Манастир Преподобног Јустина Ћелијског Барајево – 1. Мај /14. Мај 2016. Беседа Протосинђела Евтимија – трпезарија

…. Рећи ћу нешто уопштено о Косову. Сличан је живот нашег народа, текући, свакодневни. Нема много одступања. Ми још увек на Северу Косова нисмо поробљени скроз, јер ту се возе србске таблице, динар је платежно средство, телефони и даље функционишу, пошта отежано али иде, здравство отежано, али како тако на Северу иде. Све је то другачије на Југу. Причам о Северу Косова. Мање више, једино та неизвесност око целе ситуације, се стално надвија над нашим народом. Знате, када неко спреми огрев па не зна да ли ће он искористи или ће неко да дође да се греје његовим дрвима, то није једноставно. Та психичка оптерећеност, да ли ће му деца учити србску историју или неку туђу историју. То нису мале ствари. Али овако живот је уобичајен, он тече, сличан је као и у остатку Србије.

Хетео сам да кажем нешта у вези Косова што је дубље и шире и зашто смо сви везани срцем и душом за Косово. Сваки Србин било где да се налази он је везан и то је та тајанствена веза, није тајна, али је мистична зато што је духовна веза и зато што Косово, пре свега, односи се на Косовски Завет који је положио свети Кнез Лазар, а то је опредељење за Царство небеско са војском србском и са читавим народом србским. То је то опредељење где је потврђено опредељење св. Саве, светих Немањића у мученичком подвигу и крви св. Кнеза Лазара. И то је оно што је изнад територије, то је оно што је изнад Косова када кажем Покрајина Србије, свете земље. То опредељење наше за Царство небеско, то нас везује за Косово праве хришћане то је циљ, то је смисао. Када кажемо Косово, не смемо се задржати само на тој окупираној територији или на тим животним питањима или тим тешкоћама нашег народа, морамо ићи даље, дубље. И ту ће нам се и открити зашто је Косово распето, зашто крвари. У томе је и одговор зашто се ту читав свет везао и не може да се развеже, на том питању. И зато смо ми сви Срби везани за Косово, и боли нас косовска рана. Али најзначајније је то да и ми осетимо, и доживимо, и проживимо и живимо за тај идеал косовски, а то је „да је земаљско за малена царство“ – да истински то у животу применимо када нас стисну искушења, проблеми, тегобе у животу или уопште греси када нас мами овај свет својом примамљивошћу и чарима и да знамо да будемо борци. Не тражи се од нас да проливамо крв, али духовну крв да проливамо. Значи до те крви духовне да се боримо, да не пристанемо на грех, на одустајање од тог Завета. То је оно што су наши духовници увек говорили, да се позивамо на наше свете претке, да се угледамо на њих. Управо је то то – да се угледамо на њихово опредељење, а косовско опредељење је управо то хришћанско, еванђелско опредељење у свакодневном животу, а не само о Видовдану или неким већим празницима, него у свакодневном животу. И то што нам отимају територију (прелазимо на другу тему), јесте страшно, и што нам издају територију они који би требали да је бране – јесте много лоше и болно, трагично, али није упоредиво са оним значајем и оним који нам отимају и издају наш Завет косовски, тј. Веру Православну – то је везано. На делу је окупација и издаја Косова, али на делу је једна врста окупација и издаја оног што је још светије, важније, а то је Светосавски и Косовски завет кроз кварење вере, кроз напуштање браника вере. Ми смо позвани сви да будемо на бранику вере, не само епископи, свештеници и монаси, него и народ, сви да будемо у том броју Христовом. То је оно што је теже и то је оно што више боли, а то видимо данас; само онај ко неће да види, он то не види. Ми треба да смо духом сви везани за Косово. Ко може да дође, лепо је да дође физички, да буде поклоник да дође на Косово. Многе од вас сам видео код нас у манастиру и тада сам говорио да је то чудновато како Косово може да преобрази човека, на тај невидљвив начин, на тајанствен начин да веже верну душу за ту заветну и најсветију нашу земљу. Јер ко се потруди мало, дође на Косово, ко заобиђе оно што се само  види очима, а нема много лепог да се види на први поглед, много тога је запуштено, ту држава не функционише како треба и много тога је разрушено, порушено, запуштено и неугледно на први поглед, на тај спољашњи поглед. Али оно што је трајно, што је изнад тога видљивог, изнад тога пролазног, то је оно што је у стању да душе преобрази. У томе лежи делимични одговор зашто је наша Епархија оволико процветала у егзилу – зато што сви они који су долазили на Косово, док смо ми били тамо са нашим Владиком, а осетили су тај преображај духовни – што због те живе Цркве, оличене кроз нашу Епархију, кроз живе манастире, кроз живе иконе Божије, монахе и монахиње, тај народ да кажем кроз живу заједницу која је заиста одисала хришћанством. Што због тога, што због саме заветне косовске земље били су везани, преображени. И када смо се нашли у егзилу, сви ти људи су пришли нама ко је год пио са тог извора косовско-метохијског, он је наставио без обзира на бујице клевета и мутних притока које су покушале да све то помуте, замуте, извргну, злоупотребе, подметну, и остали су верни хришћани, одани нашој Епархији. И то нас радује јер наша борба је заједничка. То је тај Косовски завет, то је то за шта треба сви Срби да смо везани, за тај став и зато посебно место и значај у срцу сваког Србина треба да има Косово. Оно има посебан значај и у душама осталих православних народа, па знате како Руси плачу због Косова и колико их боли косовска рана, па Грци, па остали православни народи. Они знају, осећају тамо где је највеће страдање ту је највећа благодат, да је ту најузвишеније, јесте најтеже, али је најузвишеније бити хришћанин. Сви то осећају па и овај незнабожачки свет који је дошао да реши нешто, али не може да реши. И они су се уплели ту зато што је Косово много дубоко, много широко, а и високо. Не могу да дохвате то као ми православни јер не разумеју. Ту су, врте се, не могу да реше. Ту се не пита само човек, нити само грађани овога света, него и грађани Царства небеског. Они се ту питају. Тако је дошао и отац Наум овде. Он је са Косова и наравно из наше Епархије. Много је добро, много лепо за све вас што се све наставља. Ми смо само наставили како смо живели тамо, само у другим околностима, у другој врсти борбе која се заоштрила и која се од те личне, монашке пренела и на црквено поље за одбрану вере православне. И лепо је то, све је то благословено и све је то богоугодно.

Да не занемаримо ту чињеницу, да би се неко борио за веру Православну, он не сме да занемари борбу за своју душу. Прва је борба за своју душу. Значи да човек брани себе од греха, од те пале природе која је склона греху и лако нагиње ка злу, лако чини грех. Значи не смемо то да занемаримо, а да се трудимо да бранимо веру. То је мало заобилажење редоследа исправног. Него да се трудимо на личном пољу колико год можемо, да се вежбамо, да се трудимо да постанемо што бољи хришћани, а онда заједно са тим, и у складу са тим да се нађемо у  заједничком стаду да заједнички бранимо што нам је најсветије, а то је овај Косовски завет, о коме причам, важније него територија. И зато они који су устали против екумениста, против прогона владике Артемија, стали су уз најсветије што Србин има, не уз личност владике Артемија нити уз нас. Ми смо само ти недостојни сасуди које Бог изабрао, и свети Сава, да се очува то што је у опасности да се угрози. И Владика је често говорио – шта ће нам територија Косова ако веру изгубимо, ако нас преведу у екуменизам? Шта онда територија значи? Тело не значи ничему ако се душа одвојила од Бога и присајединила се греху. Чему тело онда? Ничему. Тело је због душе. И Косово је због Цркве. Читав свет је Бог створио због Цркве, овај видљиви свет. Тако свети Оци кажу. То је најважније. Не смемо то да изгубимо из вида да би нас нешто споредно одвлачило, да имамо то увек у виду и да се трудимо да ту останемо верни уз помоћ Божју и смирено. Не самоуверено као свети Апостол Петар који је говорио „Нећу Те се одрећи“, самоуверено, Апостол који је живео са Господом три године, чинио чудеса сам и гледао чудеса. Због те самоуверености, Господ и нас подучава, да се клонимо тога, и да смирено молимо Бога да останемо верни Њему и Косовском завету, тј. Светосавском завету, а и отаџбини Србији. То је оно што је узвишено и заиста вредно.

Многи данас живе само тим биолошким животом од данас до сутра, како да преживе, како да плате рачуне. То је сувише плитко, јер Господ у Јеванђељу каже да не бринемо ни шта ћемо да једено ни шта ћемо да пијемо, ни у шта ћемо да се оденемо. То су најпримарније бриге човекове. Они који немају Јеванђеље у души, они који немају реч Божију, они су увек забринути да ли ће моћи сутра, како ће моћи. Та брига их дан и ноћ мори. А ми који имамо везу, живу везу са Богом, Литургија је присуство пред читавим Небом. У олтару, када смо на Литургији, читаво Небо је ту, где је Господ живи, ту је и Његов Отац, и Дух Свети и читаво Небо и Пресвета Богородица, сви ангели. То је толико застрашујуће, земља постаје небо, толико је то узвишено да кажемо у Литургији да све земаљске бриге одложимо, док певамо херувимску песму због тога шта се дешава ту, у нашој непосредној близини, јер сам Бог је ту, читаво небо.

Они који то немају, тај живот литургијски, не читају Јеванђеље, не читају мало свете Оце, који се мало не труде духовно у свом животу, они неће моћи да се одбране од многих секирација, брига, пре свих тих у вези егзистенције – како ћу ово, како ћу оно. Нема воље Божије, нема свести о свеприсутноси Божјој, нема свести да Бог храни и најмања своја створења и црвиће и птичице, а камоли не човека. Нема тог мира истинског, зато људи посежу за забавама, за тим лажним умирењима кроз грех, кроз алкохол, кроз таблете и друге лажне утехе. Нема правог мира у души. Душа растрзана бригама, секирацијама, информацијама, вестима, растрзана од непријатеља рода људскога и мучена о мучитеља рода људског ђавола зато што нема заштиту Божију, нема исповест, нема Причешће, нема молитву, нема чињења добрих дела, јер чим нема добра дела, удаљује Бога од себе. Да пазимо, знате, јер кад год се гневимо, псујемо, кад год осуђујемо, кад год оговарамо, треба да знамо да Бога удаљујемо од себе, да то није безазлена ствар – када говоримо скверне речи, када не трпимо. Да се не би гневили, морамо да трпимо. Господ је рекао трпљењем својим спасавајте душе своје. То су све потребне ствари да се извежбамо, да се научимо, да стичемо мир у души који овај свет не може нити да да, нити га има ван Цркве, ван хришћанства.

А да би неко пришао Христу, он мора да се понизи, у светој тајни покајања, да се исповеди свештенику, да призна своје грехе, да омрзне на њих, да се исповеди свештенику. За многе је то незамислива ствар у животу прећи преко те срамоте привремене, чиме се избегава вечна срамота. А шта је привремени тренутак стида за неке грехе, за слабости. Једном је старац Пајсије рекао интересантно поређење када је упоредио духовника. Каже духовник је као ве-це шоља, ту морате да истресете оно најгоре из себе. Јесте поређење мало овако…, али у суштини оно најцрње из човека, највећи смрад, највећи гној, најцрње, човек мора да избаци , искрено да каже са кајањем и онда ће имати мир у души, да научи да прашта ближњем. Не може неко пожелети да има мир, а да је у непријатљству са неким, макар са једним човеком. Ми морамо да опростимо свима све. Како ћемо читати „Оче наш“?

Дешавало се да ми се јаве неки парохијани, јер знају да не могу да им благословим Причешће ако су са неким у завади, непријатељству, не могу ни „Оче наш“ да изговоре, јер тада нисмо достојни. У реду ако није до њих, они нека пробају да се измире, ако друга страна неће, онда у реду они су урадили што је до њих, и онда могу се причестити, али које је у непријатељству, а нема жељу или вољу да се помири, ма ко да је крив, ако нема жељу да опрости, онда душа није спремна да приђе Господу. Мора свима да се опрости.

Тако, то су неке основне ствари хришћанства које понављамо и које увек треба понављати да се подсећамо које нам или омогућавају приступ ка Богу, да не кажем смелост, јер ми немамо смелост, јер смо много грешни, али омогућавају приступ нама ка Богу, и Богу ка нама. Док ове друге ствари блокирају тај однос и ми имамо тада немир, као духовну последицу. И не треба да кривимо тада никога никада за то наше лоше стање духовно него увек себе, како Свети Оци уче. Ма како да нас неко вређа, ма како да нам неко чини неко зло, никада другог не треба да кривимо. Све то има дубоки смисао, по промислу Божијем, зашто смо окружени баш тим људима, зашто смо окружени баш тим околностима, зашто смо окружени баш тим материјалним приликама или неприликама, зашто смо окружени баш тим болестима. А да бисмо истински стекли мир у души Господ је рекао: „Угледајте се на мене, ја сам кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама вашим.“ Не постоји други начин, не постоји друго место, друге прилике, други људи, друге околности живота, не постоји рецепт ван те поуке Господње Јеванђелске: „Угледајте се на мене, јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покоја душама својим.“

Свети Оци нас поучавају ко је тај који је смирен срцем да нађемо покој душама нашим? Како то да разумемо, како да схватимо? Свети Оци кажу смирен је срцем онај који осуђује себе у свим приликама, у свим околностима, он осуђује себе и ту нема ни трага непријатељства према ближњем, нема ни трага свађе, нема ни трага да гледа шта други ради, нема ни трага анализе нечијег живота, оговарања, осуђивања, негодовања или гнева. Тај брине о својим гресима и каје се за њих – Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј ме грешног! И бави се собом – присебан – бави се собом, при себи. Вансебан – гледа шта други раде. Ако не осуђује себе, он је стално у опасности, немогуће је да не осуђује друге. То је просто немогуће.

Ко нема, кажу свети Оци, самоукоревање, иако има добра дела, он ће се понести сујетом, себехвалом – он ће себе хвалити, биће задовољан собом, као да је то учинио својим снагама, својом силом. И онда је ту и близу гордости, близу узношења. Значи, без тог самоукоревања човек је у опасности да му све буде безвредно и чак на осуду то што ради. Ако човек нешто ради, а погорди се за то, онда боље да то није радио, јер гордост је највећи грех, најопаснији грех. Због тога често Господ и попушта бујице греховне да нас преплаве било из које области да имамо склоност ка неком греху, да бисмо били поражени грехом, да бисмо се смирили, да не бисмо мислили о себи високо. Не треба се чудити ако нас спопадне неки грех и упорно насрће, како ово Господе, заштити ме, шта је ово? Господ то и допушта да нас заштити од наше гордости, пушта да нас преплави грех, да нас порази грех да бисмо се смирили, да не осуђујемо ближње за то исто или за још горе. Чак кажу свети Оци да је духовна законитост ако некога у нечему осуђујемо, па не морамо ни речима да га осуђујемо, довољно је мислима, да ми гледамо како неко много једе – гледај овај изелица, у опасности смо да и ми постанемо изелице. По некој духовној законитости, оно у чему упорно некога осуђујемо, врло је близу да нас то потрефи, да нас то пороби да би нас Господ смирио и уразумио и подучио, али боље је спречити него лечити. Боље је да будемо мудри, да имамо превентиву него да лечимо, боље да пажљиво ходимо у животу, пазећи на себе, на своје поступке, на своје речи, на своје облачење, на своје мисли, на своје додире, на своје погледе – да стражимо над собом – то је Господ рекао – стражите! него да стражимо над туђим гресима, да будемо „православни инспектори“, да чачкамо, и чак истражујемо туђе недостатке. Не само да их посматрамо, него идемо дубље, роваримо и копамо по туђим животима – то је непотребно. А то је свима нама тако лако данас доступно не само кроз личне сусрете него и кроз медије и кроз све информације којима смо данас изложени и ми смо у стању да наш мозак све то анализира и наша душа све то проживљава.­­

Да се чувамо од тога, а нарочито самоукоревањем, да себе осуђујемо, јер нећемо имати друго време, нећемо имати други живот, друго место да покажемо да смо спознали своју кривицу и да смо спознали своју грешност. Онај ко је спознао своју кривицу, а велика је кривица сваког од нас. Знате оних десет хиљада таланата и сто динара у Јеванђелској причи. Неко је израчунао да је један талант било огромно, неких 60 кг злата, па је то пута дест хиљада. Видите колика је то сума!? Не знам тачно, знам да је огромна вредност. Тада није било девиза. Злато је било мера богатства. Толики је дуг свакога од нас и ми треба о томе да бринемо. Ми никада не можемо да искупимо то.

И хиљаду живота да имамо ми не можемо да окајемо да сваки дан плачемо по 24 часа ми не можемо то да искајемо. Толики је наш дуг према Богу, али бар да не осуђујемо друге због тога, што и они имају свој дуг пред Богом. Да не гледамо тај трун у оку брата свога, јер свети Оци кажу да је брвно које не видимо у нашем оку – осуђивање. Онолико колико је трун мањи од брвна толико је сваки грех ближњег мањи од греха осуђивања. То је брвно, то је брвно, тако свети Оци кажу. Имајте у виду то. Значи, бар да не осуђујемо ближње и бар да се кајемо. И да опраштамо ближњима да би нама Господ тај дуг огроман опростио. Да будемо милостиви. Онај ко постане милостив, који има милостиво срце он неће осуђивати ближње. Ко је тврд, оштар, на осуду он ризикује себи, како будете осудили људе, њихове животе, њихове поступке ако будете благи, ако будете милостиви, велика је шанса, огромна је шанса, јер милост слави победу над судом, неће бити суда ни вама, ни нама ако будемо милостиви. Ђаво ће сејати осуду, ђаво ће сејати само да наруши закон Божији само да нас оскрнави, да нас повуче у пропаст. Будемо ли се борили с тим, будемо ли се борили против рђавих помисли које ђаво сеје нећемо се борити са људима. Онда смо прави војници Христови, стојимо у војсци Христовој, не против људи, него против духова злобе. А они који су ту непажљиви, да кажем опуштени на неки начин, распуштени боље рећи него опуштени, они врло лако упадају у војску ђавола и ратују против људи. Ђаво ратује против људи и против Бога. А ми људи не треба да ратујемо један против других. Наша вера каже „љуби Господа Бога и љуби ближњег свог“ и „Имајте мир међу собом“. Нигде се ту не говори о рату међу људима. Зна се ко започиње тај рат: шапне једну мисао једном, шапне другу мисао другом, шапне жени једну мисао, шапне мужу другу мисао и онда рат. Што си ти ово а што ниси ово, а ниси ово … и почиње свађа, почиње рат. Немојмо да ратујемо једни против других него ратујмо против рђавих помисли. А каже: он мени мисли ово. Никада немој тако да мислиш. Како ти знаш шта он теби мисли. То ђаво те наводи на ратно стање, заоштрава ситуацију. Још ако ти онај каже нешто мало сумњиво, одмах помислиш овај мене мрзи, не може да ме види очима. И ти ту почињеш онда невидљив рат са ближњим. Ту мржњу на духовном плану на плану душе и срца, а то ће сутра да се претвори у рат речима. Прва искра ће да доведе до рата невероватног!

А да би то све избегли, да не би тај рат водили који је на нашу штету, а на радост ђавола, ми треба да ратујемо против тих рђавих помисли, а не једни против других. То је духовни рат на који смо ми позвани. Јер каже свети апостол:„Ми не ратујемо против крви и тела него против духова злобе у поднебесју“. А ми ћемо успешно да ратујемо само ако одбацујемо рђаве помисли против ближњих, ма ко да су они. Ако не будемо осуђивали, ако будемо милостиви, ако се будемо овоме учили, вежбали. Ово не може да се стекне брзо и ми се вежбамо томе. Ја овде причам, и нас подсећам на то. То је тешка борба, али једина благословена. Боље овако човек да се помучи, боље да пролије и (духовну) крв у тој борби духовној, али да не поклекне, да не ожалости Бога. Да каже, има да у овој борби изнемогнем до краја, али нећу да осуђујем ближње, нећу да оговарам ближње, нећу да се свађам са ближњим, да човек да себи тај задатак, да неће да радује ђавола. Да буде истински хришћанин, да се труди у томе. А када падне, када посрне, када га ђаво обмане, јер он је обмањивач, и лукав је и брз, хитар, онда да се човек каје, да га тиме порази, а себе лечи. И сто пута дневно човек да осуди неког, сто пута треба да се покаје и да настави борбу, да се труди да се поправи. Наравно да то од сутра буде педесет, па прекосутра двадесет пута док не дође на меру да никога не осуђује, да се извежба у томе. Као када човек хоће да остави цигарете, треба да крене поступно, да не би доживео шок наглог престанка. Неко и тако може да остави, неко је оставио, уз помоћ Божију, али неко иде постепено да неутралише те отрове да би то зло одбацио.

Тако и ово да се вежбамо и на том личном пољу, као што сам рекао неке основне хришћанске ствари, а и на том пољу онда борбе за веру. Да наша борба за веру не буде наопака. Св. Јустин Ћелијски је говорио да православни циљеви треба да се остварују православним методама, богочовечанским методама, јеванђелским методама. Не можемо ми у гневу да ревнујемо за веру или да друге осуђујемо а да ревнујемо за веру. То није православна метода. Него треба да буде кротка, трпељива, са љубављу, пази. И они који разапињу владику Артемија, он није према њима показао мржњу. То је тај пут који нама владика показује, православном методом, трпећи ударце, не наносећи ударце. Хришћанин не наноси ударце. Свети Јован Златоусти каже: „Хришћанин побеђује примајући ударце“. То је та победа наша, која је за овај свет нелогична, који тражи да се узврати када те неко увреди, пљуне или удари да ти њему узвратиш. Хришћанство то не учи. Тако нису чинили ученици Христови. Него примајући ударце да ми победимо и праштајући те ударце.

Свети Стефан када су га убијали он је праштао. Стекао је божанску љубав и за своје убице се молио. Пазите, за убице, не прогонитеље него убице који су га каменовали. То је већ онај врх божанске љубави. А камоли да се не молимо за некога ко нас је увредио, а те увреде не престају и дан данас да се сипају на нас, али ми морамо на јеванђелски начин да то испратимо и победимо. Да покажемо да љубав дуго трпи, да не наносимо ми ударце. Наши ударци треба да буду једино изношењем истине, али не тако да то буде параван за наш гнев или наше разочарење, да се то не крије под тим. Него да наше ревновање буде витештво, аргументовано, истинито, кротко али силно у Духу и у истини, а не да буде острашћено. Да не би било острашћено наше ревновање, морамо да се трудимо да се што више ослободимо страсти, и гнева и мржње и оговарања и свега онога што може да буде на духовном пољу, да буде што успешнија борба. То сам хтео да кажем. То је та поука. То иде једно са другим и рад на себи и после ова заједничка борба, у којој се налазимо, где смо ми. То иде једно са другим, али све то ради тога да останемо верни Косовском завету и нашој отаџбини.

Опростите што сам мало одужио.