Подсећање: Излагање Владике Артемија – Ми ране Господа Исуса Христа на телу своме носимо

ГЛАСНИК КиМ број 56, 5. мај 2001. година

МЕЂУНАРОДНИ МИРОВНИ СУСРЕТ ПОГЛАВАРА

ВОЈНИХ СВЕШТЕНИЧКИХ СЛУЖБИ И ВОЈНОГ

СВЕШТЕНСТВА КФОР-а

ИЗЛАГАЊЕ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА

 МИ РАНЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА НА ТЕЛУ СВОМЕ НОСИМО

Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, представници православних цркава и вође делегација, на овом уваженом скупу посвећеном Косову и Метохији, односно разрушеним храмовима и манастирима на Косову и Метохији. Ја изражавам своје велико задовољство због овога скупа и ове конференције, али исто тако изражавам и бол и тугу што је повод за наш сусрет и састанак ова трагична збивања на Косову и Метохији. Желим најпре да се захвалим Господу Богу на могућности да о томе разговарамо, да се захвалим организаторима овога скупа, пре свега Патријарху московском и целе Русије господину Алексеју II који је покренуо ову иницијативу, Патријарху српском господину Павлу који је прихватио ову иницијативу, дао свој благослов и пристанак, а онда посебно преосвећеном владици Сави који је уложио много труда да све ово организује и устроји.Налазимо се у васкрсном периоду, две недеље после Васкрсења Христовога, када се још увек поздрављамо са радосним хришћанским поздравом

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!

Српски народ је христоносни народ, али и крстоносни народ. Нико данас, на почетку трећег миленијума у свету, не личи толико на Господа нашег Исуса Христа као наш распети српски народ. На нама се данас савршавају оне речи Апостола Павла да ми ране Господа Исуса Христа на телу своме носимо. Отуда је повод за овај часни скуп трагична збивања на Косову и Метохији у ових задњих неколико година. Ви знате и цео свет зна да је 1998. године на Косову почео сукоб, да је почео рат који је однео многе животе, који је нанео много бола свима, који је створио и произвео трагедију за све становнике Косова. Корени ових сукоба су веома дубоки. Они досежу у прошлост неколико стотина година, а конкретно корени овог сукоба и ове трагедије на Косову датирају из 1878. године, од времена Призренске лиге када су тадашње вође албанског народа створили план о стварању и остварењу идеје велике Албаније, односно да сви Албанци треба да живе у једној држави. Сваку историјску прилику они су заиста свесрдно користили да се приближе томе циљу. Сваку невољу Србије и српскога народа они су сматрали згодном приликом да учине још који корак ближе томе циљу. Тако су користили време светских ратова, окупације Србије и све остале невоље да би Србе протерали са Косова, да би избрисали наше културне, духовне и верске трагове на тим просторима, како би то пред светом приказали као својом земљом, што би требало да буде база за остварење независног Косова, а у даљем кораку и велике Албаније.

Непосредни, пак повод, за сукобе 1998. године и даље били су појава албанског сепаратизма и екстремизма са једне стране, и са друге стране сукобима је допринела репресивна власт тадашњег председника Југославије господина Милошевића. На Косову се водио рат између два екстрема, а не између два народа. Народ ни српски ни албански нису били за рат. Њима је рат наметнут и они су само велике жртве тих сукоба. Жртава је било са обе стране. Јер, наш народ каже да за рат требају двојица. И заиста, тај рат на Косову и Метохији коштао је и албански и српски народ веома скупо.

Међутим, пред крај сукоба уплела се и трећа њена компонента у те сукобе, а то је НАТО и Америка чија је интервенција на просторима Југославије, а посебно Косова само погоршала. Нарочито за време НАТО бомбардовања Албанци су доживели и претрпели многа страдања, тако да су многи, око 800.000, били принуђени да напусте своје домове и да напусте Косово. Престанак рата сви смо са нестрпљењем очекивали. Сви смо желели мир, нарочито представници великих религија на Косову – представници православне цркве, римокатоличке и муслиманске заједнице. Јер, на Косову није био верски рат, верске вође или црквене заједнице нису допринеле томе рату, али чиниле све, бар што се православне цркве тиче, чинили смо све да се сви проблеми на Косову решавају мирним и демократским путем, а онда да се рат заврши на опште задовољство.

Међутим, престанак рата, 9. јуна 1999. године није донео жељени мир и слободу за све грађане Косова. Мир и слобода дошли су само за албански народ на Косову, док за све остале народе, посебно нас Србе, продужено је време невиђених страдања, терора, насиља, злочина. Јер, са потписивањем Кумановског споразума и прихватањем резолуције Савета Безбедности 1244, војска Југославије и полиција Републике Србије морали су да напусте Косово и Метохију и да се повуку отуда. Тада је престала да постоји граница између Србије и Албаније. Са прогнаним Албанцима који су се враћали тада у великом броју и неорганизовано, дошле су многе друге организоване оружане или пљачкашке банде на Косово, које до тада нису тамо никад живеле.Такав повратак Албанаца и немоћ међународних снага мира КФОР-а и цивилних снага УНМИК-а да контролишу ситуацију на терену створили су највећу трагедију српскога народа на Косову у нашој историји.

Шта се тада управо догађало?

Када је влада из Београда коначно приморана да прихвати план међународне заједнице о размештању снага КФОР-а и повлачењу снага војске Југославије и МУП-а, потписивањем тзв. Војно-техничког споразума у Куманову, међу српским народом у Покрајини завладала је права пометња и паника.

У току само неколико дана од повлачења војске заједно са нашим снагама безбедности, Косово и Метохију је напустио и знатан број наших људи, по свему судећи негде око 30.000. То се догодило пре доласка КФОР-а и повратка Албанаца. Свештенство је апеловало на народ да остане у својим домовима где год је то било могуће, и давало је несебичан пример остајући на својим парохијама. У нашим манастирима је остало целокупно наше монаштво, док је преко радио везе одржавана непосредна свакодневна веза са епархијом у Призрену. У периоду непосредно пред долазак КФОР-а важно је споменути врло негативно понашање неких представника тадашњих режимских структура који су први побегли из својих кућа са камионима пуним робе. Неки од њих су ширили активну пропаганду да Срби треба да оду са Косова и Метохије, док се на државним медијима од фанфара победе једва могао чути глас о таласима избеглица из наше јужне покрајине. За Србе са Косова и Метохије постајало је све јасније да је реч о капитулацији и страшном поразу за који ће наредних месеци плаћати крваву цену сви они који су одлучили да остану у својим домовима, иако потпуно невини.

Снаге КФОР-а су почеле да улазе на подручје покрајине од 10. јуна из правца Скопља. КФОР је у Приштину ушао званично 12 јуна, громогласно дочекан од стране хиљада Албанаца. Истовремено са уласком међународних снага интезивирано је деловање тзв. ОВК, како група преосталих у покрајини које одмах преузимају власт у градовима, тако и јединица које несметано улазе из правца Албаније. Док су јединице КФОР-а бирале погодне локације за изградњу својих база, покрајином, нарочито у већим градовима ширио се талас незапамћених злочина, пљачки, убистава и отмица, чије су жртве били преостали Срби, Роми, Горанци, муслимани, Бошњаци. Већ 12. јуна петорица Срба су киднаповани на улицама Приштине. Док су пристизале вести о терору над Ромима, српско становништво села Зочиште близу Ораховца избегло је из села 14. јуна, док су њихове куће, као и манастир Св. Врача Козме и Дамјана из 14. века наредних дана запаљени од стране албанских екстремиста из ОВК. Манастирска црква ће нешто касније бити минирана и до темеља порушена.

Истог дана немачке снаге КФОР-а су ушле у Призрен. На улицама Призрена 15. јуна 1999. године киднапован је монах Харитон Лукић из манастира Св. Архангела код Призрена кога су наоружани припадници војне полиције ОВК пресрели и одвели у непознатом правцу. Након више од годину дана његово тело је нађено близу Призрена, измасакрирано, без главе, са траговима свирепог мучења. Још пре отмице монаха Харитона по нашем благослову евакуисане су монахиње манастира Св. Тројице код Суве Реке и монаси манастира Св. Архангела који су привремено уточиште заједно са прогнаним монасима из Зочишта нашли у манастиру Грачаници.

Ми смо већ првих дана успоставили контакт са немачким војним властима, апелујући на њих да заштите преостале Србе. Међутим, било је сасвим јасно да таласе одмазди и терора од стране Албанаца КФОР није ни могао, а изгледа ни желео да заустави. Једино што је било преостало је евакуација остатка српског становништва Призрена, што је учињено 16. јуна захваљујући великом ангажовању владике Захумско-херцеговачког, владике Атанасија. Свакодневно су и даље стизале вести о отмицама, о појединачним убиствима које је било немогуће увек проверити.

У Ораховцу је већ 14. и 16. јуна око 600 Срба из разних делова града прешло у српску четврт око цркве где се народ организовао, спреман да се у случају потребе и оружано одупре Албанцима, који су одузимали српску имовину и палили српске куће, као и у Призрену.

Ситуација је из дана у дан бивала све тежа и у другим деловима покрајине. Тако је 17. јуна око 5.000 Срба напустило Урошевац и околину, уз оружану пратњу КФОР-а. Око 500 Срба је још било остало на железничкој станици, одакле су били евакуисани 18. јуна.

По извештајима УНХЦР-а хиљаде Албанаца су са свих страна улазиле у покрајину. Само за 5 дана у покрајину је ушло око 50.000 људи, док је по извештају МЦК укупно 50-60.000 Срба напустило Косово и Метохију у периоду од 13. до 18. јуна 1999. године.

Ситуација је постајала све тежа и у гњиланској области, где је првих дана забележено неколико напада, убистава и киднаповања Срба од стране Албанаца.

Истовремено, на подручју око Пећи и Дечана преостали Срби су убрзано напуштали своје домове. Понеки сељаци су нађени мртви тих дана, а велика села као што су Бело Поље и Витомирица су потпуно очишћени од Срба. Срби из Белог Поља су своје куће напустили у правцу Црне Горе 15. јуна, након што су тројица Срба нађена заклана од стране Албанаца. Наредних дана Албанци су опљачкали и запалили све српске куће и руинирали сеоску цркву.

Већ првих дана у Пећку Патријаршију је пристигао Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије са својим монасима који су у манастир примили више стотина људи који су се склонили у страху пред албанским терором. Митрополит је успоставио контакт са италијанском командом КФОР-а и чинио је велике напоре да се зауставе злочини над Србима.

У самом граду Пећ убрзо није остало ни једног Србина, а из Патријаршије су у конвојима под пратњом Италијана одвођени они који су желели да оду у правцу уже Србије или Црне Горе. Митрополит са својим монасима у току прва два месеца након завршетка рата пронашао је и сахранио близу 30 лешева Срба, већином старијих људи и жена који су налажени широм Пећке области, најчешће измасакрирани на најбруталнији начин.

Монаси манастира Високи Дечани су одмах са Италијанским снагама успоставили контакт и затражили страже око манастира. У самом градићу Дечани неколико преосталих Срба уточиште је нашло у манастиру, док је четворо лица киднаповано од стране ОВК. У читавој дечанској општини више није било ни једног Србина, док је сва српска имовина одмах разграбљена и делом уништена. Манастир који је већ примао српске и албанске избеглице, сада је опет пружио уточиште не само Србима, већ и Ромима, од којих се педесетак душа задржало у манастиру након што су Албанци попалили њихове куће. У манастиру је боравила и једна муслиманска породица Горанаца.

ОВК је упала у манастир Девич пре доласка француског КФОР-а и њени припадници су три дана пљачкали манастир и малтретирели сестринство и јеромонаха Серафима. Право је чудо Божије да нико није повређен у том дивљању и да манастир није сасвим порушен. У току боравка ОВК у Девичу оскрнављен је храм и посебно гроб Св. Јоаникија Девичког.

Сестре манастира Гориоч неколико дана, закључане у манастиру, са великим олакшањем дочекале су прве италијанске војнике који су доцније са Шпанцима организовали заштиту манастира која траје и до данас.

Слично је било и са метохом Патријаршије, манастиром у Будисавцима кога су заштитили припадници португалског контингента.

Представници Епархије су крајем месеца, уз оружану пратњу КФОР-а обишли неке делове Косова и Метохије и могли су се уверити да је почело и систематско уништавање наших светиња. Манастир Св. Врача и Св. Тројице су били већ запаљени, да би нешто касније, у јулу месецу, и црква у манастиру Св. Тројице била минирана. На подручју Суве Реке уништена је и парохијска црква у граду, као и древна црква Пресвете Богородице у селу Мушутишту из почетка 14. века.

Дана 24. јуна око 3200 Срба је напустило организовано Ораховац под заштитом КФОР-а. Поред ових Срба, у Ораховцу је остало још око 3000 њих, као и у селу Велика Хоча. Немачки КФОР је за ове људе организовао заштиту, што је омогућило какав-такав опстанак ове једине српске енклаве у јужном делу Метохије.

Међутим, у целини гледано, КФОР је улагао исувише мало напора да одлучније заустави насиље, што је међу Србима изазвало још веће неповерење, а међу Албанцима осећај да им је дато зелено светло да се освете Србима.

У Косовској Митровици Срби су организовано спречили повратак Албанаца у северни део града, чиме је заустављена албанска најезда према северним српским деловима Косова и Метохије.

Истовремено је у Приштини ситуација бивала све тежа. Свакодневна убиства, киднаповања деложације и река избеглица Срба који су напуштали своје домове постали су горка свакодневница главног града Покрајине. Наоружани припадници ОВК, нарочито њихове војне полиције у црним униформама вршили су рације у свим институцијама града, хапсећи и убијајући преостале Србе.Тако је већ првих дана очишћен Клиничко-болнички центар у Приштини, одакле су након киднаповања угледног професора Адрије Томановића сви остали лекари Срби напустили болницу. Исто се десило и са Универзитетом. Након убиства тројице Срба на Електротехничком факултету, крајем јуна 1999, скоро сви професори су са својим породицама напустили Приштину. ОВК је на крају преузела и хотел ГРАНД, одакле је евакуисан и српски информативни центар.

Једино су мање-више стабилна остала српска села око Приштине, која су пружила прво уточиште бројним прогнаницима, најчешће на њиховом путу према централној Србији.

Ситуација у Косову Пољу, Обилићу и Липљану била је и остала врло тешка, али су Срби како-тако опстајали. Нажалост, из ових места наставиће се постепено исељавање Срба, нарочито из Косова Поља у коме су Албанци све више преузимали српску имовину – у почетку отмицом, а касније куповином под притиском.

Скоро сви Срби из Ђаковице напустили су своје домове већ првих дана. Последњи Срби окупили су се око мале цркве Св. Николе, где је након неколико узастопних евакуација преостало само шест српских старица које и данас живе у потпуној изолацији и под заштитом италијанског КФОР-а. Ових шест старица предвођених уцитељицом у пензији Борком Кастратовић постаће пример храбрости и хришћанске вере у целом овом периоду. Известан број српских грађана овог града нестао је без трага и гласа и по сведочанствима више очевидаца били су одведени у приватне логоре ОВК, где си неки од њих мучени и одмах погубљени.

Као и у другим деловима Покрајине, главни организатори отмица и мучилишта били су локалне вође ОВК, иако су лидери ове организације јавно одбијали било какву повезаност са злочинима, Истина, било је и случајева да су након хапшења неки људи и пуштани од ОВК на слободу, нарочито ако би се за њих заузео неки угледни Албанац. И поред свеопште хајке на Србе, било је врло племенитих примера где су поједине комшије Албанци помагали Србима, барем ако ништа друго – да безбедно побегну ван Косова. Ипак, гледано у целини, већина Албанаца, ако не директно, онда индиректно је одобравала репресију. Све је постајало јасније да је посреди колективна крвна освета, по којој Срби, без обзира на пол и доб морају да плате за почињене злочине који су у медијима толико преувеличавани, иако објективна патолошка истраживања и ексхумације нису потврдили позитивно чак ни половину од јавно објављених 10.000 албанских жртава.

Након низа напада организованих са албанске стране, српско становништво напустило је у јуну и јулу села Жегру и Житеље у гњиланском крају. Све српске куће су након тога систематски опљачкане и запаљене, укључујући и две цркве у Жегри. По другим деловима ове области Срби су се задржали по селима, док је број Срба у самом граду Гњилане сваким даном бивао све мањи.

Око градске цркве почео је са радом црквено-народни одбор који је редовно бележио бројне нападе и злоупотребе над Србима и настојао преко америчког КФОР-а да посредује у заустављању насиља. У порти цркве је основана импровизивана амбуланта, информативни центар и прихватни центар за све оне који би затражили помоћ. Истрајност, агилност и храброст ових људи окупљених око својих свештеника вредни су великог дивљења.

Са подручја Брезовице српско становниство се није исељавало, него је чак и порасло, пошто се тамо населило и задржало пар стотина Срба из призренског краја и Средачке Жупе. Ово је уједно, поред севера Покрајине око Лепосавића, остало и најмирније подручје на Косову и Метохији.

У самој Средској Жупи преостало је врло мало Срба који живе у веома тешким хуманитарним условима.

У манастиру Грачаници, где смо прешли и ми из Призрена, где је наше седиште са својим сарадницима, одмах се приступило активном раду у циљу бољег организовања народа, нарочито око парохијских центара. Формиран је информативни центар где су прикупљани сви подаци о страдању нашег народа и организоване свакодневне посете разним деловима Покрајине уз пратњу КФОР-а.

У току лета 1999. године албански екстремисти наставили су са делима насиља против Срба и осталог неалбанског становништва и свакодневно су бележени случајеви убистава, отмица и пљачке, док су бројне ромске и српске куће запаљене, нарочито међу већим градовима, међу којима предњаче Призрен и Пећ.

Оваквим извештајима, драга браћо и драги гости могли бисмо да продужимо у недоглед, али и ово до сада речено довољно је да покаже да је најпре страдало живо тело православне цркве на Косову и Метохији, да је страдао наш православни народ, и да је само упоредо са тим жртвама онда су страдале и наше светиње, наше цркве и манастири, као споменици и печати нашег присуства на Косову и Метохији преко више од хиљаду година.

Ја бих сада само у неколико покушао да све ове информације објединим.

Од доласка КФОР-а на Косово, са Косова и Метохије је прогнано две трећине српскога становништва које је до јуна месеца 1999. тамо живело, а то је око 200.000 Срба је протерано и око 50.000 других неалбанаца – Рома, Горанаца, Муслимана и других.

Убијања, киднаповања, напади, пљачке трајали су из дана у дан и то траје и до данашњега дана. За ове две године убијено је преко 1.000 Срба на Косову и Метохији . Киднаповано је преко 1.300 Срба за чију судбину и ни после две године ништа не знамо. Наш бол повећан је и тиме што је преко 40.000 српских кућа спаљено и порушено. Сва села, нарочито у Метохији српска села су сравњена са земљом. Сви градови на Косову и Метохији су потпуно очишћени од Срба. У Пећи више Срба нема. У Истоку, у Ђураковцу, у Урошевцу више Срба нема. У Призрену је од 8.000 Срба само до сада остало 77 душа. у Приштини, где је до доласка КФОР-а живело 40.000 Срба, остало је данас да тамо живи око 250 њих, и то само у једној згради, вишеспратници која је под јаком стражом КФОР-а.

Срби су насилно избацивани из својих кућа које су најпре пљачкане, а онда и усељаване од стране Албанаца нарочито у градовима. На крају 20. века, на крају другог и на почетку трећег миленијума хришћанске ере у срцу Европе извршено је највеће етничко чишћење које је Европа запамтила. Сви градови и читави простори нарочито Метохије остали су без Срба. Преостали Срби, њих око 100.000, значи једна трећина је остала, они данас живе у већим или мањим енклавама широм Косова и Метохије, а те енклаве више личе на гетое и логоре, јер, живот у њима је ограничен често пута на пар стотина метара. То што Срби данас држе на Косову, ја сам то назвао српски архипелаг. То су мала острва око којих урла немирно албанско море. Садашњи живот Срба у тим енклавама могућ је само захваљујући припадницима КФОР-а и УНМИК полиције који их тамо штите, јер би до сада, да није било КФОР-а до сада на Косову не би остао ни један Србин и не би тамо било ни једне усправне српске цркве. Са прогоном српскога живља са Косова, Албанци су кренули да руше и уништавају трагове нашег вековног присуства тамо, а као најважнији трагови и тапије на Косову и Метохији српскога народа биле су и остале српске православне цркве и манастири. Нема ваљда нигде на свету места које би било толико начичкано српским светињама као што је Косово. На око 10.000 кв. км. , колико заузима простор Косова, тамо је забележено и испитано преко 1300 цркава и манастира. Многе од њих су порушене током историје, током робовања под Турцима или током сукоба и ратова. Међутим, чак ни у турско време нису српске цркве и манастири уништавани тако као у ово наше време на крају другог миленијума и на почетку трећег.

Пред вама је књига РАСПЕТО КОСОВО која приказује оскрнављене, вандализоване и порушене до темеља цркве и манастире само у првих пет месеци од јуна до октобра 1999. године. Са изласком ове књиге није и престало рушење цркви и манастира. Оно што смо успели да проверимо, да снимимо и да забележимо, до сада је на Косову и Метохији порушено преко стотину цркава и манастира.

Да би трагедија била већа, тај процес страдања Срба, свакодневних убијања, напада, паљења српских кућа и рушења наших цркава траје и данас. Ви сте били сведоци и сигурно знате за најновије нападе на Србе на Косову и Метохији, чак и на оне који се крећу уз пратњу КФОР-а и УНМИК полиције. Ми који тамо живимо одговорно тврдимо и сведочимо да је безбедоносна ситуација данас гора него пре годину дана. Јер, у почетку ми смо се по Косову могли кретати у нашим колима у пратњи КФОР-а или полиције. Већ од прошлог лета то се показало ризичним и данас по Косову можемо да се крећемо само у оклопним и блиндираним возилима КФОР-а или полиције. Било да посећујемо наше манастире преостале, било да посећујемо наш народ у његовим енклавама, да га храбримо, да га обилазимо, да му помажемо колико год је то могуће, било да крећемо према осталом делу Србије, ми то можемо да чинимо само у оклопним и блиндираним возилима војним.

И све се то догађа пред очима целога света и у присуству највеће силе света – Америке и НАТО-а. Не говоримо да су КФОР и УНМИК одговорни за оно Срби доживљавају на Косову, али нема сумње да не могу избећи део одговорности. Јер, веома се толерантно односе према починиоцима ових злочина, што они схватају као неку врсту и прећутног одобравања.

Ми смо се данас овде сабрали да чујемо истину о Косову, а верујте , ово што сам успео да кажем у ових неколико тренутака није ни хиљадити део оног што је српски народ доживео и што преживљава на Косову. Мени није могуће говорити у име две стотине хиљада прогнаних, у име више од хиљаду породица које су изгубиле своје миле и драге, и у име оних породица чији су чланови и најближи нестали и киднаповани. Али и ово што је речено довољно је да се добије једна слика о величини трагедије која је задесила Косово и све народе на Косову. Страдали су за време рата Албанци, страдали су за време рата и Срби. Страдали су после рата, дакле за време мира Срби и остали неалбанци. Али верујте да и данас страдају и многи Албанци од њихових сународника,од разних криминалних банди. Пре неколико дана је у Клини убијен председник општине, Албанац, сигурно од Албанаца, јер тамо нема другог ко би могао убиство да изврши, будући да тамо више Срба нема да би се на њих кривица могла пребацити.

Али, ми смо овде данас сабрани не само да чујемо ту истину преме речима јеванђелским: ,,Упознајте истину и истина ће вас ослободити”, него и да нађемо методе, путеве, начине како да се та трагедија, то страдање народа на Косову заустави, да томе дође крај, да се створе услови за нормалан живот свих становника Косова, онако како предвиђа резолуција Савета Безбедности 1244 која је и предвидела да међународне снаге на Косову дођу како би осигурале миран и безбедан живот свима.

До данас, они нису успели да имплементирају ту резолуцију. Наше је да их подсећамо, да им стално говоримо и износимо чињенице и доказе о страдањима, о злочинима, о насиљу. Наша нада, нада нашег народа на Косову и Метохији је да ће међународна заједница најзад учинити неке конкретније и одлучније кораке у заштити нашег народа и наших светиња, а она је појачана демократским променама које су се у октобру месецу десиле у Београду и у Србији. Јер, ми смо и раније осећали и знали да без тих промена проблем Косова и Метохије неће бити решен. Надамо се такође, да је и међународна заједница за ове две године боравка свога на Косову успела да схвати ко је реметилачки елемент на овим просторима Балкана.

Раније су то били, по општем убеђењу света, искључиво Срби. Данас је међународна заједница констатовала да то више нису Срби, него Албанци. Да њима није било стало до борбе за нека људска права, у име којих су они, наравно, иступали и тиме добили симпатије света, него да је њихов циљ територијално освајање и стварање услова за стварање велике Албаније. То показује управо што је крајем прошле године тероризам са Косова и Метохије извезен и у суседне крајеве – на југ Србије, у општине Прешево, Медвеђу и Бујановац, а почетком ове године и у Македонију.

Сви смо чули за недавну трагедију – погибију осам чланова македонске армије од терориста, као и оне сукобе у околини Тетова пре месец дана. Очигледно да то није никакав спонтани народни бунт или устанак, него су то терористи који су са Косова прешли у те крајеве и покушавају да поново запале један нови рат на Балкану, а самим тим да угрозе мир читаве Европе.

Ми очекујемо да ће и апел са овога нашега скупа како државама и владама које овде представљамо, тако и међународној заједници бити један подстрек, бити један доказ да се мора учинити нешто да би се имплементирала резолуција 1244, а то значи да се створе услови за миран и безбедан живот свима и за повратак својим домовима свих прогнаних лица са Косова и Метохије.

Када се то буде реализовало, када се наш народ буде вратио у своја села, у своје градове, у своје домове, онда ћемо уз помоћ нашега народа и уз вашу свесрдну помоћ, као и помоћ међународне заједнице обнављати оно што је порушено на Косову – наше цркве и манастире. Без ових предуслова, без безбедног живота Срба на Косову, без повратка прогнаних није могуће радити на обнови порушених светиња.

Желео бих на крају само да вас информишем колико је по секторима порушено и оскрнављено цркава и манастира. Ви знате да је Косово и Метохија подељено на пет сектора: немачки, италијански, амерички, британски и француски. У овим секторима су заступљени и припадници осталих народа који немају своје посебне секторе, али држе поједине делове Косова и обезбеђују, колико је то могуће, тамошњи мир и поредак.

Дакле, као чињенице иза којих стојимо, које су проверене изворно, у немачком сектору је порушено 30 цркава и манастира, у италијанском 32, у америчком сектору 25. У британском сектору, а то је централни део – 11, у француском сектору – 8. Све то заједно чини 106 порушених цркава и манастира.

Нека би дао Бог да се макар на овоме стане. Страхујем да ће се после ове наше конференције бес албанских терориста пројавити још бруталније него до сада. Јер, често се дешавало да после оваквих конференија, као оне прошле године у Америци, у Ерли Хаусу, где смо донели заједнички декларацију, да је после тога, уместо побољшања, стање на Косову још више погоршано.

Учинимо све што до нас стоји да се то не деси и после ове наше конференције.

Хвала Вам.

ПОСЕТА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Грачаница 02.05.2001.-Програмом састанка капелана КФОР-а, била је предвиђена и посета једној од срушених цркава током њихове посете Косову и Метохији која је отказана, зато им се епископ Рашко- призренски и Косовско-метохијски г. Артемије обратио следећим речима:

Радујем се што је у овој сали присутна и делегација независног сусрета старешина капелана и самих капелана КФОР-а. Овај сусрет је замишљен тако и организован да буде посвећен заштити верских објеката на Косову и Метохији и посебно са пажњом на до сада порушене цркве и манастире. У том програму је било да ова делегација која је стигла из Београда јутрос посети макар неке од тих порушених цркава и својим очима види у каквом су стању, са дубоким болом и жалошћу сазнао сам овде да нам то није омогућено. Делегација није имала циљ да упозна базу КФОР-а, него да упозна порушене светиње на Косову. Ви сте овде капелани из разних делова Косова и Метохије. Сваки од вас може посведочити колико има порушених цркава на његовом терену који он покрива. А ја сам дужан да вам кажем, као онај који је задужен за православни народ Косова и Метохије и за православне светиње Косова и Метохије, да је од јуна 1999. године, дакле од потписивања мира и доласка мировних снага НАТО-а и Америке на Косово српски народ овде доживео највећу трагедију у својој историји. У вашем присуству протерано је са Косова преко 200.000 Срба. Убијено је преко 1.000 Срба до сада, а киднаповано и нестало преко 1.300 Срба. Десетине хиљада кућа је спаљено и порушено – извршено је највеће етничко чишћење у Европи у 20. веку. Сви градови на Косову и Метохији остали су без Срба сем Косовске Митровице. Приштина, која је имала 40.000 Срба пре доласка КФОР-а, сада има 250 душа затворених у једној згради коју чува и обезбеђује КФОР. За мене је највећа трагедија што је за време мира, у присуству 50.000 чувара мира, мени срушено преко 100 цркава и манастира. Те цркве су грађене од 12. до 20. века и представљају светску културну баштину. Ја не знам како је могуће замислити на почетку трећег миленијума хришћанства да се у срцу хришћанске и демократске Европе, и у присуству међународне заједнице овде у лику КФОР-а и УНМИК-а уништавају такви верски, културни и духовни објекти.

Не желим да излажем сву нашу трагедију, о њој говорим годинама, али морам да кажем да је поред све трагедије на Косову остало да живи преко 100.000 Срба. Они, истина, живе у мањим или већим енклавама, које представљају неку врсту гетоа или логора, лишени свих могућих људских права, физички преживљавају само захваљујући КФОР-у који чува те енклаве около. Међутим, српски народ на Косову нема право на живот, нема право на слободу кретања – то је показао и начин нашег доласка овде данас, то показује и немогућност да делегација посети макар једну од порушених цркава. Верујте, то је најбољи доказ пред лицем света у каквом бесправном положају живи српски народ овде. Ви сте сви сведоци тога.

Хвала вам што сте ме саслушали. Могао бих говорити не сатима, већ данима. Али је и оволико довољно да се стекне једна општа слика о нашем стању.

На крају, ја вас сматрам својим пријатељима и ја вас позивам на ручак који ће бити недалеко одавде, у манастиру Грачаница. То ће бити и прилика да видите манастир које је грађен почетком 14. века, 170 година пре открића Америке, и да видите какве светиње има српски народ овде, које, надам се, да ће убудуће бити боље заштићене. Верујем да ће нашој делегацији бити обезбеђена пратња да безбедно стигнемо у манастир Грачаницу и да нам буде пријатан ручак свима.

ВОЈНИ КАПЕЛАНИ КОД ПРЕДСЕДНИКА КОШТУНИЦЕ

Београд 03.05.2001.- Председник СРЈ. г. Војислав Коштуница примио је данас учеснике скупа капелана и капеланских служби КФОР-а и том приликом је, између осталог, рекао:

Живели смо у овој земљи, као и у већини земаља из којих долазите, где је на власти био милитантни атеизам и атеизација друштвеног и политичког живота уопште. Поготово је било незамисливо присуство војног свештенства. Како је читав овај део света почео да се ослобађа, па и наша земља, како су ствари почеле да долазе на своје и црква је почела да добија своју праву улогу и место у друштвеном и политичком животу, па наравно и у војсци и у њеном животу. Наравно, ми смо ту на самим почецима. Када је реч о намерама, наравно, има тежњи да и СРЈ има војне свештенике. Дакле, политичка воља и одлучност постоји . На путу смо да ту одлуку спроведемо и о тој спремности сведочи и присуство наше господе официра. О томе ви доста знате, јер су ваши разговори већ започели. Ја бих хтео још једном, обраћајући се вама као поглаварима војне свештеничке службе да изразим наше задовољство што сте с нама у Београду. Уверен сам да ће разговори који су вођени ових дана и ваше присуство овде помоћи да и војска добије свештеничку службу, али бих се осврнуо на једно питање којим сте се посебно бавили у досадашњим разговорима.

Велики број цркава и богомоља је пострадао на Косову и Метохији. Не знам да ли се десило у данашње време, у модерно време да у једном кратком временском раздобљу толико штете, толико зла буде нането. Десило се то све у једном заиста кратком временском раздобљу, а штета која је нанета црквама и манастирима на Косову и Метохији је заиста непроцењива. Неупутно је да ја о томе говорим, уз присуство Његове преосвећености владике Артемија који је проживео и пропатио страдање Српске православне цркве на Косову и Метохији. Али, хтео бих да истакнем да овај часни и уважени скуп упути поруку свету и јавности о порушеним црквама и манастирима на Косову. Било је много манипулација и покушаја да се број умањи, тако што се тврдило да се ради о црквама које су подигнуте у новије време, које су везане за предходни режим. То једноставно није тачно. Знајте да наше најстарије цркве потичу из 13. и 14. века и они нису нешто што је везано за нашу цркву, већ и за нашу и европску културу. То је један ударац који је нанет европској цивилизацији, хришћанству у Европи и зато мислим да је веома важно што у разговорима које сте водили што сте тим питањем били посебно заокупљени. Сигуран сам да ће овај разговор омогућити да се даља девастација нечега што је црквено и културно добро на Косову и Метохији заустави, а истовремено и оно што је порушено да се врати свом првобитном облику.

Хвала вам и још једанпут изражавам задовољство што ћете вашим присуством, вашим трудом, вашим деловањем помоћи остварењу две велике мисије. Једна је за успостављање војног свештенства, а друга је за заустављање напада и насртаја на наше црквено и културно благо – ризницу Косова и Метохије.

У дане када се прославља Васкрс нашег Господа Исуса Христа нека би и вера била обновљена и нека би оно што су неверници порушили и оскрнавили било обновљено и враћено свом првобитном сјају. Хвала.

Владика Рашко-призренски и Косовско-метохијски Артемије обратио се том приликом Председнику и скупу следећим речима:

Имали смо прилику да више пута разговарамо са господином председником. Оно што ја знам о Косову, то зна и он и ми се заједнички трудимо да за те проблеме на Косову и Метохији нађемо праведно и демократско решење. Код нашег народа постоји пословица да је за свађу потребно двоје, дакле и за рат је потребно двоје. Ја сам много пута до сада у сусретима са међународним високим личностима то понављао, додајући да је и за мир потребно двоје. Ако и једна и друга страна желе мир, мира ће бити. Ако једна страна жели мир, а друга не – мира не може бити. Може бити или поновног рата или нестанка једне стране, оне, дакле, која хоће мир. Ми ове две године показујемо спремност и добру вољу да сарађујемо са свим факторима међународне заједнице у циљу постизања праведног мира. Спремни смо да сарађујемо у сваком пројекту који омогћује опстанак српскога народа на Косову и Метохији и његов нормалан живот тамо. Говорио сам много пута и овде ћу поновити – нисмо спремни да учествујемо ни у једном пројекту који води нестанку српског народа са Косова. На том принципу смо до сада градили нашу сарадњу са међународном заједницом, наше учешће у прелазним и привременим органима власти на Косову, на тим принципима ћемо остати и убудуће. Сматрам да и господин председник стоји на таквим позицијама и отуда се надам да ћемо заједнички успети да уверимо међународну заједницу да се насиље, злочини, тероризам, и посебно рушење цркава и манастира на Косову даље не може толерисати. Међународна заједница мора учинити додатни напор воље да спречи такве злочине и насиља. Јер само када престане насиље над једним народом тај народ биће у стању да преговара и да учествује у стварању демократских институција власти. За то је неопходно извршити и испунити резолуцију Савета безбедности 1244 у којим оквирима ми једино видимо могуће праведно решење косовских проблема, а пре свега стварање услова за безбедан повратак и нормалан живот свих прогнаних лица са Косова – и Срба и Рома и свих осталих националних заједница. Косово или може бити мултиетничко, дакле да на њему живе сви који су тамо живели вековима, или га неће бити. Хвала.

Председник Коштуница је, подстакнут речима владике Артемија, рекао:

Преосвећени!

Из ових последњих речи владике Артемија произашло је нешто у шта сви чврсто верујемо – да овај део света, да овај део Европе – Балкан, који је можда један од најевропскијих делова Европе може престати да буде оно што је до сад било везано за њега, а то је подручје несигурности,  ратова,  сукоба – буре барута – како се говори и постати подручје мира.

Наравно да се на овом подручју ратовало до пре неку годину. Наравно да последица тога рата још увек има. Последице су срушене цркве и манастири, последице су у патњама људи, последице су и у чиновима насиља са којима се још увек срећемо, које се у једном тренутку излило са Косова и Метохије на суседну Албанију, али смо дубоко уверени да скупови оданих вери и миру ће Балкану, народима свима који живе на овим подручјима без обзирз на националност и веру најзад донети спокој и мир. После нашег сусрета, после свега што ви чините, у то сам више него уверен и много Вам хвала.

________________________________________

МИР НЕОПХОДАН СВИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Светом архијерејском Литургијом, коју су данас у Саборној цркви у Београду, служили Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, Његово Високопреосвештенство Архиепископ лавовски и галицијски Г. Августин (аутономна Украјинска православна црква), Његово Преосвештенство Епископ красногорски Г. Сава, (Руска православна црква); Његово Преосвештенство Епископ потијиски Г. Григорије (Грузијска православна црква), Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Артемије, Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије, Његово Преосвештенство Епископ гајиновски Г. Мирон (Пољска православна црква), и Епископ Г. Гурије (Руска православна црква, уз саслужење осам свештеника и четири ђакона, отпочео је Незванични међународни мировни сусрет поглавара војних свештеничких служби и војног свештенства КФОР-а. Поздрављајући госте, на Светој Литургији, Његова Светост је пожелео да међународна мисија на Косову и Метохији, донесе мир неопходан Србима, Албанцима и свим другима који живе на овом простору, а да се војници и официри, који су у нашу Отаџбину дошли ради успостављања мира својим породицама врате живи и здрави.

После Свете Литургије Његова Светост Патријарх Г. Павле је у Патријаршијском двору примио Г. Г. архијереје, Његову Еминенцију Еугенија Сбарбара, папског нунција у Београду, проф. др Војислава Миловановића, министра вера Србије, представнике Војске Југославије и армија других земаља које учествују на овом мировном скупу, као и чланове њихове пратње.

На пријему Свјатјејши Патријарх Г. Павле је поновио речи доброшлице и наду да ће престати погибија људи, уништавање древних храмова и имовине, а господа Архијереји су га поздравили, пренели поруке поглавара Цркава из којих долазе, захвалили на гостопримству и подршци Српске православне цркве при организацији овог важног мировног скупа и уручили пригодне поклоне. Сви заједно изразили су очекивање да ће овај сусрет људи вере, допринети да на простору Косова и Метохије, као и целе наше Отаџбине и Балкану у целини, коначно завлада мир и разумевање међу народима.

Овом приликом Његова Светост Патријарх Г. Павле је протојереју Виталију Тарасјеву, старешини Подворја Московске патријаршије у Београду, уручио Орден Светог Кнеза Данила Московског којим га је одликовао, Његова Светост Патријарх московски и све Русије Г. Алексeј II.

Радни део овог скупа, отпочеће данас у 17 часова у Дому Војске Југославије у Београду, пленарним заседањем.

Током трајања овог међународног мировног скупа, учесници ће посетити манастир Грачаницу у Епархији рашко-призренској.

ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ ОДЛИКОВАН ОРДЕНОМ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У дому Војске Југославије, председник Синодалног оделења Московске Патријаршије за сарадњу са оружаним снагама, Епископ красногорски Г. Сава предао је одликовање Руске Православне Цркве за архипастирски рад у Српској Православној Цркви – орден Светог Сергеја Радоњешког Другог реда Епископу рашко-призренском Артемију.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ