Митриполит Јеротеј: Суштина Светог и Великог Сабора Православне Цркве

Суштина Светог и Великог Сабора Православне Цркве
Ἡ ὄντως Ἁγία καί Μεγάλη Σύνοδος τῆς Ὀρθοδόξου Ἐκκλησίας
Σεβ. Μητροπολίτου Ναυπάκτου καί Ἁγίου Βλασίου Ἱεροθέου     

Преосв. Митрополит Нафпактоски и св. Власија Јеротеј

Што се више ближи сазив Светог и Великог Сабора Православне Цркве, тим се више пишу различити чланци, расте интерес за оно што на њему треба да се деси, а, највише за оно што ће на њему бити одлучено.Потрудићу се да ова питања освештам у мирном духу, трезвено, углавном се ослањајући на саборно искуство Православне Цркве.
Већ сам написао и објавио различите чланке, и предстоји ми да изложим своје погледе у усменом и писменом облику за време Архијерејског Сабора Грчке Цркве, који ће бити сазван у мају месецу [1] у циљу доношења мудрих одлука по питању става, који ће заузети наша Црква на Светом и Великом Сабору, који ће се одржати у јуну месецу на острву Криту.
Та ми, епископи, као и клирици свих степена, монаси, богослови и сви хришћани, можемо и треба да излажемо своја мишљења за Синодалне установе Цркве и стављамо их до знања хришћанима. Нажалост, цела ова расправа се води тромо, пошто ју је требало водити пре потписивања ових текстова на Скупу (Синаксис) поглавара у Шамбезију у Женеви, који је одржан у јануару.

Одговорност сносе сви они, који су ове текстове држали „испод жита“ и нису дозвољавали да се они објаве ради шире расправе чак ни међу митрополитима хијерархије наше Цркве, како би они били упознати са овим текстовима. То је веома тужна прича, која не служи на част онима који су то планирали или су, пак, тежили да се то примени.
Припремајући се да изложим своја гледишта за време Архијерејског Сабора Грчке Цркве, овде ћу изложити неколико одредби које могу да буду од користи онима који имају добру вољу.

1. Основа црквеног православног уређења је саборност, која претпоставља вођење дискусија, размену мишљења и извлачење закључака. „…нађе за добро свети Дух и ми“, како је то било уобичајено за време Апостолског Сабора у Јерусалиму, према Делима Апостолским (Дел. 15, 28).

Међутим саборно уређење не функционише ако се мишљења изражавају само у оквиру епископата, већ кад се мишљења изражавају на свим нивоима црквеног живота, и то, највише, у дискусијама између свештенства, монаха и народа, који их воде. Самим тим се избегава клерикализам и доминирање народа, мирјана.

Црквено уређење на свим нивоима свог функционисања је хијерархијски саборно и саборно хијерархијско. Према томе, не треба оптуживати оне клирике, монахе, богослове и световњаке, који формулишу своја мишљења, због тога што ова мишљења, тобоже, подривају институцију Саборности. Гледиште те врсте је одступање од црквеног мишљења, јер оно изражава папистички поглед на свет.

У вези са овом одредбом навешћу одговарајући текст оца Георгија Флоровског: „Црква је скуп, који не подлеже распуштању. Другим речима, највиши ауторитет и способност да распознаје истину вере има сама Црква, која је, свакако, „Божанствена установа“ у тачном и строгом смислу те речи, док никакав сабор и никаква „саборна институција“ не поседује Божанско право (de jure Divino), изузев случаја кад сабор представља прави лик или израз саме Цркве.

Овде нам, очигледно, прети опасност да упаднемо у зачарани круг. Ми заиста можемо упасти у њега, ако будемо настојали на формалним гаранцијама у области вероучења. Али је савршено очигледно да такве гаранције не постоје и, штавише, не могу унапред да се дају.

Неки „Сабори“ фактички су пропали, као и conciliabula и били у заблуди. И из тог разлога њихове одлуке су касније биле дезавуисане. Историја сабора у IV веку у овом погледу је веома поучна. Црква није прихватала или одбијала дефиниције сабора на формалној или „канонској“ основи. Ове одлуке Цркве су биле у највишем степену гласачке. Сабор није виши од Цркве – такав је био однос Древне Цркве“. [2]

2. Педесетница је центар црквеног живота, и она није неки празник, који се свечано слави чисто споља, већ је ово учешће у обожењу на различитим нивоима.

То, што се Педесетница бира за сазив Светог и Великог Сабора Православне Цркве је важно зато што Поглавари самим тим показују да они верују у то да овај Сабор треба да изражава живот Педесетнице.
Ово значи да они, који ће узети учешће на заседању Светог и Великог Сабора, треба да владају апостолским и светоотачким начином размишљења и да воде исти такав живот, треба да буду учесници, у различитој мери, у енергијама Бога, које прочишћавају, просветљују и дају божански вид, треба да се моле – нека то изгледа помало и чудно – да би поседовали свест, која је испуњавала Свете Оце на Васељенским и Великим саборима Цркве.

Документа, по којима ће се вршити гласање, треба да буду текстови молитве, а не текстови световних компромиса и циљева, треба да буду текстови, који би били тесно испреплетани са целом традицијом Светих Отаца, како би били нераскидиво повезани са одлукама Васељенских и Помесних Сабора и у потпуности са целом Црквом.

Пошто, уколико не буде било личног духовног искуства, треба да постоји макар јасна свест о оном што изражава реченица „следећи путеве Светих Отаца“ (ἑπόµενοι τοῖς ἁγίοις πατράσι), како то пише у Делима Васељенских Сабора. На крају крајева, Сабори су засновани на великим Оцима, који су били присутни на њима, и Свети Оци прослављају успомену на оне, који су сазивали Васељенске Саборе.
Течно читање Дела Васељенских Сабора показује да су основа и темељ њихових одлука учење Отаца искуства (ἡ διδασκαλία τῶν ἐµπειρικῶν Πατέρων), у православном смислу ове речи. Као пример, у „орошавању вере“ IV Васељенског Сабора пише: „… ка вери Отаца поново се директно успињемо“ [3]. Такође у Делима овог Сабора наилазимо на реченицу: „свуда следимо одређења светих Отаца“ (πανταχοῦ τοῖς τῶν ἁγίων Πατέρων ὅροις ἑπόµενοι).

А у „верском одређењу“ VI Васељенског сабора пише да Сабор иде „непрестано директно изгаженом стазом светих и изабраних Отаца“ (τῇ τῶν ἁγίων καί ἐγκρίτων Πατέρων ἀπλανῶς εὐθείᾳ τρίβῳ…). У Делима Васељенских Сабора постоји мноштво и других примера, из којих следи да се учење богоносних Отаца ставља на главу угла, и да на основу њега следе одлуке Сабора.

А они, који имају тачку гледишта да је Сабор налик на неку научну Седницу академских богослова, греше. Уосталом Црквени оци су доказали да је православно богословље искуство, као што је то било показано на Саборима 14. века, које је бранио свети Григорије Палама.
Гајим наду у то да ћу и у последњем тренутку у чланцима, које ћу издати, писмено изложити чињеницу да је Свети и Велики Сабор продужетак великих исихастичких Сабора 14. века, углавном Сабора из 1351. год., који су доказали да је важећа методологија у догмама на Васељенским и Помесним Саборима традиција трезвености и живота (ἡ νηπτική παράδοση καί ζωή).
Уколико до тога не дође, онда ће савршено јасно бити доказано да се на њему бира некаква „идеологизација“, коју би неки желели да избегну.

3. Посматрајући савремену ситуацију у Цркви, приморан сам да се уверим у то да се она креће у оквиру „геополитичких стратегија“, у националним интересима, у оквиру „хладног рата“ између Истока и Запада.

У суштини то је сад некаква реална ситуација, пошто несмотрено и небогословско свештенство, нажалост, испреплиће богословље са политиком и дипломатијом. То сам истакао и у другом свом чланку, у коме наводим и довољно примера. Да би избегли ову секуларизовану тактику они, који ће узети учешће на Светом и Великом Сабору Православне Цркве, треба да пођу од Црквеног богословља, они морају да имају чист црквени начин размишљања. Само помоћу православног богословља можемо да се удаљимо од овог световног начина размишљања.

Да би се избегла ова постојећа опасност, недовољне су оштре речи, агресивне примедбе. На крају крајева, одговорност сносе они, који помоћу свог световног менталитета уводе или теже да уведу у Цркву „геополитичку стратегију“ како би се Црквено богословље повезало са политичким и националним тежњама. У том случају реч је о деградацији.

4. Истина доминира путем учешћа и сведочења Крста и Васкрсења Христа, надахнуте беседе и боголике љубави, трезвености и спокојства, на миран и богољубив начин. Насупрот томе, агресивност, прилепљивање „етикета“, „дрвена богословска беседа“, подразумевање заједљивости, стављање других на стуб срама из егоистичких позиција помоћу „папског“ начина размишљања, понижавање друге 5 браће, рат конзерватизма са неким другачијим конзерватизмом и либерализмом, и много шта друго нису изражавање истине, нити њена свест, већ, највероватније, израз панике!

Све у свему, да би доминирала истина неопходан је дах Параклита, атмосфера Педесетнице, дух мира, удаљавање од загнојених рана страсти.
Одбрана истине помоћу страствености, поноса и агресивности, фанатизма и нетрпељивости, све у свему, лишава је снаге. Страствени клирици, који не дају одговоре на богословске изазове помоћу богословских аргумената, већ прибегавају агресивним „идеолошким шемама“, апсолутно ничим неће допринети богословском и црквеном дијалогу, који они, тобоже, постижу и подржавају.

Добро је позната беседа св. Максима Исповедника: „потпуно је очигледно да је то демонско богословље, при којем посредством частољубља огромна охолост производи неусаглашено знање“, баш исто онако колико је позната беседа светог Григорија Богослова о „данашњоем брбљању и нагло створеним мудрацима и рукоположеним (самоукима – саморукоположеним) богословима“.

5. Ми заиста желимо онима, који воле Цркву, да Свети и Велики Сабор Православне цркве, који ће бити окупљен у периоду Педесетнице, протекне на високом нивоу. Документа-текстови, који ће бити коначно састављени, а највише саопштење, које ће бити упућено, треба да буду чисти, без алузија и примедби, ауторитативни, истински, пошто је Свети Дух „дух истине“.

То значи да ова документа треба да одишу миомирисом православног богословља. Наравно, сви ми у нашим савременим беседама понекад чинимо богословске грешке или нисмо довољно пажљиви, или чак ненамерно прихватамо туђе утицаје, али Саборна документа морају да буду чиста.

Црква, кад саборно доноси одлуке, не философира, не прича у празно, не напада, не одликује се некаквим вербализмом, већ изражава у чистим терминима истину, без икакве намере да сакрије двосмисленост. У овој ретроспективи сам писао о супротстављању термина „људска личност“ термину човек. Што се мене тиче, немам проблема са термином личност, персона, како га користи старац Софроније, већ он настаје са шест неправилних схватања, изопачавањима различитих савремених богослова, који изражавају неправославан поглед на свет.
Захваљујући вишегодишњем истраживању, уверио сам се у то да се данас термин личност, у већини случајева, доживљава у оквиру схоластичког и есенцијалног начина размишљања, кроз погледе немачког идеализма на свет, помоћу хуманистичког волунтаризма, а, у највећој мери, помоћу западног персонализма, који подривају целу црквену традицију у погледу личности у Богу, у Христу и у човеку, пошто он повезује природу по потреби и по жељама са персоном-личношћу, како су то чинили сви древни јеретици.
Управо из овог разлога сам замолио да се изврши замена термина и рекао да не треба давати друге интерпретације, које само повређују логичну целовитост оних, који их износе. Уопште немам никакав проблем са речју личност, али они настају у вези са философским и социолошким анализама, које се односе на личност, на шта указују изрази „онтологија личности“ (ὀντολογία τοῦ προσώπου),  „достојанство људске личности“ итд., који искривљују целу црквену традицију.
Да бих завршио ове кратке напомене, треба да истакнем да веома желим да будући Свети и Велики Сабор који се сазива, на којем ћу узети учешће, „осим у случају непредвиђених околности“,  буде надахнут Славом Светих Отаца, да ће се моћи поредити с тим како дивно појемо у свештеним храмовима, и, наравно, у периоду Педесетнице, у Недељу пре Педесетнице, кад буде сазван Сабор.
Све што се говори у последовању Недеље Светих Отаца, треба да приме знању чланови овог Сабора. Појемо у стихиру:

„Светих отаца лик, који се од краја Васељене сли, Оца и Сина и Духа Светог, једну Суштину научише и Природу, и тајну богословља јасно предаше Цркви: ублажићемо њих који су хваљени вером, говорећи: о божанственом пуку, богоглагољивој оружници пука Господњег, звезде многосветлог мисаоног копна, тајанственог Сиона необориви стубови, миомирисно рајско цвеће, златна уста Беседе, Никејска похвало, украсу Васељене, ревносно се молите за наше душе“ [4].
Тако да желимо да такви буду чланови или, у крајњој линији, већина чланова овог Сабора.

Онај, ко је покровитељ Светог и Великог Сабора Православне Цркве, нека постане одраз, огледало у духу ове стихире „Славе“ да би учествовао у слави Отаца Православне Цркве.
parembasis.

превод је урадило интернет-удружење “Православни Апологет” 2016. год.
при цитирању и прештампавању обавезно је позвати се на сајт Православни Апологет, у противном се крши једна од 10 Господњих заповести „не укради“…
[1] Архијерејски Сабор Грчке Цркве ће бити одржан од 11. до 16. маја 2016. год.[1] [Назад]

[2] В. Г. В. Флоровски. Ауторитет Старих Сабора. Царски или Васељенски сабор.//богословски чланци. М. Пробел. 2000., стр. 298[2] [Назад]
[3] «…τήν δέ ἀπλανῆ τῶν Πατέρων ἀνανεωσάµενοι πίστιν…»[3] [Назад]
[4] «Слава» на „Хвалите“ последовања Јутрења Недеље Светих Отаца Првог Васељенског сабора[4] [Назад]