Обраћање житеља Далматовског Успенског манастира Шадринске епархије РПЦ МП у вези са „Хаванском унијом“
Опростите нам, вољени у Христу оци, матере, браћо и сестре наши!
Опростите што смо се ми, недостојни, дрзнули да Вашој пажњи понудимо неке мисли, које не дају мира нашим срцима и духу, од времена свима познатих догађаја, фебруара 2016. године.
Ни за кога није тајна чињеница да су документа, које је Свјатејши патријарх Кирил донео из Шамбезија, и у екуменистичким круговима назван „састанак миленијума“, који је одмах следио, припремани у режиму најстроже тајности, довели у недоумицу, а затим и шокирали онај део Православног народа, који, без обзира на све напоре филокатолика међу свештенослужитељима, Архијерејима на врху, и слободних зидара различитих врста“, просто није био заражен смртоносним отровом екуменизма.
Многи још увек не могу да дођу себи. Сакрили су се, јадни, као пужеви у крхке шкољке незнања, или боље рећи – сакрили главе у песак, као релативно познате птичице Божије, у узалудној нади да ће онај који “као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“ (1Пет. 5,8), проћи поред њих… Да неће приметити…
Неће проћи…
И ничија кућа неће бити поштеђена…
Добро је, наравно, смирено пред Богом говорити: ми верујемо да ће Господ све уредити… Угодни су Њему и признање сопственог недостојанства, и угодни су Му и људи, који отварају своја уста само да би рекли: „ко сам па ја, да…“, али то је добро само онда кад је све добро, а не у тренутку кад је очева кућа у пламену. Господ ће, наравно, све уредити, али где ће, притом, бити свако од нас појединачно?
Јерес је сродна адском огњу. Ма не – она је заправо почетак овог пламена…
Немогуће је појмити, не желимо да верујемо у то, да је могуће, ето, тек тако, на депонију бацити целу, дужу од две хиљаде година историју Цркве Православне, у страну гурнути догме и одредбе, које је установило Седам Светих Васељенских Сабора, као нешто непотребно, погазити завете Светих Отаца и притом се лукаво позивати на Свето Предање.
Веома су типични методи, којима се ова погубна епидемија уводи у живот.
Ако се погледа, макар и не баш проницљивим погледом, чак не ни усредсређеним, – то уопште није због нечег специјалног, зато што нико, ништа посебно не скрива, ми ћемо видети: оно што се данас дешава пред нашим очима, стварно је класичан пример језуитског лицемерја.
Уосталом, нема ничег достојног чуђења. Кратка информација: Хорхе Марио Бергољо, то јест, папа римски Фрања, родио се 1936. године, и у старости од двадесет две године је постао члан језуита. Данас је он језуит са стажем од пола века. Сви се ми сећамо часова историје и, неко више, неко мање, али сви имамо представу о морално-етичким критеријумима живота овог старог монашког, римокатоличког ордена.
Укратко: нема табуа – искористи сваку могућност, зато што су сва средства подесна за постизање циља, прекрши све и всја, само да је за добро ордена.
Да, они су професионалци, али њихова дела кроз целу, вишевековну историју постојања ордена, говоре сама за себе…
Погледајмо сад на дела њихове достојне браће и следбеника – при чему, приметите: они су сами одредили ко је ко.
Само на оно мало дела, која се налазе на површини. Па шта видимо? Видимо недавно «Званично разјашњење Одељења спољних црквених веза». Читамо: «…За разлику од Древних Васељенских Сабора, он (Свеправославни Сабор) није позван да решава питања вероучења. Пошто су она одавно решена и не подлежу преиспитивању. Он такође није позван да уноси неке новине у Литургијски живот, у њен канонски поредак».
Оно што је речено звучи добро, лепо, убедљиво, али имајући у виду оно што видимо у данашњем животу Цркве – звучи лажно и пуно је лицемерја – толико својственог језуитима.
Да! Нико није покушао да измени Символ Вере, а тешко и да ће покушавати.
Зашто?
Коме он смета?
Нека слободно тамна народна биомаса гласно пева о њему и ликује што нико не дира Црквене Догме! Нека!
Па у реалном времену су нас ставили пред чињеницом: било како било, постоје минимум две цркве: Православна и «црква-сестра» римо-католичка…»
Да још затим додамо… Протестантских, различитих праваца, накупиће се више од хиљаду и по. И није страшно што су тамо признати једнополни бракови, није страшно што уместо тату и маму деца имају родитеља 1 и родитеља 2. Није страшно…
Зато је све у «духу љубави…»
Хотимично или нехотице, али су посегнули за Црквеном догмом…
У суштини, макар не и правно, али фактички су Православно учење, које је светим апостолима предао Сам наш Господ и Бог Исус Христос, спустили на ниво једне од многих истина, које воде до Бога.
Човек пожели да каже «то је немогуће, не верујем», али нема такву могућност, зато што они газе, не скривајући се посебно, рачунајући, и то не без основа, на поверење Божијег народа према архипастирима Цркве…
Нисмо ми рекли – то су речи светитеља Божијег Архиепископа Аверкија (Таушева): «Наше време личи на последње. Со се лишава ума. У највишим пастирима Цркве остао је слаб, таман несувисао неправилан појам о слову, које убија духовни живот у хришћанском друштву, које уништава хришћанство, које је дело, а не слово. Тешко је видети коме су поверене или коме су пале у руке овце Христове, коме је препуштено њихово руковођење и спасење. То су вукови, обучени у овчју кожу, и познају се по делима и плодовима својим. Али то је допуштење Божије. «Који су у Јудеји да беже у планине!», тим речима је окарактерисао себи савремени црквени живот још пре више од сто година, наше велико руско светило, подвижник и духовни писац – наставник православно-хришћанске побожности светитељ Игнатије (Брјанчанинов)…
… Не можемо ли са далеко већим правом поновити ове претеће, упозоравајуће његове речи у наше дане? Јер управо у том погледу – у погледу потпуног духовно-моралног пада, који је већ, изгледа, дошао до крајњих граница, живот за ових последњих сто година, нарочито од времена катастрофалног краха наше Домовине – Русије, је заиста далеко напредовао. Тужан «прогрес», који јасно сведочи, по богомудрим речима светитеља Игнатија, о приближавању краја!.. А како ићи даље, ако они, којима су поверене људске душе за руковођење на путу ка спасењу, њих не воде ка спасењу, већ у вечну погибао?!»
Ове речи је изговорио Архиепископ Аверкије 1967. године, али ни екуменизам није плод 2016. године. Добро се сећамо говора тад још митрополита Кирила (Гунђајева) у Канбери (Аустралија) после екуменистичког «богослужења», где он говори о томе да је Канбера наш заједнички дом и да је просто неопходно однети екуменистичко учење по домовима, у Помесне Православне Цркве, како екуменизам не би остао само учење богословске елите, већ како би постао достојање Божијег народа.
Не треба Православним такво достојање.
Екуменисти говоре да делују у духу Христове љубави, а они који не прихватају јерес екуменизма, тобоже не желе мир.
Поново цитирамо Одељење за спољне црквене везе (ОВЦС): «Гнушање људима друге вере или другачијих погледа на свет изједначава човека са фарисејима, чија је главна бојазан била: да се случајно не оскврни од додира са онима, који су с њихове тачке гледишта неправилно веровали…»
Ах! Како је само добро одговорио на њихове оптужбе свештеник Владимир Романов. Тако добро, да не можемо да се уздржимо од искушења да наведемо његов одговор: «Испада да Одељење за спољне црквене везе у свом безумљу сврстава апостола Павла, који је позивао да се клонимо јеретика после првог и другог уразумљивања (в. Тит. 3, 10), у фарисеје. Под ову дефиницију потпада и свети апостол Јован Богослов, који наређује да се иноверци чак ни не поздрављају, јер онај који их поздравља, учествује у делима таме.»
Заиста – безумље, лаж и лицемерје…
Као Православни, не можемо да не волимо људе, јер нам је Господ наш и Бог Исус Христос заповедио да волимо ближње више од самих себе. Ми желимо уједињење, али по смерницама Светих Отаца: после покајања због јереси, и управо на основу покајања, уласка у «Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву».
О хришћанској љубави, истински православној, а не по учењу ОВЦС (морамо да се задовољимо овом скраћеницом, пошто су «богослови», који су састављали горе поменута «Званична разјашњавања…» заборавили да испод документа ставе своја света имена), дивно је рекао светитељ Николај Српски:
«У наше време се веома много говори о једнакости свих религија: о томе говоре маловерни. Једнакост грађанских права и обавеза је једно, а једнакост религија је нешто друго. Хришћанима је строго заповеђено милосрђе према свим људима, независно од њихове вероисповести, али истовремено и строго чување Христове истине. Као хришћанин, Ви можете да жртвујете за иноверног имање и живот, али истину НИКАД, јер она постоји независно од Вас – ИСТИНА НЕ ПРИПАДА ВАМА».
Ето, то је дух Христове Љубави!!!
А онај «дух», с којим су на светлост дана изашли проповедници екуменизма, није дух љубави, већ дух мржње! При чему, савршене мржње, доведене до ранга апсолута!
Не мржње према једном човеку, нити групи људи, нити одређеној нацији, већ мржње, која је упућена на цео људски род.
Зато што, у «духу љубави», изједначујући све религије, то јест, ставивши светило Православља испод шкриње, следбеници екуменистичког учења су самим тим лишили наде у спасење све оне, који су у јереси, зашто нешто тражити кад сви путеви воде ка Богу, – и Православне су гурнули на пут, који води у провалију, пошто су ови дали ближњима, несумњиво лажну, наду…
Авај…
Пут у пакао поплочан је добрим намерама.
Истину говорећи имамо огромну жељу да за јунаком Ј. Јаковљева из филма «Иван Васиљјевич мења занимање»[i] кажемо да нас муче смутне сумње… Ма да ли је уопште било тих добрих намера?!
ОВЦС позива:
«Наша оданост Мајци – Руској Православној Цркви мора да се испољи у топлој молитви за нашег оца Свјатејшег Патријарха Кирила, да му Господ да снагу у његовом исповедничком служењу и подржи га у ношењу тешког првосветитељског крста».
Где је исповедништво?! У чему се оно изражава?!
Ако у братским пољупцима са јеретицима и јересју екуменизма, коју он отворено проповеда, онда смо категорично против сличног исповедништва!
С болом се молимо само да Господ просветли Свјатејшег Патријарха Кирила Својом Светлошћу, и врати га на пут Православне Истине, како би поново светлела светлост Истине Христове, непомућене људским мудровањима, као светионик на мору, показујући свима, који прелазе житејско море, пут према спасењу.
Обраћамо се Православним хришћанима, не осуђујући личност Свјатејшег Патријарха Кирила, али гајећи дубоку одвратност према јереси екуменизма. Жалимо због оног што се дешава у нашој Мајци Цркви…
25. април. 2016
Јеромонах Коринилије (Мохов),
Јерођакон Саватије (Брус)
————————————————-
[i] Руски филм из 1973. године о томе како је инжењер изградио машину времена и случајно позвао цара Ивана Грозног из прошлости, заменивши га пензионером Иваном Васиљјевичем.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
