свом па­ра­кли­су у Сан Фран­ци­ску ико­не пре­по­доб­ног На­у­ма и св. Јо­ва­на Кр­сти­те­ља и по­ло­жио на на­лоњ на­сред хра­ма. По­сле не­ко­ли­ко да­на сви су схва­ти­ли зна­че­ње из­но­ше­ња тих ико­на: Вла­ди­ка је умро уочи да­на у ко­ји се сла­ви спо­мен пре­по­доб­ног На­у­ма, а са­хра­њен је на дан ро­ђе­ња св. Јо­ва­на Пре­те­че.” (Се­ра­фим Ро­уз)

Све­до­чан­ства ука­зу­ју да се све­ти Јо­ван Шан­гај­ски че­сто ја­вља ве­ру­ју­ћи­ма, у сну, из­ван оп­се­не чу­ла, гра­је све­та. „Иси­ја­ва не­твар­ну све­тлост, из­ри­че та­јан­стве­не по­ру­ке, помаже.”Би­ла је бе­о­град­ска ја­ну­ар­ска ноћ 2001. Тих да­на, у јед­ном књи­жев­ном ча­со­пи­су и у ви­ше раз­го­во­ра, чо­век је спо­ми­њао све­тог вла­ди­ку. Му­чен глу­вим до­бом, му­чен ме­та­фи­зи­ком бо­ла, уснуо је око по­но­ћи. Не­зна­но у ко­ли­ко са­ти, у пре­де­лу где вре­ме ви­ше и ни­је ва­жно, по­ја­вио се, „у сну”, Он. Ста­јао, благ, у цр­ној ман­ти­ји, крај мо­шти­ју дру­гог све­ти­те­ља из­у­зет­но по­што­ва­ног ме­ђу пра­во­слав­ним Ср­би­ма.

Чо­век је по­ку­шао да не­што ка­же, али гла­са ни­је би­ло. Он се осмех­нуо и ре­као са­мо две ре­чи, на срп­ском: „Би­ће бла­го­сло­вље­но.”

Чо­век се бу­ди, гле­да кроз не­про­зир-та­му над Бе­о­гра­дом.

Чо­век ко­ји ово пи­ше.

Извор: ФБРепортер