Радује нас што је Црква Грузије одбацила сваку могућност компромиса са јеретицима

Без обзира на то што су екуменисти на располагању имали „све време овог света“ (почетна иницијатива о сазивању Свеправославног сабора беше на несрећном Свеправославном конгресу у Константинопољу 1923. године), анализом нацрта докумената предстојећег Сабора, безмало свакодневно допире глас да постоји велика празнина у погледу православности Сабора. Грузијска Црква је својим чврстим ставом да са јеретицима не може бити компромиса изазвала највише реакција са обе стране – екуменисти су га сматрали провокацијом, а православне је охрабрио.

Митрополит Китирски и Антикитирски Серафим

У то име, у наставку ћемо вам предочити садржај Писма које је Католикосу-Патријарху целе Грузије Илији II, послао Митрополит Серафим Китирски и Антикитирски. Иначе, реч је о Преосвећеном грчком митрополиту који је својом Посланицом за Недељу Православља, марта 2011. године, видно разбеснео сада пензионисаног владику Атанасија Јевтића, који је одмах позвао агенцију „Ромфеу“ и дао телефонски интервју (види овде). Митрополит Серафим Китирски и Антикитирски у својој Посланици говори о свејереси екуменизма и о случају Епископа Артемија, за кога је рекао да је прогнан зато што није екумениста (види овде).

„Када Јелин проговори из њега проговара седам Васељенских Сабора“, говорио је наш Свети Јустин Ћелијски.

Грчка Православна Црква

Света митрополија Китирска и Антикитирска

Његовој Светости Патријарху целе Грузије Илији II

Ваша Светости,

Дубоко смо импресионирани оствареним у вођењу Вашег духовног стада – народа Грузије, које је прошло многа тешка искушења у годинама комунизма, као и сва она којима је изложено у ово доба савременог секуларизма. Радује нас што је Црква Грузије одбацила сваку могућност компромиса са јеретицима, те нас укрепљује и враћа нам сигурност, јер видимо да сте Патријарх који исповеда истиниту веру и није се оглушио о завет који је дао приликом рукоположења, да ће штитити Свето предање наших Светих Отаца, нашу Цркву.

У овим временима великих превирања Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква је пред великим испитом и новим изазовом, а то је тзв. „Свети и Велики сабор“, који ће се одржати на Криту ове године. Разлози због којих би требало сазвати такав Сабор су свакако да би се подвргла осуди свејерес екуменизма (по речима св. Јустина Поповића), затим присуство Помесних Православних Цркава у такозваном „Светском савету цркава“, као и на крају, „Нова еклесиологија“ која је је постотачка и противна учењу Светих отаца, догмама, противна духу саборности и светим канонима Православне Цркве, која тежи да се прошире канонске и харизматске границе Цркве.

Нажалост, „Свеправославни сабор“ уместо да се бави тим питањима од највеће важности и осуди екуменизам, покушаће да озакони ову јерес у Цркви, а све хвалоспевима о „Светском савету цркава“, у којем је Православна црква “равноправна” са осталима, уз нереалну констатацију како учешће у тој организацији доноси само добробит. Резултат те добробити је то што и након сто година дијалога немамо резултат, јер истина је скривена православним представницима тог тела, коришћењем двосмисленог, нејасног, тзв. дипломатског језика, који није у духу Јеванђеља Господа нашег Исуса Христа.

Напротив, Православна црква је изгубила много учествовањем у „Светском савету цркава – ССЦ“. Заслугом многих екумениста јеретика који желе да прихвате православље, не прихватајући Свету Тајну крштења (нарочито на Западу), зауставља се ширење праве вере и затварају капије у Царству Небеском онима који желе да дођу до истине.

Када смо споменули и наводну равноправност православних у тој организацији, напомињемо да велики број протестантских чланица те организације сматра Православну цркву „инфериорном, лошијом од других јер не благослови брак између особа истог пола и не прихвата рукоположење жена“, како је признао теолог-предавач, који је присуствовао Десетој Генералној скупштини Светског савета цркава (ССЦ) одржаној у Бусану, у Јужној Кореји, од 30. октобра до 8. новембра 2013. године – под слоганом „Боже живота, води нас ка правди и миру“ (види овде).

Крајем марта ове године, у Пиреју, на стадиону „Мира и пријатељства“, одржана је богословска конференција под називом „Свеправославни сабор – велика припрема без очекивања“, на којој су били присутни јерарси, игумани и игуманије, атонски монаси, познати богослови. Своја излагања изнели су митрополит Пирејски Серафим, митрополит Нафпактоски Јеротеј, митрополит Глифадски Павле, митрополит Кифирски Серафим, познати богослови и научници. Учешће на конференцији узео је епископ Лонгин (Украјинска Православна Црква Московског патријархата), а у име митрополита Ловчанског Гаврила говорио је представник Бугарске Православне Цркве.

Закључак овог скупа је да овај Свеправославни сабор има озбиљних проблема, и то не само са припремним документима него и самим правилником рада организације. Неприхватљиво је да право гласа на овом Сабору имају само двадесет и четири епископа, по принципу једна Помесна Црква – један глас, треба да гласају сви епископи без изузетка. Да не спомињем учешће свештеника, теолога и лаика. Да ли ће се заиста на тај начин, изгласавањем, доћи до Истине? Откада је истина изгласана од стране мањине, важнија од пуноте Цркве, и одржавања континуитета са предањем Светог Писма, учењем Светих Отаца и Васељенским саборима? Да нису можда мање вредни или одговорни епископи који неће учествовати у раду Сабора и који чине велику већину у највећем броју помесних православних цркава? Прво би требало из темеља променити сам статус овог Сабора, који нарушава саборност. Који је смисао инославних посматрача било на почетку, било на крају Сабора?

Овај Сабор би требало да буде „најпозванији и највиши црквени критеријум у вези са питањем вере“, с обзиром на његову наводну непогрешивост, искључивост, и неослањање на светоотачко учење, са све нарушавањем континуитета са Васељенским и Помесним саборима и изјавом да се неће бавити догмама, у питањима вере?

Назваће га „Екуменски“ као да ће на њему (што је једино у складу са канонским и саборним предањем Цркве), право на глас имати цела Црква, чиме би показали самосвест да је Црква – једино Православна Црква једна и једина. Не идентификују се и неће расправљати о Саборима из времена св. Фотија Великог и из времена светог Григорија Паламе, Саборима који су осудили филиокве и првенство власти папе а милошћу Тројединога Бога сабрани, само да би показали да „Свети и Велики Сабор“ одржава пуноту (плирому) саборности цркве.

Текстови докумената за Свеправославни сабор у свом садашњем облику садрже нејасноће и противречности. Црква је једна, а у исто време су „друге цркве“, што у многоме подсећа на идеје које је презентовао језуитски теолог Карл Рахнер (један од родоначелника Другог ватиканског концила, заједно са Ивом Конгаром), којима се користи и митрополит Пергамски Зизјулас. Његова је „теорија да су  неки ближи пуноти, а други даље у односу на пуноту Цркве“ (ако Други Ватикански Концил осликава римокатоличку цркву, а Свеправославни сабор узмемо као симбол Православне цркве, наводи на помисао да се на неки начин Ватикан рефлектује у Православној Цркви, тако што уз помоћ својих промотера у Васељенској патријаршији имплементира римокатолике, што се може лако констатовати, после свих информација и анализа теолошких текстова попут Зизјуласових и анализа еклесиологије другог ватиканског концила, из угла Свеправославног сабора, аутор Протојереј Питер Хирс).

Нејасне су и противуречне и „теорија сестринских цркава“ али и она о „два плућна крила цркве“ (римокатоличке и православне) и тзв. „крштењско богословље“ (крштеним се сматрају су сви они који су крштени у име Свете Тројице, без обзира на деноминацију, иако никада Оци Цркве нису признали крштење јеретика), „теорије грана“, али и „теорија о браку са јеретицима“… све ово је нова постотачка еклесиологија, односно сасвим је у супротности са учењем светих Отаца наше Цркве.

Ови документи су морали бити у духу светих Отаца и традиције цркве. Жеља да се покаже јединство са инославнима, и да се то презентује на Свеправославном сабору, само да би се показало свету како смо уједињени – није довољна. У чему уједињени? Можемо се ујединити само у Истини. Јединство је плод Духа светога како и сам Спаситељ Христ каже: „Посвети их у истини; твоја реч је истина.“ (Јован 17,17). Дужни смо да одржимо целим и неповређеним православна учења које су нам у аманет оставили Свети апостоли и Оци Цркве. Христ је позвао Православну цркву, јер само она чува и проповеда Истину, и мимо ње се нико не може спасити.

Нема потребе да уносе измене у Пост, нити у живот монашке заједнице, када перфидно циљају најболнију тачку – а то је измена дефиниције шта је Црква, (за сам текст документа „Однос православне Цркве са осталим хришћанским светом“, професор Димитрије Целенгидис, каже да је у најмању руку неправославан), дајући сасвим другу интерпретацију тог појма, која ће нажалост потерати воду на воденицу јеретика, а која ће бити супротна учењу нашег Господа Исуса Христа.

Логично би било да учествујући на Сабору, аутокефалне православне цркве, аутоматски желе да сачувају светост божанског откровења, осудом учешћа у „Светском савету цркава“, увођења нове еклисиологије која је инфицирала богословље, па чак и неке Помесне Цркве у целости, јер смисао Сабора управо је у томе да смањи јеретичка учења у Телу Цркве а не да их формализује. Честитамо Вам од срца зарад чињенице да сте одбацили нацрт документа који се односи на признавање тзв. „мешовитог брака“ у Православној цркви, а који је забрањен Светим канонима Цркве. Не можемо говорити о Светој Тајни Брака него само и једино међу православнима.

Знајући врло добро колико сте предани и пожртвовани, а све из љубави коју имате према Господу Исусу Христу, којем Ваша Светост служи свим својим бићем, одлучих да Вам се обратим и поделим са Вама све то што ме чини узнемиреним.

Непрестано се молимо, дању и ноћу, Господу нашем Исусу Христу, да у свима нама ојача праву веру и да Вас Господ укрепи, да занавек останете доследни у исповедању Православља, и да као и до сада својим животом сведочите предање Светих апостола.

Ваша Светости, Благословите, понизно Вас молимо и желимо Вам дуг живот, добро здравље, снагу и духовну радост. Јерарси и исповедници цркве Грчке, као што су Серафим Пирејски, Павле Глифадски, Јеремија Гортински, Јеротеј Нафпактоски и многи други, су будни заједно са бројним свештеницима и верницима, и њихове очи су уперене ка Вашој Светости и Светом синоду Цркве Грузије и захвални смо Вам на чврстом ставу који сте заузели, и по цену да платите висок данак пред овом страшном олујом која је усмерена против Цркве Христове.

Целивам десницу Његове Светости,

+ Серафим , митрополит Китирски и Антикитирски

Сви Оци Цркве, сви Васељенски и Помесни Сабори увек су учили, да је Истина једна, да нема плурализма истине и релативизма у области морала. Учење свих Светих Отаца, поштованих од стране Цркве Православне, све саборске одлуке, прихваћене као установе Православне Цркве, заснивали су се на принципу искључиве истинитости Православља.

Архимандрит Рафаил Карелин

Извор: Православље живот вечни