ЧУДЕСНА ИСЦЈЕЉЕЊА И ЈАВЉАЊА СВЕТОГА ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГА

ЧУДО КАО ДАР ВАПИЈУЋИМА –

ЧУДОТВОРЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИМА

 

Још нека чудесна исцјељења

до 1950. године

СВЕЧЕВ ЛИЈЕК

Безимени љетописац Горњег манастира острошког и чувар Светога Ћивота Свечевога, кадар да истину Божију „по укусу“ духовноме препознаје, у архивску збирку чуда Светога Василија уврстио је и приповјетку Симе Матавуља „Свечев лијек“, цијенећи, јамачно, да ју је писац написао на основу истините животне приче коју је могао чути лично од свједока или као мјесно предање, које је он само умјетнички обдјелао, не додајући и не одузимајући ништа његовим кључним истинама.

У неком селу у новопазарском Санџаку живио је човек по имену Јован Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма кога од његових сељака има ли Шибрак какав недостатак, свако би вам одговорио: „Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!…“

Шибрак је одувијек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће и пашњака и стоке и шуме и новаца, заштјеђених од сувишка рода родних година. Рано се ожени дјевојком у свему према себи. Задуго нијесу имали порода, па им се роди мушко дијете, за које се већ од пете-шесте године могло рећи да се увргло на родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп, а уз то кротак, уљудан, милостив.

Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака није било на далеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божији што је боље могао, сеоски свештеник, човјек неук и припрост, али пун страха Божијега, поучаваше народ да се угледа на Шибрака којега је Бог наградио.

Али је срећа човјекова, ћудљива и превртљива, те се и Јованова показала таква – одједном га остави, а њу замијени њезина сестра – несрећа. Његовог сина Миленка обузе зло невидљиво: на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда кад стаса за женидбу!

Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати, али кад се за пола године над болесником изређаше и врачаре и хоџе са записима, па и учени љекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и почеше се мирити са мишљу да ће им смрт уграбити сина јединца. А и несрећни младић, који није имао болова, него је чилио и венуо, поче да жели смрт.

И тако срећни човјек кому су многи завидјели, поста тако јадан да се нико не би мијењао са његовим удесом! Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је напријечац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести – зацијело би све то лакше подносио него то што имаше гледати гдје му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао:

„Бог Сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном!“

А свештеник говораше Јовану: „Ко зна, брате, може бити да те Господ само куша, као оно праведнога Јова, па да ће се све добро свршити!“

Тако је вријеме протицало и тако се наврши друга половина године. Миленко је једнако чилио. Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину: „Де, Јоване, сине послушај један мој савјет! Иди у Црну Гору, у манастир Острог, да се завјетујеш и помолиш великом Чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш да онамо иду и Латини и Турци и да је силном свијету Светац помогао. Пости Свецу неко вријеме, па иди с вјером и смјерношћу!…“

Јован послуша свештеника и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику. Тако прође још шест мјесеци.

Једном, предвече, бијаше претпошљедње недјеље Великога поста, Шибрак се упути од куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао од прољетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зелењеле од младих бујних усјева. Шибрак, и поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти те, онако, у мислима и у доколици, ноге га однесоше много даље него што је намјеравао.

Цио онај крај на домаку његове куће раван је као длан, готово без иједног дрвета, јер је ту земља веома родна и свугдје обрађена. Али, на крају долине, гдје Шибрак стиже, почињао је зашумљени бријег, и баш Шибрак стаде да посматра сунце на смирају, кад изненада над њим загрмје и просу се плахи дажд.

 

Сусрет са непознатим свештеником

 

Он потјече да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов крај. Како ли се зачуди кад под дрветом затјече неког свештеника!

Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник, који се ту склонио од кише и иначе да се одмори.

Шибрак назва Бога, па пошто сједе, заподјену разговор о времену: „Ево Божијег дара!“

„Јест“, потврди свештеник, „прољетна је кишица – Божији дар!“

Шибраку се учини да глас непознатог човека не излази из његова грла, него да допире однекуд са стране, из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је брадица црна, ријетка и без сјаја – сачувај Боже, као у каква покојника, након неколико недјеља, пошто је сахрањен.

„Путник ли си ?“, запита Шибрак мало у страху.

„Путник сам“, одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.

„У Митровицу ?“, упита опет.

„У Митровицу“, потврди онај.

„Ако милујеш, можеш свратити к мени, у моју кућу на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде“

„Не могу, брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату!“

Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак хтједе поставити путнику питање ко је, шта је, одакле је, куда иде, као што је већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некакво велико бреме на срцу. Зато уз говорити о себи, о свом злом удесу, исприча намјернику како му се син разболио и како је ходио к Чудотворцу Василију Острошком, али узалуд! И заврши: „Био је силан свијет, јер као што знаш иде му на завјет не само наша вјера, него и Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац више неће чинити чуда…“

Након дужег ћутања, намјерник ће Јовану:

„Свеци не могу помоћи што неће и они измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни. Него, реци ти мени – дијелиш ли ти колико можеш сиротињи ?“

„Дијелим, заиста колико могу“, одговори Шибрак.

„Дајеш ли толико да и сам осјетиш или дајеш од свог сувишка“, пита даље свештеник.“Право да кажем, дајем од сувишка“, рече Јован.

„То је оно, видиш, што сам слутио и што не ваља“, настави свештеник, као из још веће даљине, „Од сјутра ради друкчије, намјењуј, али не као до сада, него како ћу те ја савјетовати, ако ћеш ме послушати!“

„Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свог оца. Само говори“, убрза Шибрак, устајући. Ноге су му клецале, а свештеник из мрака поступно, удаљујући се, започе:

„Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сјутра изабери оног за ког мислиш да има највећу потребу и ту потребу одмах намири. Али, запамти добро, да нико не дозна за твоје добро дјело. Нико. Ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: „Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја!“Изазови насамо онога коме си то добро дјело намијенио, па га закуни да то ником не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана, до непознате душе, за непознато доброчинство, почеће помагати.“

„Хоћу, учинићу тако!“, рече скрушено Јован.

„Па онда“, настави већ невидљиви и нечујни човјек, „таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осјећате како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце да не зажалиш, јер срце човјечије сувише приања за земаљска блага.“

„Хоћу, све ћу тако урадити!“

„Још нешто. Твој младић лежи у кући ?“

„У кући!“

„Од сјутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека лежи напољу. Чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећи ћу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!“

И чудни путник – ишчезну.

 

„Приступи синко!…“

 

Кад се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али, зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га нека неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним а о којој не говори.

Сјутрадан, зором, устаде Шибрак, узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу, коме бијаше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече:

„Ево ти да купиш вола, али те преклињем свијем што ти је најсветије да о томе ником не говориш. Не било ти благословено, ако ме одаш. Јер, знај да је ово намјена. Моли се Богу за мог Миленка!“

Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште, под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цијели дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима.

То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи.

И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да се његов мили болесник помало снажи.

Али, истом, кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад видје да лице његове Станије поста све брижније и да она одгађа нека питања која је муче, истом се онда увјери да је његову јединцу знатно боље.

Након три мјесеца Миленко се тако опоравио, да је могао сједјети и помало ходати, а након још толико времена, устаде и поче радити, те се отац и мати озбиљно договараху да га ожене.

Наврши се година. Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је онај необични свештеник Божији човјек који је у животу или то бијаше Божији човјек, који је нарочито дошао са онога свијета, да му помогне.

Кад дође ред на онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи његов мили пријатељ кога они не знају.

Али, не дође нико.

Те ноћи Шибрак усни истог свештеника, на истом мјесту, али свештеник бијаше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној, необичној свјетлости.

Утвара рече Шибраку благо:

„Приступи, синко! Ја сам Свети Василије Острошки!“

И ишчезну, као и првога пута.

ПРИЈЕКА КАЗНА

ЗА ХУЉЕЊЕ СВЕТИЊЕ

Записивач Максим Јововић шездесетих година 20. вијека биљежи:

„За вријеме аустро-угарске владавине Босном и Херцеговином окупила се била 1895. године велика маса свијета у Билећи, пред канцеларијом котарског предстојника М. Адамовића да траже пролазнице (пропуснице) за Црну Гору ради одласка у Острог. Око 9 часова изјутра изиђе Адамовић на балкон, уз који су биле камене степенице и оштрим тоном проговори народу:

„Залуд ме чекате! Не дам вам пропуснице за Острог! Зашто тамо идете, глупи народе, кад вам тамо нема ништа осим оне суве трупине што су Црногорци ставили у ковчег и прогласили за свеца!“

Изговоривши ове ријечи окрене се некако неспретно на позив једног свог чиновника, те му се моментано поклизне нога и он се стропошта низа степенице и сломи ногу. Однијели су га одмах у болницу гдје се лијечио читава два мјесеца.

Из болнице је поручио да се народу издају пропуснице и да сваки ко жели може убудуће несметано ићи у Острог.

И сам је касније послао добар прилог манастиру и завјетовао се да ће то и убудуће чинити сваке године.

Сматрајући овај свој тежак полом као казну Божију за псовање Чудотвораца и Угодника Божијих, отада се више никада није ругао и погрђивао православне светиње.

 

ИСЦЈЕЉЕЊА ЂАВОИМАНОГА

Љетописац Горњег манастира, јеромонах Серафим Кашић под датумом 4/17. мај 1962. године записује свједочанство Петра Ђерковића из села Безјова (Кучи) и овјерава га својеручним потписом самог Ђерковића, његове жене Новке и манастирског ђака Шпира Калика:

„Године 1926. са својом женом Новком дошао сам пјешке од своје куће у Кучима да приступим Светом Василију. Вратили смо се натраг исто пјешке и ноћили у манастиру Ћелији Пиперској, гдје смо приступили и светом Стефану Пиперском.

Идући даље према Кучима, стигао нас је у путу и свратио у кућу Миња Ђукић из села Завезечника. Дочекао нас је лијепо и угостио, ми смо казали одакле идемо. Било му је веома мило, затражио нам је мало тамјана и водице из св. Острога, што смо му дали.

Затим нам је испричао овај случај за његова оца. Он је био седам година луд и живио је одвојено од куће, по пећинама, као лудак.

„Једнога дана „, вели Миња, ‘покупимо се нас 7 до 8 Ђукића братственика и ухватимо га. Свежемо му руке конопом и поведемо за манастир Острог. Тако смо га свезана довели у манастир Острог и преноћио је под Ћивотом Светог Василија Острошкога, гдје су му калуђери читали молитве.

Сјутридан био је – потпуно здрав и свјестан и са нама, својом пратњом, вратио се кући, славећи и хвалећи Бога и Светог Василија Чудотворца.

Послије тога живио је још 25-30 година, као најздравији – да га ништа није заболило .“

Домаћину је било мило што смо свратили у његову кућу са пута искрај Светог Василија. А ми смо му се најсрдачније захвалили на гостопримству.“

ИСЦЈЕЉЕЊЕ РУКЕ

В. М. у чланку „Манастир Острог, Мисионар, бр. 12, 1938, стр. 335) објављује а протојереј Живан М. Маринковић преузима и штампа у „Најбољем васпитачу“ (Београд, 1968, стр. 105) следећи запис:

„Међу многобројним предметима које су исцељени болесници у знак захвалности приложили манастиру Острогу, налази се и једна рука од скупоценог метала. Њу је поклонио један Далматинац, који се налазио у печалби у Северној Америци. Он је тамо радио и стекао богатство, али је једнога дана допао тешке болести. Заболела га десна рука. Обишао је све лекаре, али узалуд. Ништа му није помогло. Најзад, он се врати у свој родни крај.

Кад је дошао у своје село, његови сељаци препоруче му да оде у Острог и поклони се Ћивоту Светог Василија. Он их послуша и оде те приступи и помоли се Свецу и рука му после тога – оздрави.

Човек се после тога поново врати у Америку и тамо од скупоценог метала направи руку, исту као своју, и пошаље манастиру као израз своје захвалности за исцељење.“

 

ОПОМЕНА НЕБЛАГОДАРНОЈ

У љетопис Горњег манастира, под датумом 17/30. април 1962. године, а уствари вјероватно неки дан касније, пошто је писмо тако датирано стигло поштом из Београда, јеромонах Серафим Кашић преписује писмено свједочанство о двократном исцјељењу од обољења очију дјевојке из Сарајева – крајем четрдесетих и почетком педесетих година двадесетог стољећа – које је написао господин Александар Xодић из Београда и прилаже га у оригиналу:

„То беше 1961. године месеца августа, приликом посете манастиру Острогу ради поклоњења Богу и Светом Василију. Послије свете Литургије поклоници су сакупљени у групице причали своје доживљаје. Неко је дошао од муке, да тражи олакшање; други, опет, да одају хвалу и благодарност Богу и Светом Василију за помоћ и утеху коју су добили – било за себе или за своје миле и драге.

Пришао сам двема женама, које су пиле кафу. Ступих са њима у разговор. Рекоше да су из Сарајева. И једна од њих исприча ми повод свога поклоничког доласка:

„Имала сам сестричину, која је (уочи Другог свјетског рата – прим. прир.) јако боловала од очију. Ишла је многим љекарима, али помоћи није било. Једног дана ја јој рекох да одемо под Острог и она пристаде. Под Острогом смо приступиле Свецу, помолиле се и остале читав један дан и она – потпуно оздрави! Вријеме је пролазило.

За вријеме окупације моја сестричина вјерила се за једног Италијана. Док је чекала пасош да оде за Италију, ја јој једног дана предложила да оде до Острога и да се поклони Богу и Светом Василију из захвалности за своје исцјељење. И рекох јој: „Теби поможе Бог и Свети Василије “ А она одговори: „Ко зна, тетка, ко ми поможе – љекари или светац!? Но ћу да идем.“ Ја заћутах.

У току те ноћи њу су очи од исте болести, али још јаче забољеле, да је цијелу ноћ прејаукала.

Сутра ујутру замоли ме: „Тетка, (х)ајдемо под Острог. Истога дана смо кренуле. Преноћиле смо под Острогом, приступиле Свецу и помолиле се и – опет је оздравила!

Касније је отишла за Италију, гдје и данас живи са својим мужем. И сваке године, пошто не може да дође, пошаље неки дар манастиру у знак своје благодарности Богу и Светом Василију. Она пошаље мени а ја донесем. Ево, сада сам донијела тамјан који је послала…“

ЧУДО КАО ДАР ВАПИЈУЋИМА –

ЧУДОТВОРЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИМА

Чудесна исцјељења

од болести духовних и тјелесних

СВЕТИТЕЉ ДАРУЈЕ

МУШКО ДИЈЕТЕ РОДИТЕЉИМА

 

У љетопис Горњег острошког манастира јеромонах Серафим Кашић 20. августа 1958. г. преписује оригинално писмо о чуду којега је Светац удостојио 1950. године јереја Панта Булатовића, прилажући и сам оригинал, и допуњава га својим објашњењима:

 

„7/20. августа 1958. године дође на поклоњење Светом Василију свештеник Панто Булатовић са својом породицом из Пријепоља. Пошто је јереј Панто са својом супругом и дјецом приступио Светом Василију, молио се и Свецу захвалио, што му је прије осам година услишио молитву и подарио мушко чедо, коме је из захвалности према Светом Василију и дао његово име – Василије.

Пошто смо изишли из цркве, испричали су ми тај случај он и његова супруга. Ја, кад сам их саслушао, испричао сам им како ја прикупљам и биљежим чудеса Светог Василија. Замолим јереја Панта да ми тај догађај опише и писмо пошаље поштом.

Брату у Христу јереју Панту Булатовићу се најљепше захваљујем на писму, које ми је послао и тачно описао чудотворну моћ Светог Василија, коју је показао над њиме и његовом супругом.

Писмо гласи:

„У Пријепољу,

септембра 1958.

Драги оче Серафиме, доласком мојим сада да се поклоним са породицом Светом Василију Чудотворцу, много сам срећан што сам видео да има у Теби достојног служитеља те највеће српске светиње, јер је кроз Свеца и то цело место је свето.

Прије осам година долазио сам тамо са својом супругом Драгињом, те смо се молили Богу и светом Василију за једно мушко дијете, послије три шћерке које су нам се родиле биле. Наша је вјера увијек била јака, па и тога пута, у Великог Чудотворца, да смо просто били уверени да ће нас Бог и Свети Василије наградити мушким дјететом.

И заиста нас је богато наградио – дао нам је мушко дете (дакле, године 1951. – прим. прир.), које већ има седам година а коме је име Василије.

Увек се са највећом вером молимо Светитељу, па и Тебе, драги оче, молимо да се чешће сетите нас у молитвама Светом Василију Острошком.

Послао је био игуман Арсеније Поповић ових 100 динара на Ћивот Светитеља да метнемо, али смо га у цедуљи омашком вратили натраг, па то Ви можете учинити сада.

Пољубите Светитеља са мислима да то чините уместо мене, скромног слуге његовог, који, иако сам у даљини, у мислима и љубави увек сам поред њега.

Оца Лукијана, Тебе оче Серафиме, та два ђака и бабу братски воли и поздравља, Ваш у Христу брат

Панто Булатовић

свештеник, са породицом.“

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ГЛУХО-НИЈЕМЕ ДЈЕВОЈКЕ

 

Серафим Кашић, јеромонах Горњег манастира Острошког, шездесетих година двадесетог вијека свједочи записивачу Максиму Јововићу:

„Са многобројним поклоницима који су у масама долазили на сабор у Острог из свих крајева наше државе, стигла је на Тројичин-дан 1951. једна жена из Фоче, са својом тринаестогодишњом дјевојчицом. Дјевојче је било глухо-нијемо од рођења и никада у своме животу није изговорило ни једне ријечи.

Два пута је мајка своје дијете привела к Светом Ћивоту, гдје му је духовник читао молитве за оздрављење. Послије другог читања молитве, дјевојка је проговорила чистим течним разговором, на велико запрепашћење и изненађење присутних. Цио народ се нагледао овог ријетког чуда великог и дивио му се, хвалећи Бога и чудотворну моћ Светитеља.

Примјећивало се да дјевојка није добро чула, а да ли јој се касније, по повратку кући, развило чуло слуха, није ми познато.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ПОЛУДЈЕЛЕ НЕВЈЕСТЕ

 

Савић М. из Бара свједочи истом записивачу:

„Ишао сам својим послом за Никшић, у прољеће 1952. године. На путу жељезницом из Титограда (Подгорице) за Никшић нашао сам се у купеу са своја три познаника из села Т. Троје ових путника ишла су за манастир Острог, јер је мајка са једним својим сродником тамо водила своју полудјелу ћерку, која се подуже времена узалудно лијечила.

Млада, ова невјеста била је страшно узрујана. Грдила је и псовала све присутне најпогрднијим изразима. Мени је неколико пута опсовала оца и мајку, чак ми је пљунула у лице. Пратиоци су је једва уздржали да се не баци кроз прозор и да се не свлачи гола пред народом.

Кад смо стигли до станице Острог, моји сапутници су ту изашли и пјешице продужили пут до манастира. Ја сам наставио пут до Никшића.

Сјутридан на повратку из Никшића, послије подне, када сам стигао на станицу Острог, нашао сам се са мојим познатим сапутницима, који су се враћали у кући. На моје велико изненађење, сви су били весели, а особито невјеста.

Она је сва срећна приступила ближе мени и ословила ме ријечима: „Опрости ми, Савићу, што сам те јучер несвјесно вријеђала, јер нијесам знала шта говорим. Мајка ми је рекла данас да сам те јучер много увриједила и нападала, молим те понизно да ми опростиш!“

Ја сам јој честитао чудесно оздрављење и наставили смо даље путовање до мјеста сталног боравка, славећи и хвалећи Бога и Угодника Божијег, светог Василија Острошкога. Невјеста је потпуно оздравила без икаквих знакова и појава душевног растројства.“

 

ИСЦИЈЕЉЕН ОД ТЕШКЕ БОЛЕСТИ

 

Војислав Р. Јокановић из Крушевца, који је 15. јула 1956. године посвједочио у перо острошког јеромонаха Серафима Кашића исцјелење свога оца 1924. године од умне раслабљености (в. књ. 1., стр. 60), прича и о каснијем сопственом исцјелењу, не наводећи јасно од чега је боловао:

„Ценећи моћ Свеца, тешко болестан 1952. године, по повратку са клинике, иако удаљен од Острога на стотине километара, упутим се Свецу, некако с Божијом помоћи стигнем и помолим се пред његовим Ћивотом.

После повратка од њега, био сам надаље здрав и буквално препорођен. Ценећи његову славу и моћ решио сам да овај годишњи одмор искористим да опет превалим велики пут, да се Свецу захвалим и замолим га за здравље мене и моје породице.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ТЕШКЕ НЕСАНИЦЕ

 

Максим Јововић шездесетих година 20. вијека биљежи:

„Крстиња Ј., из села Г., срез барски, весела, здрава и млада невјеста, враћала се сама кући једнога дана пред вече, априла мјесеца 1953. године са пуним ведром воде које је носила на глави, са сеоске чесме. У путу је чула да около њених ногу пада камење и гласно је викнула, псујући онога ко се баца, мада није могла никога видјети нити чути икаква гласа. Моментано јој се због тога диже коса на глави и замало да не просу воду. Када је стигла кући, била је сва узрујана и за читава три мјесеца није ока могла склопити ни ноћу ни дању.

Да би јој се сан вратио, пробала је више љекова из савремене медицине, па и оне бапске, али ништа јој од свега тога није помагало. Јако је ослабјела и омрзла на живот, носећи се мишљу да изврши самоубиство.

У јулу исте године, поведе је у Острог њена тетка, да тамо потражи лијека. Пошла је без воље, нервно растројена, да приступе Ћивоту светог Василија Чудотворца.

Тек што је ступила на прву степеницу на улазу у манастир, нагло јој се затворише очи и она паде онесвијешћена, на плочник манастирски. Два човјека понесоше је до манастирске воде агиазме, гдје је умише и дадоше јој да се напије. Затим је спустише доље изнемоглу, гдје је тврдо заспала и остала спавајући око четири часа. Устала је весела и пошла са тетком у ћелију светога Василија и легла под Ћивот, док јој је калуђер читао молитву за оздрављење. Кући се вратила здрава и доживјела дубоку старост у вјери у Бога и Његове Угоднике.

 

НАКОН ДВАДЕСЕТ И СЕДАМ ГОДИНА ПРОГЛЕДАО

 

М. М. из села Ш., срез барски, свједочи истоме:

„Мој сусјед који је и данас у животу, ослијепе 1926. године, када је као ђак другог разреда основне школе одлазио у школу. У његовим очима није се могло примијетити да му је вид потпуно нестао. Водили су га код љекара свугдје гдје су чули да има специјалиста за очне болести, али ништа помагало није. Остао је слијеп, на терет својих укућана све до 1953., када су га његова два брата повела са собом у Острог.

Тамо су за њега учинили молепствије и у манастиру гдје су преноћили, на велико изненађење свих присутних, слијепи је изјутра прогледао и задовољан се вратио кући са својом браћом, гдје обавља као здрав човјек све домаће послове около куће и зван ње.

Браћа често иду под Острог као ходочасници гдје одају своју благодарност Богу и великом Чудотворцу, који је вратио изгубљени вид вјерном поклонику наших светиња.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ПАРАЛИЗОВАНОГ ЂАКА

 

Записивач Максим Јововић 1959. биљежи казивање Р. З., домаћице из Бара:

„У јуну 1953. дошла је у мој комшилук код моје другарице у госте њена пријатељица из Београда, супруга љекара опште праксе др М. Н. Са собом је довела свога тринаестогодишњег синчића, ђака основне школе, који је подуже времена боловао од дјечије парализе. Сва средства савремене медицине родитељи су применили за лијечење свога дјетета, али ништа није помогло. Дјечак се једва кретао и то уз помоћ нарочитих штака, од којих се није раздвајао. Мајка пак, по савјету неких својих познаница и пријатељица из богомољачког покрета Д. Х. З. у Београду, поведе сина у Црну Гору да га одведе у Острог к Свецу те да скрушеним молитвама тамо покуша да од Свеца измоли излијечење. Наиме, почетком јула мјесеца исте године стигну њих двоје у Острог и ту се задржаше два дана.

Настојатељ Горњег манастира неколико пута је читао молитве за оздрављење дјечака и чинио бденије. Силазећи из Горњег манастира у Доњи на свету Литургију, ђак осјети да му је боље и рече мајци, која се томе силно обрадова те тако стигоше доле.

По свршетку службе Божије, изиђоше из цркве весели, видјећи да ће болесник потпуно оздравити. Пред манастиром дјечак, наочиглед присутних поклоника, остави штаке и настави пут сам низбрдо ка жељезничкој станици.

Доцније су писали из Београда да је дјечак и сасвим оздравио и да је наставио школовање у гимназији.“

 

 

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ БЈЕСОМУЧНОГ ПОТПУКОВНИКА

 

Видосава И. К., пензионерка из Улциња, свједочи 1959. године Максиму Јововићу:

„Мој сусјед и добар пријатељ, потпуковник Б.Ф., полудио је изненада 1953. године. Био је као бјесомучан, урликао као кер, говорио много и без везе. Постао је опасан за околину и као такав морао је бити чврсто везан. Да га не би спроводили у душевну болницу, његов брат Никола поведе га са собом у манастир Острог, да тамо потражи помоћу молитве лијека пред Ћивотом светог Василија, великог Чудотворца.

Када су тамо дошли у љето 1953., духовник манастира послије вечерње очита му обичне молитве из Требника са бденијем. Преноћили су у манастирском конаку, без икакве измјене болесниковог стања.

Сјутридан присуствовали су јутрењу. По свршетку службе, калуђер му је очитао молитву за оздрављење пред Светим Ћивотом. Пошто су приступили Светитељу, при изласку из ћелије (цркве – прим. прир.), болесник је рекао да је потпуно здрав и да му не треба пратилац. Додао је да до сада није знао нити гдје се налази нити шта говори. Вратили су се кући задовољни.

Болеснику се лудило више није понављало нити је имао икаквих знакова пређашњег душевног растројства.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД КОШТАНИХ ОБОЉЕЊА

 

Владимир Л. из села З, срез барски, као очевидац свједочи у перо Максиму Јововићу:

„За вријеме мога службовања у Острогу, гдје сам био економ болнице, видио сам када су 1953. године, довели аутомобилом из Рисна једног младића од својих тридесет година старости, родом из племена Куча. Младић је дуго времена био на лијечењу у болници у Рисну од коштаних оболења и, на лични његов захтијев, било му је дозвољено да дође у Острог и приступи Ћивоту светог Василија. Повезли су га колима. Пошто се могао кретати тек сасвим лагано на штаке, пратиоци, њих двојица, изнијели су га из аутомобила и понијели га међу собом на носилима у Доњи манастир, а одатле у Горњи.

Тамо је крај Светиње преноћио уз молитве и сјутридан пред подне – вратио се на своје ноге без икаквијех помагала и весео ушао у исти аутомобил, којим су га довезли из његова села у Кучима, да изненадно обрадује родбину чудесним дејством Божије милости коју је примио.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ДЈЕЧАКА

 

Филип Зековић 6. августа 1961. године у манастирском љетопису својеручним потписом пред јеромонахом Серафимом Кашићем свједочи:

„Колико се сјећам, то је било 1953. године. Био ме позва(о) управитељ манастира Острога да видим неки поса(о).

Тада сам видио једног дјечка, отприлике 13 година, којега бијаше довела мајка и тетка. Његова тетка причаше да, док га нијесу довели у манастир, није познава(о) ни мајку ни тетку, а чим је доша(о) пред манастир, одма(х) је поста(о) нормалан.

Дијете се било препало, кад је чува(ло) стоку са сестром. Били су на неки камен стали, а овај се опушти те сестру здроби у комате. Дијете (брат) је од тога било полуђело, али, као што сам навео, чим је дошло пред манастир, одма(х) је постало нормално и здраво. Овога сам био очевидац.“

 

ГОТОВО СЛИЈЕПОЈ СТАРИЦИ СВЕТИТЕЉ ПОВРАТИО ВИД

 

На посебном листу придодатом љетопису Горњег манастира љетописац можда 1959. године (судећи по томе што овај препис долази иза преписа једног писма из августа 1959. г.) биљежи текст писамцета кћери исцијељене старице из Ваљева:

 

„Прије шест година (можда 1953. г.?) дошла сам у Острог заједно са мајком, која је била скоро слепа. Њој је Свети Василије помогао те, хвала Богу и светоме Василији, и сада види, иако има близу седамдесет година.“ Љетописац додаје:

„Ово пише Невенка Михаиловић из Ваљева, Улица цара Лазара 28.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД ЧИРА НА ЖЕЛУЦУ

У манастирском љетопису на Крстовдан 1956. забиљежено је руком јеромонаха Серафима Кашића свједочанство Драга Чабаркапе из села Вруље, срез пљеваљски, и овјерено својеручним потписом његовим и свједока Даша Цмиљанића, Јована Марунића и Качић Радослава:

„Године 1954. био сам јако болестан у стомаку, у тој мјери да сам потражио љекарску помоћ и Сарајеву, Пљевљима и Пријепољу. Доктори су различито говорили, неки ово неки оно, па су најпослије констатовали да је чир на желуцу. Онда су ми рекли да будем двадесет дана у болници, па да ме оперишу. Тражили су потпис од мене и мојих родитеља, јер су предвиђали да ће операција бити јако опасна.

Ја то нијесам дозволио, напустио сам болницу и отишао кући. Код куће сам осјећао јако тешке болове, били су неиздрживи. Тако сам се мучио код куће и нијесам могао ниједан посао да радим. У мјесецу марту 1954. године, једне ноћи, лежећи у кревету, код своје куће снијевам: Путујем по неком доста широком путу, који ми није познато куда води. Било ме је веома страх, пошто путујем сам, без икога. И тако, јако престрављен, одједанпут уђем у једну малу пећину, која је била доста мрачна и ту сједнем и уложим да плачем.

Наједном, дође један непознат човјек и рече ми: „Што плачеш ?“ Ја одговорих да ме је страх, јер нема никога са мном. Он ми рече: „Хајде ти са мном!“ И ја пођем. Ишао сам с њиме преко неког камења, доста тешким путом, док одједном дођемо до једних веома малих врата, која бијаху затворена.

Он отвори врата и обојица уђемо унутра. Унутра бијаше једна веома лијепа одаја и бијаше лијепо освијетљена, а ја не видим никакву лампу, која је тако освјетљава. То ми бијаше веома занимљиво. Тада ми он рече: „Овдје ћеш ти ноћити. Ово је кућа светог Василија! Тада се ја тргнем из сна и испричам родитељима шта сам сањао. Пошто сам им испричао, они су обоје рекли да одмах треба да пођем за Острог. И тако се ја са мајком упутим и дођем у манастир, гдје одмах приступимо Свецу и преноћимо двије ноћи и преданимо један дан.

Мени одмах буде боље и у потпуности оздравим те пођем весео и задовољан својој кући. А задовољство мојих родитеља… Шта да Вам причам, оче!? Било је безгранично. Из захвалности због исцјељења од тешких болова светом оцу Василију долазим и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом, да се помолим Богу и Светом Василију, да ме и даље чувају, мене и све моје од сваке напасти.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД НЕИЗЉЕЧИВЕ ШУГЕ

 

Руком јеромонаха Серафима Кашића у манастирски љетопис под датумом 11. јун 1966. забиљежено је свједочанство Љубе Брдар из Зенице (Мојбеговића 17) и потврђено њеним својеручним потписом:

 

„Када сам ступила у тринаесту годину, а сада ми је педесет и двије, добила сам била болест шугу. Мој отац ме је водио свуда у болнице – у Пакрац, Загреб, Нову Градишку, Славонску Пожегу и Зеницу, и нигдје, ни у једној од наведних болница љекари ми нијесу могли помоћи. Године 1954. дођем на поклоњење Светом Василију, гдје ми свештеник, чувар Ћивота, очита молитву и ја се затим умијем и окупам цијело тијело освећеном водицом и, слава Богу и Светом Василију, потпуно оздравим и шуга са мога цијелог тијела спадне, као да је није ни било! Из захвалности према Светитељу, који ме је исцијелио, ево ме и данас, слава Њему и хвала, у светом Острогу, да се помолим и доживотно захвалим великом нашем Свецу и Чудотворцу Светом Василију, Којему се вазда молим и препоручујем да ме чува и штити до моје смрти.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊА ПАРАЛИЗОВАНЕ ДЈЕВОЈКЕ

 

1959. године Максиму Јововићу свједочи Раде К., посједник из околине Бара, о исцјелењу тешке парализе:

 

„Одавно сам почео посећивати наше велико светилиште у Острогу, гдје сам често присутан многим исцјелењима.

Између ових, запазио сам једну парализовану жену, родом из Невесиња, која је доведена љета 1954. у Манастир, уз пратњу двојице комшија. Није могла ни корака да учини, док је не би придржавали. Два дана и двије ноћи се задржала у Манастиру, гдје су јој читане молитве у бдјенија. Трећега дана видио сам код воде, агиазме, гдје се сама креће и умива. На питање како се осјећа, весело је одговарала да се, благодарећи Богу и светом Василију, осјећа сасвим добро. Задржала се још један дан, молећи се Богу и светом Василију, па се вратила на сопственим ногама без ичије помоћи својој кући здрава.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ НЕИЗЉЕЧИВОГА БОЛЕСНИКА

 

Милена Бајовић (други лични подаци недостају) свједочи писмом упућеном управи острошког манастира:

 

„Ноћу, између 17. и 18. априла 1955. била сам у болници код свог тешко болесног мужа. Сви љекари, колико их је било ту, након свестраног заузимања и лијечења рекли су ми да му спаса нема, да не могу поставити дијагнозу болести, али да је узалуд да га водим ма гдје друго, јер никакав пут не може издржати. Била сам без имало наде за његово оздрављење. Те ноћи, 17-18. априла, између сриједе и четвртка, десило ми се ово док сам сјеђела поред кревета свог болесног мужа. Не знам како сам сједећи заспала и одједном чула неки непознат ми глас:“Василије, Василије, Василије!“ Тргла сам се и погледала око себе, јер је соба била освијетљена, мислећи да још неког има у соби. У соби је, међутим, владала мртва тишина. Мислила сам да ме зове муж и да можда нешто тражи, али он није давао ма каквог знака нити се за било шта интересовао. Погледала сам на сат, који сам држала у лијевој руци. Било је тачно дванаест сати – поноћ. Не знам како, очи су ми се затим склопиле и одмах чух онај исти глас који ми је понављао: „Моли Василију, моли Василију, моли Василију!“ Тргла сам се. У соби је и даље владала тишина, муж је лежао непомично и на моје питање – „Хоће ли нешто?“, одречно одмахнуо главом. Било је тачно 12 сати и 7 минута. Како су ми се очи поново склопиле од умора, не знам, само ме је исти глас опет опоменуо: „Моли Василију за Милинка, моли Василију за Милинка, моли Василију за Милинка, док ти још није касно!“ Да се нијесам разбудила знам по томе што сам га упитала: „Којег Василију ? “ Зар не познајеш Василију из Острога ?“, рекао ми је онај глас. „Како да не знам „, велим, „то је Свети Василије, ја га волим, то је прислужица рода мога!“ Глас је поново рекао: „Е, само ти он може Милинка спасити!“ „Замоли га „, рекла сам ја, „да ми Милинка спаси!, понављала сам. „Добро, добро „, рекао је глас, одмичући као уз неку планину, узбрдо као да је ишао и одмицао. Одједном чула сам исти глас као да се окренуо и говорио јаче: „Оли (хоћеш ли) ти доћи и кад ћеш доћи ?“ Рекох: „Кажи му да ћу доћи кад Милинко буде бољи. Сада га не могу оставити!“ Он је одговорио: „Добро, добро!“ Одјекивао је пријатан глас и по њему се осјећало да одмиче опет горе. Тргла сам се. Било је 12 сати и 12 минута. У соби је и даље владала тишина а муж је у полусну дријемао. Скочила сам и упитала га како је. Рекао је да је слабо. „Није слабо, спасени смо!“, рекла сам ја, а мени као да се младост вратила, нијесам осјећала исцрпљеност што сам пуних седамнаест дана дотада била поред његова кревета. То је била прва ноћ да сам ту очи склопила за спас мога дома. „Спасени смо!“, понављала сам. Одмах сам му принијела воде, умила га, скувала му кафу у болесничкој соби. Није прошло ни пола сата, кад се као мало исправи и рекао ми: „Мени се чини да ми пред очима свиће.“ И збиља, сјутридан био је добро и кроз два дана смо напустили болницу и противу воље љекара, јер од те ноћи нијесмо хтјели узимати никакве љекове, јер смо се бојали да нас за то не стигне каква казна, јер је његово оздрављење потекло од светог Василија Острошкога а не од људских љекова и љекара. Од те ноћи муж је здравствено добро. Отада стално одлазим у Острог и мој најмилији дан, мој најрадоснији пут је – тамо.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ СЛИЈЕПЕ ЖЕНЕ

 

Љубица Г., домаћица из околине Бара, свједочи 1959. године Максиму Јововићу:

„Моја пријатељица М., из Подгорице, са којом сам се упознала у Острогу, била је више од 10 година слијепа. Ишла је пар пута очном љекару и тражила помоћ, али успјеха није било.

Једне ноћи у јуну 1955. године чује она у сну глас неког непознатог лица, које јој јасним гласом рече: „Очисти своје очи марамицом, па ћеш марамицу понијети и оставити у манастиру Острог, гдје ћеш добити изгубљени вид.“

Ускоро послије овога у пратњи брата једне комшинке, отишла је у Острог. Са собом је однела своју златну јакету и једну марамицу којом је чистила очи. Ове ствари је предала и оставила калуђеру. Сјутридан послије очитане молитве и одржаног бдјенија, жена је на велико своје радовање прогледала и вратила се кући исцијељена.

1958. године приликом мог одласка у Острог, видјеле смо се у Подгорици. Била је потпуно здрава и расположена и дала ми је сто динара као прилог за свијеће у манастиру.“

 

ПРОХОДАЛО ДИЈЕТЕ

 

У манастирском љетопису безимена рука записује:

„Ђорђе Вулета је рођен као здраво дијете 12. марта 1953. године у Доњем Вакуфу, данашњи Србобран (Република Српска). Међутим, 1955. се тешко разболио и није могао да хода, јер му се једна нога била одузела. Родитељи су га пола године водили од љекара до љекара, и у Београду су били, али лијека нијесу могли да му нађу.

И његов отац, Симо Вулета и мајка Милојка, завјетовали су се светом оцу Василију пред његовом иконом коју су имали у кући, да ће му донијети дијете на благослов и исцјељење.

Пошто због посла није могао да иде, отац Сима пошаље своју супругу Милојку и њену мајку возом на дан Велике Госпојине 1955. године под Острог. Малог Ђорђа су носили, пошто није могао да иде. И кад су дошли у манастир, донијели су дијете пред Ћивот Светога. Ђорђева мајка остала је напољу, јер није било мјеста у цркви. Служашчи јеромонах упитао је Милојку колико је дјетету година и да ли жели да му се очита молитва, пошто је видио да дијете не може да хода. Она је сва радосна пристала, рекавши да је дјетету двије и по године. Јеромонах прочита молитву, а мали Ђорђе је стајао пред њим. Послије молитве, мали Ђорђе закорачи и приђе Ћивоту, а онда мајци и узвикну: „Мајко, ја идем!“ Мајка је клекла на кољена и са сузама заблагодарила Богу и светом оцу Василију на чуду које се догодило. Кад су изашли напоље из цркве, Ђорђе потрча према баки и узвикну: „Баба, ја идем!“ И бака је клекла и заблагодарила Богу и Светом Василију. И сви који су ту били, јако су се задивили чуду које се догодило. Послије тога родитељи исцјељеног су још два пута долазили са њим да захвале светом оцу Василију на помоћи коју им је указао. Данас је Ђорђе милиционер и живи у Сремској Митровици. Побожан је а његов отац Симо је примјер побожности и смјерности, што могу да потврде сви који долазе у шидску цркву.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ДЈЕТЕТА

Мајка Драгана Церовића из Вогошће код Сарајева свједочи, а безимена рука биљежи у манастирски љетопис:

„Седам дана послије Петрова-дне 1956. године, мој син Драган, од пет мјесеци, био се укочио и изгубио моћ гласних жица те није могао да плаче, а једно му је око било скоро искочило. Ја, мајка његова, затражила сам љекарску помоћ. Љекар је, послије дужег испитивања, рекао да му не може помоћи. Ја сам са дјететом пошла кући. Исте ноћи дође ми на сан да се завјетујем светом Василију Острошком и Чајничкој Богомајци. Одмах сам схватила позив и завјетовала се да ћу дете одвести у Острог. Тек што сам то учинила, дијете се одмах гласнуло и потпуно оздравило. Отада је његово здравље у реду. Године 1975. посјетили смо Острог и захвалили Богу и светом Василију за неизмјерно доброчинство. Сада је мој син Драган завршио средњу школу.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ЂАВОИМАНЕ ДЈЕВОЈКЕ

 

У манастирски љетопис јеромонах Серафим Кашић 3. августа 1956. записује свједочанство Јована Стојовића из Крњица, срез барски, које потврђује својим и његовим потписом, те потписима кћери Радојке Стојовић, Данила Милошевог Јовановића из Сарајева и Мајковић Љепосаве те отиском прстију куме Никовић Станице и Живковић Златане:

„Моја шћерка је тешко болесна. Са њом сам потражио љекарску помоћ у своме срезу Бар код пет љекара и нијесу јој могли помоћи. Такођер сам потражио и титоградске љекаре и они јој нијесу ништа могли помоћи. Моја шћерка је била толико растројена и умно поремећена да апсолутно за себе ништа није знала. Када сам видио да јој доктори не могу ништа помоћи, ја сам кренуо са њоме за Острог у пратњи моје куме. Чим смо се примакли Титограду (Подгорици), дјевојци је кренуло набоље. Стигли смо тако у Острог и приступили Свецу, код кога је Радојка остала мало да спава под Ћивотом.“

Причу одавде наставља и допуњује манастирски љетописац, јеромонах Серафим:

 

„Кад смо је доље потписати пробудили, на велико изненађење, она је била здрава и свјесна у разговору. Отац њезин, као и она сама, њина кума и остали присутни благодарисмо Богу и Његовом великом Угоднику, светом Василију Чудотворцу, што се смиловао на тешку болесницу и подарио јој оздрављење. Слава Богу и Његовом дивном Угоднику, св. Василију Чудотворцу – ево се потписује дјевојка која је оздравила, а прије три сата за себе ништа није знала. У вези са оздрављењем ове умно поремећене дјевојке, Радојке Стојовић, могу да напишем неколико ријечи о нечем јако интересантном, а што смо ми очевици посматрали око пола сата. Кад је именована дјевојка у потпуно ненормалном стању (луда) уведена у цркву од стране свог оца и своје куме, легли су је под Свети Ћивот, гдје је убрзо заспала и на њу је наишао тврд сан. У почетку је спавала мирно, можда за једно фртаљ сата, док је није спопала нека горка мука и страх од неког. Тако се она трзала и јако борила противу те силе, да је тијелом лупала о плоче цркве и енергично давала отпор. Вјероватно би се тако и озлиједила, да је није њена кума придржавала, Интересантно је да се у овом трзању није будила. Колико год је било тешко и жалосно гледати како се ова дјевојка грчевито мучи, толико је интересантно и мило било гледати је у тренуцима смиривања, кад се проспе неко миље по њојзи, па је видиш веселу, насмијана лица. У тој милини призивала је мајку и молила се Богу ријечима „Боже ми помози.“

Смјењивале су се тако час једна час друга слика на њој, а ми присутни посматрали смо то са великим узбуђењем и страхом. У једном тренутку на њу је навалио неки велики страх од неког, да је она плакала и призивала Божију помоћ.

Ми присутни не могасмо је више од жалости гледати гдје се мучи. Још успавану тврдим сном подигнемо је, на шта се она мало разбуди. Ја јој отворим Свети Ћивот и она приступи Свецу. Потом јој очитам молитву. Њени је онда опет легну да спава и кроз неколико минута она је опет заспала и на њој се опет смјењиваху оне двије слике, само је сад она милошта освојила: иако је спавала, гласно је, да ми можемо чути, призивала име Божије у помоћ и још говорила – „Мајко, дођи код мене“, док се наједном потпуно није смирила и спавала јако пријатно. Ми смо тада из цркве изашли, а код ње је остала кума да је припази. У први мрак смо је пробудили и дигли из цркве. На дивљење свих присутних, она је лијепо и весело са нама разговарала. Ја сам све друштво позвао у манастир на чашицу ракије и провели смо у срдачном разговору до 10 сати увече, када су пошли на починак. Сјутридан отац дјевојчин, Јован Стојовић са својом оздрављеном шћерком Радојком и кумом Станицом, отишао је на рани воз. Отишли су кући сретни и весели, славећи Бога и хвалећи Његовог великог Угодника, св. Василија Чудотворца. За вријеме колико смо били у цркви и посматрали шта се збива са дјевојком, поред нас био је присутан и професор историје Милан Савићевић из Никшића.“

 

ОЗДРАВЉЕЊЕ СЕДМОГОДИШЊЕГ ДЈЕЧАКА

 

У манастирском љетопису под датумом 5. септембар 1956. руком јеромонаха Серафима Кашића стоји забиљежено свједочанство о исцјељењу сина Милорада Булатовића из села Леце, срез лесковачки, овјерено јеромонаховим потписом и потврђено преписом каснијег писма Милорадовог управи манастира, које је приложено и у оригиналу:

„5. септембар 1956. дође на поклоњење светом Василији Милорад Булатовић из села Леце, срез лесковачки. Са собом донесе своје болесно дијете. На моје постављено питање откада му је дијете болесно, одговори: „Оче, у трећем месецу по рођењу нешто је оболело. И ево до дан-данас не може да хода. Обишао сам са њим лекаре, али је све без успеха, па дођох код Божијег Светитеља, светог Василија да му се замолим да би моме синчићу Мијодрагу подарио оздрављење.“

Рекох му да ће ономе ко чврсто вјерује у Бога и светог Василија и прави добра дјела, они и помоћи. По његовој жељи очитах молитву и оставих име дјетета да га још који пут споменем у молитвословљу, кад се врши код Свеца.

Приликом њиховог одласка из манастира, усрдно се поздравимо. Пожељех им сретан пут и све најбоље. Рекох им да, кад стигну кући, пишу, да знамо како су путовали и како је мали Мијодраг, на шта Милорад одговори да хоће и рече: „Остајте и с Богом!“ Ја узвратих: „Нека Ви Бог и св. Василије буде вазда у помоћи и сретан вам пут био!“ А ево одговора Милорада Булатовића од 29. октобра исте године: „Драги оче, ево баш сад реших да вам се јавим да сам, хвала Богу, жив и здраво, које и вама желим – свако добро од Бога и срца мога. Мили оче, ја сам одоцнио да вам се јавим, јер све дан по дан, има већ скоро два месеца откако сам долазио код вас и како одлажем. Оче, сада ви могу јавити за моје путовање да сам чек(а)о у Титов Град три дана, нисам мога(о) да у(х)ватим превоз за Пећ. Кући сам стиг(а)о тек једанаестог дана. Сада, мили, поштовани оче, за малога Мијодрага могу то јавити да је сада много бољи откако сам долазио у манастиру светог оца Василија – њему слава ! Сада, мили, поштовани Оче, ја ћу ве замолит да напоменете овога мога малога Мијодрага у молитвами, када их вршите, а исто ћу ве замолит за оног дечка што сам му доносио његове ствари тамо. Ви сте му, оче, читали молитву, али ја нисам знао име, па те моле његови родитељи да га споменете у молитви. Оче, његово име је Гојко. Драги много, мили Оче, ја ћу ве замолити за ово наше двоје деце да их напоменеш у молитви светог оца Василија – њему слава! Оче, када добијеш ово моје писмо, одма(х) ми одговори. Сада са овим завршавам са поздравом. Ваш брат Булатовић Милорад – Медвеђа,

срез Лесковац, з. п. Леце,

округ нишки

, Србија…“

 

ОЗДРАВЉЕЊЕ СУДИЈЕ

 

Максим Јововић 1959. записује:

„Судија М. Ј. из среза титоградског, дуго је боловао од неке тешке болести, за коју је тражио лијека на многим клиникама. Сва лијечења и савјетовања показала су се безуспјешна. Најпослије, његова супруга обратила се консилијуму љекара, који је устврдио да је свако даље лијечење – безнадежно.

Пошто су љекари од болесника потпуно дигли руке, жена је у очајању даноноћно бдила над постељом супруговом у ишчекивању неизбјежног исхода. Болесни је данима лежао, не узимајући никакву храну. У постељи се сам није могао окренути, док га не би окренула супруга. Она је била изгубила сан, чувајући га и дању и ноћу.

Једне ноћи, у августу 1957. године, жена је сједећи на столици крај постеље болникове, била наслонила главу на руку и, утонула у очајне слутње, за тренут склопила очи, као у неком заносу. Уто јасно зачу мушки глас у соби који рече: „Моли се светом Василију у Острогу, да ти муж оздрави!“

Она се трже и поскочи на ноге, разгледајући кроз собу, у којој није било никога осим ње и њега, који је мирно лежао. Одједном, дотле непокретни болесник, као протежући се у постељи, отвори очи и каза жени: „Осјећам се некако лакше и као да ми болова нестаје!“ Она му исприча за чудноват глас који је чула.

Болесник затим по први пут затражи да му жена донесе чаја и мало двопека. Пошто заложи чај са мало двопека, сам се окрену у постељи и заспа. За то вријеме супруга се опет на столици, као и прије, ослони о своју руку, радујући се што се муж осјећа боље. И опет зачу у соби исти онај глас: „Пођи у Острог и запали свијећу за здравље свога мужа!“ Уто се муж пробуди. Није чуо никаква гласа, али се окренуо жени са ријечима да би могао нешто да поједе. Жена му одмах каза о поновном гласу који је чула и даде му да попије нешто воћног сока. Болесник нареди жени да првим јутарњим возом пође за Острог и да, до њезиног повратка, уз њега остане њихова пријатељица из наближег сусједства. Жена послуша те отиде у Острог и тамо пред Светим Ћивотом великог Чудотворца учини бденије за његово здравље. Када се сјутридан врати кући, затече мужа гдје сам за себе куха на решоу чај и служи се припремљеним бисквитима. Судија се нагло и потпуно опоравио од болести и вратио се својој редовној дужности, на велико изненађење љекара и на радост своје вјерне друге.“

 

ИСЦЈЕЛИЛА СЕ ПРЕКО ОСВЕЋЕНЕ ХАЉИНЕ

 

Стана Марјановић из Дубровника писмено свједочи :

„Кашиковић М. разболила се је 1948 . и побољевала до 1950. Те је године била легла и била је три пута у болници. Операцију су доктори извршили, па су рекли да јој помоћи нема. Дошла је кући и спокојно очекивала своју смрт.

Тако је лежала 7 година, а била је кост и кожа. Концем 1957. послали смо њену хаљину светом Василију и преноћила је код Свеца. Затим су јој ту хаљину донијели и обукли.

Постепено се је опажало да је све боље, док се није устала и данас ради и све кућне послове врши и мало дијете од сина одгаја.“

 

ОЗДРАВИЛА ОД РАКА

 

Максим Јововић шездесетих година 20. вијека још биљежи:

„Мара М, домаћица из Дубровника, морала се по савјету љекара послије рентгенског прегледа подврћи операцији 1949. године. Хирург је закључио да жена има сплет цријева и отворио утробу, да би је спасио од смрти, која је била у изгледу да ће наступити, ако се операцијом не спријечи. Чим је отворио и видио унутрашње органе, казао је асистенту: „Опасна ствар – рак. Нема јој спаса!“ У великом очајању жена је изишла из болнице и отишла кући да чека кад ће јој куцнути последњи час од неизљечиве болести. Лежала је у постељи све до 1957. године без икакве наде на оздрављење. Једнога дана, по савјету своје мајке, пошаље она своју хаљину у манастир Острог да се над њоме очита молитва и да јој се врати. Кад болесници донесоше хаљину из Острога и дадоше јој у кревет, она је обуче и помоли се Богу за оздрављење. Исту ноћ осјети она побољшање свога стања а кроз неколико дана и устаде из постеље.

Почела је да обавља кућне послове, на радост своју и својих укућана. Као потпуно здрава жена, она је и данас жива и чила је посленица.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ НЕПОКРЕТНЕ

 

24. јуна 1960. године јеромонах Серафим Кашић у љетопис Горњег манастира уноси свједочанство овјерено потписима исцијељене Санде Лончаревић, њене дјеце Ружице и Миливоја Лончаревића те очевидаца – манастирских ђака Калик Радослава и Калик Бранка:

„Године 1957. доведоше дјеца Ружица и Миливоје Лончаревић из Гусиња своју болесну мајку Санду, која је тешко болесна и непомична већ година дана. Носили су је по болницама и тражили љекарску помоћ, али је све било узалуд.

Са жељезничке станице Острог истјерали су је (изнијели) до Горњега манастира на коњу манастирскоме и тако је повратили назад, пошто је преконачила и пошто су јој очитате молитве код Свеца. Кад су стигли кући, прве ноћи су одморили а већ сјутридан мајка је устала сама на своје ноге и потпуно била здрава, на велико запрепашћење и радост укућана! Из захвалности према Богу и Светом Василију на подареном јој исцјељењу ево је данас у Острогу са својом дјецом, Ружицом и Миливојем, дошла је на својим ногама, без ичије помоћи, да се помоли и захвали светом Василију што јој је подарио исцјељење.“

 

МАЈЧИН ЗАВЈЕТ И МИЛОСТ СВЕЦА

 

У љетопису Горњег манастира под датумом 25. мај 1957. руком јеромонаха Серафима Кашића стоји записано:

„Дође на поклоњење Светом Василију Љубица Ракочевић са својом шћерком Милком, у друштву др Сава Љубибратића и још неколико особа из Сарајева. И прича како је њезина шћерка Милка била тешко болесна. И како се она у тим данима боловања шћериног завјетовала Светом Василију и, пошто се завјетовала, одмах је њезиној шћери било боље те је кроз кратко вријеме оздравила. Пошто се друштво из Сарајева са којим је била Љубица са шћерком, враћаше одмах из манастира натраг, даднем госп. Љубици моју адресу и замолим исту да ми то детаљно опише и пошаље писмом преко поште. Госпођи Љубици се најљепше захваљујем на послатом писму од 16. септембра 1957., које преписујем и љепим оригинално у „Љетопис“ Горњег манастира (које овдје доносимо са извјесним скраћењима – прим. прир.): „Прије три мјесеца била сам својом кћером Милком у Вашем крају, у манастиру Светог Василија, гдје сте нас лијепо примили, а ми смо се осјећале тако веселе и препорођене, да тај дан никада нећемо заборавити. То је било 25. маја ове године. Какав је тешки болесник била наша Милка (сада има 11 година) и, ево, већ три године болује од реуме живаца, а зимус је било најтеже и по љекарском била је на самрти. Ја више нисам знала шта да радим и наједном се сјетим да би добро било завјетовати се и то сам учинила. Постила сам девет петака, послала прилог манастиру и обећала Свецу у молитви да ћу малу, ако оздрави, у року од двије године довести код Вас. Од онога дана малој је све боље било и, хвала драгом Богу и светом Василију, она је сада добро. велим – добро, је чак и у гимназију (ондашњи 1. разред гимназије је 5. разред данашње основне школе – прим. прир.) иде, исто као и друга дјеца.

Ево, још није прошла ни година а нас двије смо биле и испуниле завјет. Ви сте нас веома лијепо примили… Обећала сам да ћу догодине доћи и са осталом својом дјецом, – имам два сина и двије кћери, да се и они диве љепоти и Свецу који нам је заиста спасио кћерку, а њима сестру… Будите добри, па ме саслушајте и растумачите ми овај сан. Сањам управо уочи Велике Госпојине много свијета иде некуда. Ја их питам куда ће, а неко ми рече да долази владика. Тако сам се скупа са оним свијетом нашла у цркви и управо стала код владичина престола. Владика уђе у цркву и право према мени. Пружи ми руку и пита ме овим ријечима: ‘Како је ваше дијете?’ Ја му почех причати и са страхом се пробудим. Ето, молим вас, растумачите ми Ви овај сан кад имаднете времена, тј. одговорите ми. Шаљем у писму овај мали прилог – 3000 динара засада, а убудуће, како рекох, бићу тачнија, редовно, па макар и мање било. запалите једну свијећу у здравље моје мале Милке, а другу за нас петеро (Миливоја, Љубицу, Радмилу и Живка). Ово остало нека буде мали прилог, а кад наљето дођемо биће боље. Само нека нас св. Василије сачува од свега!“

 

СВЕТИТЕЉ ОДГОНИ НЕЧИСТЕ СИЛЕ

Године 1957. новембра 27. јеромонах Серафим Кашић биљежи у љетопис манастирски разговор са поклоницом Јеликом Зечевић из Виницке (Иванград – Беране) пред самим Ћивотом Свечевим: „Јелика најприје рече: „Мој Оче! Дошла сам Богу и Његовом великом Светитељу, светом Василију и вама да Вас замолим и закумим да ме ослободите и да ми помогнете у мојој љутој невољи, у којој се налазим.“ Видјећи пред собом особу у цркви сву потресену и уплакану упитам је:“Шта вам је, сестро ?“ Она одговори:“Мој оче! Ево већ скоро година дана има како ми нешто невидљиво долази у кућу по ноћи те ми по кући лупа, по прозора, врата, патоса, да од тога страха ја и нека ми унучица само што нијесмо излуђеле. (Х)одиле смо на спавање по туђих кућа. Код нас су долазиле комшије да спавају, лично да се увјере и од страха, ноћног вардања и лупања, ни ока нијесу могли заклопити од страха, а камоли да заспу. (Х)одила сам код нашијех свештеника и све им причала. Звала их у кућу да ми читају. Долазили су у кућу, читали, па за неколико дана мање се је чуло, па послије опет исто. Од муке и страха, мој оче, живот ми је омрзао. Звале су ме, оче, шћери удате да идем код њих, да ту не излудим. Па куд ћу, јадна, да идем у туђу кућу а то моје оставити. Па сам дошла Богу и Светом Василију да се замолим да ме спасу од тих мука, које су, мој оче, теже но иједна болест коју народ болује. А Вас молим да ми кажете и даднете савјета шта ћу да радим!“ Питам је: „Је ли ти кућа у којој живиш освећена.“Одговори: „Не знам, само кад сам звала наше свештенике, читали су и кропили је водом“. Питам је: „Имаш ли кога од својих и своје ближе својте да су умрли а да им се није опијело извршило?“ Одговори: „Ја, оче, богме, не знам да ли је свима извршено опијело, пошто су преминули. Неки су умрли природном смрћу, а неки погинули. Што ћу ти, мој оче, причати, кад и сам знаш каквих се тешкоћа преживјело минулог рата! Ја јој рекох: „Јелика! дај ми да запишем све твоје живе! Она ми их све поброја.

Ја им очитам молитву да им Господ подари здравља. Затим јој рекох: „Дај ми сада кажи имена свих твојих умрлих, које знадеш! Она и њих поброја. Њима очитах парастос, да им Господ души дадне олакшања. Затим јој даднем освећене водице искрај Свеца и тамјана, да водицом покропи кућу а тамјаном да исту окади. И речем јој: „Имај чврсту вјеру у Светог Василија и искрено му се моли и добра дјела твори, па ће ти помоћи! Даднем јој адресу и кажем да кроз неко вријеме пише. Она каже: „Оче, ја сам неписмена, а мала унука што је код мене, и она слабо зна.“Ја јој рекох:“Нека ти та мала напише како год зна. Мени ће бити јасно. Она нека напише оно што ти речеш! Ево писма од Јелике:

„Драги брате, здраво!

 

(Х)оћу да ти се јавим да сам сад боље. Кад сам стигла отуд, за пет ноћи ништа чула нијесам, а пређе доласка и прозори су се ломили. За то нисам ни причала. Сад ђекад осјетим, али ријетко. Почело је то пријен Ђурђевдана. Требала сам раније да дођем. Мој брате! Нико ме није вјеровао у те муке. То је мука тежа него друга болес(т). Ако је од потребе, још три ћу ти мрца (мртвих) казат – Драго и Јањо и Вучета и Луда. Извините на досаду. Ове двјеста динара дадни Светоме. А вама ћу ракије пратити. Ја то не плаћам него даривам. Стрико, примите поздрав од Шарић Миланке. Жели (добро) и поздравља Јелика Зечевић свих вас укупно.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ БУБРЕЖНОГ БОЛЕСНИКА ПРЕКО ОСВЕЋЕНЕ КОШУЉЕ

 

У манастирском љетопису Јеромонах Серафим Кашић 15. децембра 1957. оставља сљедећу биљешку:

„Дође на поклоњење Светом Василију Савица Абрамовић из Бијеле – Бока Которска. Уплакана срца пред Ћивотом Светог Василија, пошто је приступила, прича: „Оче, мој син Нико болестан је има двије године од бубрега и неких напада, па је скоро снијевао да му је слава Свети Василије дошао и рекао: Нико, хајде са мном! Он му је одговорио да нема пара. Тада му Светац реже: Ти пошаљи своју кошуљу! И ево сам ја, оче, донијела његову кошуљу. Тада ја на њојзи очитам молитву и бденије за здравље Никово. Рекнем Савици: „Понеси ту кошуљу кући и нека је Нико обуче и носи! Даднем јој адресу да ми кроз неко вријеме пише како је Нико.

А ево писма од Савице од 5. јануара 1958. године:

„Драги Оче,

Хоћу да ви јавим да ми је Нико доста добро. Нису га више они напади хватали, откада сам ја дошла искрај вас. Него, Оче, да вас питам: је ли требало ону кошуљу да оставим тамо, јер онај дан на прешу нисам се ништа сјетила да вас питам. Извините што вас толико секирам.

Сада, Оче, примите много поздрава од нас свих, највише од мене.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД ШЛОГА

 

Године 1958. у перо Максиму Јововићу свједочи Милена В., домаћица са Цетиња:

„Како у млађим годинама својим, тако и када сам одрасла у нуждама и потребама, више сам се надала у помоћ људи и њихову заштиту него у Божију помоћ, иако никада нијесам псовала Бога ни Свеце Божије. У почетку ове 1958. г. изненада сам се шлогирала – одузела ми се цијела лијева страна, а уста су ми била окренута и искривљена на страну. За дуго времена нијесам могла ријеч изговорити. Одмах смо позвали љекара. Новац се није штедио, само да би се дошло до побољшања мога здравља. Ништа није помогло. Остала сам богаљ, одузета и права наказа.

Често сам мислила на самоубиство, да бих прекратила даље мучење. По савјету своје мајке, одлучила сам да пођем до Острога и тамо покушам наћи своју срећу.

Ријешила сам да пођем тајно са мајком како нам се не би ругале комшије и наши познаници. Нашле смо лимузину и пошле до Манастира. Замолили смо духовника да нам очита молитву пред Светим Ћивотом и да нам очита бденије. Право ћу да кажем да сам са мало наде приступила овом обреду…

Послије свршених молитава, на моје велико изненађење, осјетила сам неку еластичност и лакоћу у одузетим, сада већ ненадано покретљивим дијеловима тијела! Уста су ми дошла у нормалан положај, те сам се весело насмијала пут своје мајке и рекла јој да сам срећна што се благи Господ смиловао да ми преко свога Угодника, Чудотворца светог Василија, врати здравље и просвијетли разум.

Дома сам се вратила потпуно здрава и задовољна, славећи и хвалећи Богу за Његову свету милост, коју нам је указао у најкритичнијим данима.“

 

ЈОШ ЈЕДНО ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД ПАДАВИЦЕ

 

У љетопису Горњег манастира острошког под датумом 14. фебруар/1. март 1958. године стоји следећи запис исписан руком јеромонаха Серафима Кашића и потврђен приложеним оригиналним писмом мајке исцјељенога слуге Божијег Душана Воротовића:

„Дође на поклоњење Светом Василију Спасенија Воротовић из Глибавца код Никшића и доведе свог болесног сина Душана, који болује од падавице има томе већ четрдесет година – тј. био је од ње заслабио осам мјесеци по рођењу. Спасенија прича: „До назад четири године, оче, падавица га је ријетко хватала, једном или двапут годишње. А има четири године како га стално хвата, сваког дана, и падавица и нека несвјестица. Прије једно мјесец дана, оче, дођоше ми на сан два човјека и рекоше ми: Поведи Душана за манастир Острог и пред Ћивотом Светога Василија реци три пута – „Свети Василије“, макни муку с њега!

Пошто сам се пробудила, ја томе сну нијесам обратила пажњу, већ сам преко њега прешла, не послушавши ту ријеч да сина поведем под Острог. Док, кроз неколико дана након овог сна, опет не усним: као, ево, један човјек, сав жут као восак, јави ми се у сну и рече ми мало строго: Што сујмаш?! Води Душана под Острог!

И ево, оче, ја сам довела мог болесног сина. Да ако се Бог и Свети Василије смилују на њега, да га спасу од муке! Ја сам болеснику очитао молитву и бденије. А она је пред Светитељем три пута изговорила ријечи које су јој на сну речене да рече – „Свети Василије, макни муку с њега! Ради прикупљања свједочанстава о извјесним догађајима што се дешавају у Острогу, даднем јој адресу да ми кроз неколико дана напише како је Душан.

Ево писма од Спасеније Воротовић, Глибовац, 16. 3. 1958. године:

„Оче Серафиме, као што Вам је познато кад сам долазила за мојим болесним сином код Свеца, слава му и милост, рекли сте да Вам се јавим. Захваљујући Вишњем Богу и Светом Владики Василију Чудотворцу падавица му није долазила, али стрецања има сваки дан помало. Захваљујем вам, оче, на Вашем дочеку. С поштовање

м Спасенија Воротовић.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ТЕШКО БОЛЕСНЕ ДЈЕВОЈЧИЦЕ

 

Манастирски љетописац, јеромонах Серафим Кашић под датумом 22. март/4. април 1958. најприје дословно записује кратко свједочанство Пера Николића из Мркошнице (Никшић) а затим га потврђује преписом његовог каснијег опширнијег писменог свједочења те приложеним самим оригиналом са својеручни потписом поменутог свједока:

„4. априла 1958 године дође на поклоњење Светом Василију Перо Николић из Никшића и прича следеће:

„Моја шћерка Марија је тешко болесна. А јучер је, оче, сањала, да му је слава и милост, да је била у цркви код Ковчега Светитељевог. А Свети Ковчег је био отворен, како она прича, и Свети Василије је стајао на ногама. Она је пришла да га цјелива, а он је њојзи дао из чаше да пије воде и рекао јој: Напиј се из ове чаше воде, биће ти боље! И у понеђељак ћеш у школу! За малу Марију очитах молитву на њезиној хаљиници, коју је отац донио. Отац узе освећене водице да понесе шћери да се напије. Замолих госп. Пера да ми напише да ли је Марији било боље и да ли је пошла у понеђељак у школу, како јој је речено. Захваљујем се госп. Перу, који ми је случај (истина, нешто касније – 21. априла 1958.) детаљно описао и поштом послао, а исти доље наведен гласи: „Поштовани Серафиме, по мојој обавези а Вашој жељи ево, хоћу да Вам опишем ток боловања и оздрављења моје шћерке Марије, која се разбољела 8. марта 1958.г. На основи сна којега је она уснила за вријеме боловања, ја сам долазио код Вас у Манастир и казао Вам што је уснила. Пошто сте очитали молитву, рекли сте да Вам пишем о њеној болести и оздрављењу, што, ево, сада и чиним. Она је, дакле, уснила да је била у манастиру и то пред Ковчегом. Светац је стојао поред Ковчега, дао јој чашу воде и рекао да је пије те да ће у понедјељак у школу, што се стварно и догодило! Рекао јој је и да му је њена мајка приложила чарапе, што се и остварило. Прије но сам јој ја освећене воде из манастира донио, стално је зборила: „Да ми се воде напити, ја би се одма(х) дигла и оздравила! Када је пак воду попила, на њој се осјетило да је све боља и боља! У болници је била од 10. до 27. марта, 4. априла сам ја био у манастиру, а Марија је 7. априла пошла у школу! Моја жена и двоје моје дјеце су били у манастиру на Васкрс и она Ви је поводом болести мале причала.

Моја дјеца, жена и ја смо дубоко убијеђени у чудотворну моћ тога Свеца са јаком вјером у Бога и њега. Зато им се клањамо и доживотно молимо да нам буду спасиоци и избавиоци од сваке нужде, патње и невоље. Са слободом и пуним повјерењем у Вас, да ћете нас се сјећати и Богу и Свецу за нас молити, са пуно поштовања и поздрава биљежим се,

Перо Николић .“

 

ЈОШ ЈЕДНО ИСЦЈЕЉЕЊЕ С УМА СИШЛЕ ДЈЕВОЈКЕ

 

У другој половини шездесетих година 20. вијека записивач Максим Јововић биљежи: „Даница С, дјевојка од својих седамнаест година, полудјела је изненада код своје куће, у једном селу среза зрењанинског. Никакви љекари код којих су је водили нијесу јој могли помоћи. Једини излаз, да не би узнемиравала околину, био је да је смјесте у душевну болницу. Отац, међутим, одлучи да прибјегне последњем средству и да покуша да је одведе у Острог, мада је тај пут у оно вријеме био скопчан са великим тешкоћама. У јуну 1958, упуте се они за Острог – отац и ћерка, којој су руке биле спутане конопцем. Већ док су ишли шумом, путем између Доњег и Горњег манастира, када су се приближили врху, дјевојка изненада рече да јој нешто лакну и замоли да јој одвежу руке. Отац јој одвеза руке и приведе је калуђеру са молбом да јој очита потребне молитве. Духовник јој очита молитве и бденија за оздрављење. На велику радост очеву дјевојка каза да се осјећа већ сасвим здрава и упозори оца да остави прилог манастиру за њено чудесно и брзо исцјељење. Кући су се вратили пресрећни, а њени земљаци, комшије, који долазе у походе Острогу, причају да ова дјевојка никада није била здравија него данас.“

 

ОЗДРАВЉЕЊЕ ОД ПАДАВИЦЕ

 

Милисав Миладиновић из села Рајца свједочи у писму игуману Острошком, Серафиму Кашићу, 1976. године:

10. октобар 1976.

Драги и поштовани оче Серафиме,

Ево после дугог времена да вам се јавим… Оче Серафиме, ја сам долазио код вас 1958. са мати Јулијаном, монахињом из Стјеника. Довели смо били моју болесну жену која је боловала епилепсију.

И, да Господ чује и свети Василије, она је оздравила!

Но, има један болесни младић, близу мене. Он не пада али је душевни болесник. Његова мајка, која је побожна жена, жели да га доведе код Светитеља, да му се освети масло код Ћивота… Милисав Миладиновић,

село Рајац,

32 222 Јежевица.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ЂАВОИМАНЕ БАНАЋАНКЕ

 

Шездесетих година 20. стољећа Максим Јововић биљежи:

„Живка. М., из села Б., срез зрењанински, невјеста од 31 године, полудјела је била нагло почетком 1958. године. Водили су је њени најбољим љекарима и нико јој не могаде помоћи, већ су је морали везати конопцем, да не би учинила неку пакост себи и другима. Водили су је на клинику у Београду, али без икаквог успјеха и побољшања здравља. Хтјели су да је одведу у душевну болницу, пошто је више нијесу могли трпјети, али није допустио њезин теча, који је рекао да ће је лично он одвести у манастир Острог, па ако се отуда врати душевно болесна, нека је смјесте у болницу за душевне болеснике. У мјесецу јулу спреме се Теча, Живка и њезина мајка на пут у Острог. Пошто стигоше у манастир са болесницом везаних руку, пријавише се калуђеру и он тешко болесној одржа бденија и очита три молитве пред Светим Ћивотом. Послије тога би јој лакше и она поста мирнија, те јој скидоше конопце да руку. Сјутридан се осјећала још боље и видјело се да се Живка налази на путу оздрављења. Кући су се вратили са тврдом вјером у Бога и непоколебивом увјереношћу да су удостојени да буду на мјесту гдје болни и невољни налазе оздрављење својим болестима, за које исцјељење ишту чистим срцем и чврстом вјером од Бога милоснога и добијају га преко Његовог Угодника и Чудотворца, светога Василија. Након неколико дана Живка је и потпуно оздравила и дала завјет да ће сваке године долазити у Острог из поштовања и благодарности Богу и Његовом Светитељу.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ПАРАЛИЗОВАНОГ ДЈЕТЕТА

 

Максим Јововић 1959. такође записује:

„Мара К. из С. недалеко од вароши Зрењанина, донијела је у мјесецу августу 1958. своју болесну кћер у манастир Острог. Дијете је имало четири године, а боловало је пуне три године од парализе, тако да се никада није могла опријети на ноге. Увели су је у црквицу и оставили да буде под Светим Ћивотом, док се читају молитве. Под Ћивотом је дијете мировало и заспало. кад су присутни послије бденија почели да приступају Свецу, дијете је устало на ноге и притрчало мајци, говорећи: „Мајко, ја могу куда хоћу, не боли ме! Сви су се задивили брзом оздрављењу, а радосна мајка истог је дана се дјететом отишла кући.

Завјетовала се да ће често из захвалности Богу и Његовом Угоднику, светом Василију, долазити у ову светињу.“

 

ЧУДО СВЕТИТЕЉЕВО ПОСРЕДСТВОМ ЈЕДНЕ КЊИЖИЦЕ

 

Записивач Максим Јововић 1959. године свједочи:

„Писац ових редака наишао је 1958. године код једног свога пријатеља Македонца у Бару на једну вјерску књижицу – „Камен са неба.“ Књижица је била писана на бугарском језику. Превели смо је заједнички на српски језик. Исте године пошаљемо је у Острог, настојатељу Горњег манастира, оцу Серафиму, да књигу положи у Кивот великог Чудотворца, Светог Василија, и тамо је задржи неколико мјесеци до доласка преводиоца књиге. О великом сабору на Мали Госпођин-дан 1958. године, преводилац ( тј. сам Максим Јововић – прим. прир.) пође у Острог и прихвати књижицу. Међутим, једна постарија госпођа, која је била са другим поклоницима пристигла из Београда, опази књижицу и затражи да јој се да за препис, са обавезом да књижицу за 20 дана врати преводиоцу у Бар. Овај књижицу госпођи даде, а она је врати, након неколико његових опомена, тек послије три мјесеца.

У пропратном писму госпођа је навела објашњење због чега је књижица задржана толико времена. Госпођа је уз извињење дуго задржавање књижице правдала – болешћу и чудесним оздрављењем њезине кћери јединице, која је студирала на Философском факултету у Београду. Кћерка се, вели, била разбољела и лијечила неколико мјесеци на клиници у Београду. Најпослије је консилијум љекара саопштио мајци да је даље лијечење њене кћери безнадежно те да је поведе кући да тамо – умре. Жалосна мајка доведе кћер кући и ту сваки дан ишчекиваху њену смрт. Али, мајка се тада узе свесрдно молити Богу и Светом Василију Острошкоме за чудо кћеркиног оздрављења. И дође јој мисао да своме очајном дјетету да књижицу коју је из Острога узела да преписује и рече јој да је, пошто је прочита, држи под главом у постељи и да се и сама усрдно Богу и Светоме Василију моли за исцјељење. Већ истога дана кћерка осјети олакшање и опште побољшање у организму. Сјутрадан поче устајати сама из постеље а убрзо потом и сасвим оздрави те настави студије. Једном касније мајка срете једног љекара који је претходно лијечио њену кћер. Овај је одмах упита када јој је кћер умрла и да ли се дуго мучила. Мајка, на његово запрепашћење, весело одговори да је дјевојка здрава и чила те да наставља своје студије, благодарећи Богу и Његовом великом Угоднику, Чудотворцу Светом Василију Острошкоме. Након почетног запрепашћења, љекар напросто слеже раменима и настави пут, не упуштајући се у коментарисање оваквог обрта догађаја.“

 

БЕЗДЈЕТНИ РОДИТЕЉИ ИЗМОЛИЛИ ЧЕДО

 

У љетопису Горњег манастира јеромонах Серафим Кашић записује на Велики Петак 1959. године и овјерава потписима самих родитеља Николе И. Поповића и Велике Н. Поповић из Грађана, код Цетиња, који су добили дијете након поклоњења и молитве Богу и Светоме Василију:

„1958. године дође на поклоњење Светом Василију Никола Поповић са својом женом Великом из Грађана. Циљ и жеља Николе и његове жене приликом доласка к Свецу били су да им Господ и Свети Василије подаре једно чедо, пошто су у браку три године а дјеце немају. На њихову молбу и жељу очитана им је молитва за пород. И, ево, данас, са задовољством долази Никола са својом женом и малом шћерком Славицом, коју крстише код Свеца, а кум јој би мали ђак манастирски Раде Калик. Слава Господу и Светом Василију!“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ НИЈЕМЕ И УЗЕТЕ ДЈЕВОЈЧИЦЕ, ЂАВОИМАНОГА МЛАДИЋА

И БОЛНЕ И ГЛУВЕ СТАРИЦЕ

 

На одвојеном листу, накнадно укљученоме у љетопис Горњега манастира, љетопишчева рука оставила је препис писма од 9. маја 1959. године Данице Топаловић из Београда, Ул. Јевремова 31, стан 15, насловљеног на јеромонаха Серафима Кашића:

„Драги и поштовани оче Серафиме,

У првом реду молим да ми опростите што се нијесам давно јавила. Но, нијесам могла, јер ме је спријечила болест. Захваљујем Вам на Вашем гостопримству. Захваљујем се Богу и Светом Василију Острошком Чудотворцу, који у име Христа исцјељује онолике болеснике – хроме, луде, слијепе, глуве, нијеме, које сам ја видјела својим очима за пар дана.

Вама нека Господ даде здравље и још веће стрпљење у молитвама да истрајете до краја, за нас биједне који вапијемо за исцјељењем душе и тијела. Драги оче Серафиме, они болесници који су под Вашом молитвом, помоћу великог Чудотворца Светог Василија одмах ту, на лицу мјеста, оздравили, пуно су Вам захвални. Ја сам у контакту са њима и пишу ми да су дјеца добро и да иду у школу. За чудо велико, мала Љубица из Чајнича била је седам година нијема и одузета, а из Острога се вратила потпуно здрава и иде у школу и све је постигла што је за вријеме болести пропустила. Милан Топаловић, кога је морио зли дух, сада је потпуно здрав. Стара тетка Вида, која је боловала од шећерне болести и била глува, сада је здрава и потпуно добро чује.“

 

ОЗДРАВЉЕЊЕ БОЛЕСНЕ НОГЕ

 

На још једном од листова накнадно придодатих љетопису Горњег манастира сачуван је препис писма упућеног јеромонаху Серафиму Кашићу из Цетиња, 4. августа 1959. године од Ђока Радуловића, из Улице Његошеве 58:

„Драги брате Серафиме,

Ево, да Вам се јавим да сам, хвала Богу, здраво. Требао сам да се јавим прије.

Ја сам Вам раније писао да ми очитате молитву пред Светим Василијем ради оздрављења моје болесне ноге. Напомињем да сам обишао многе љекаре и да је све остало без успјеха. Али, када сам се обратио Светитељу, добио сам оздрављење! Хвала Богу и Светом Василији, који су се смиловали на мене сиромаха, а и на Вас који сте ми молитву читали. Оче Серафиме, немојте ме заборавити у Вашим молитвама. Поз(драв)

Ваш брат Ђоко.“

 

СВЕТИТЕЉ ИСЦЈЕЉУЈЕ И ПОМАЖЕ

 

Безимени љетописац на посебном листу, можда 1959. године, (иза једног те године датованог писма) преписује писмо Загорке Контић из Сарајева, насловљено вјероватно на јеромонаха Серафима Кашића, као што је било и оно претходно овдје поменуто:

„И овога пута обраћам вам се и молим Вас да нас се сјетите са молитвом Светом оцу Василију, да ми, као и до сада, помогне око полагања мога испита. Вјерујем у Његову моћ и славу, јер да му се нисам прије обратила, моја мајка никада не би оздравила ни проходала. Само Његовом моћи ја могу бити сретна због моје исцијељене мајке. Надам се да ћу ове године доћи до Вас са својом мајком и да ћу моћи приступити Ћивоту великог Светитеља. Овај мали прилог шаљем и молим Вас да припалите свијеће са молитвом за мој срећан испит и за здравље моје мајке и мене. Унапред се пуно захваљујем.

Поштује Вас и поздравља Контић Загорка,

Сарајево.“

 

БЛАГОДАРНА ШТО ЈЕ“СРЕЋНО ПРОШЛА“

 

На истом листу љетописац биљежи препис још једног писма без године, датума, имена и адресе пошиљаоца:

 

„Овом приликом се обраћам Вама, јер нијесам знала на коју бих адресу упутила ово писмо.

Прије неког времена била сам у тешком стању и помолила сам се Светом Василију. Пошто сам сретно прошла, у знак захвалности шаљем 2000 динара и молим вас да их приложите Светитељу. Пошто нијесам у могућности да дођем до Манастира да се захвалим Светитељу, то Вас молим да очитате молитву у знак захвалности и за здравље и срећу моје породице и да упалите једну свијећу за душе умрлих.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД ТЕШКЕ БОЛЕСТИ

 

Јеромонах Серафим Кашић под датумом 21. април 1962. записује свједочанство исцијељеног Божидара Челебића из Београда, потврђено његовим својеручним потписом, као и потписом његовог друга Александра Xодића:

„Почетком године 1961. оболео сам тешко и био у болници четири месеца. Лечење је било без успеха. За то време, док сам био у болници, мој друг Александар Xодић, по жељи моје мајке, дошао је у манастир Острог, и замолио калуђере за молитву код Светог Василија Острошког за оздрављење. У вријеме док је молитва у манастиру држана, мени је одмах било боље и напустио сам болницу, по својој вољи, без сагласности лекара, који су били убеђени да нећу оздравити и да, ако пођем кући, нећу дуго живјети без њихове помоћи. Данас са својим колегом Александром Xодићем дођох да се помолим и захвалим Богу и Светом Василију.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ШЕСТОГОДИШЊЕ ДЈЕВОЈЧИЦЕ

 

Максим Јововић шездесетих година двадесетог вијека записује, изузетно не наводећи годину за коју је везан описани случај: „Љиљана Кастратовић из села Трешњева, оболи од малих богиња у шестој години живота. Болест се тако искомпликовала, да јој се тијело поче сушити, а ноге и руке јој се одузеше. Родитељи обиђоше све познатије љекаре у земљи, па и неке у иностранству, али све узалуд. Сви се они сложиће у томе да дјевојчици лијека нема и притом затражише од несрећних родитеља да њихову болесну шћерку задрже ради проучавања као медицински феномен. Родитељи ни по коју цијену не пристадоше, него се са Љиљаном врате кући.

Када већ помислише да је свака нада ишчезла, неко усавјетова оца Љиљанина, Брана, да дијете однесе у Острог к Светитељу. Брано послуша савјет те они отидоше у Острог. Када уђоше у црквицу, гдје су мошти Светог Василија, дјевојчица неочекивано проговори: „Тата, зашто сам ја дошла овамо?Спусти ме.“ Брано спусти Љиљану на под и она – стаде ходати сама, на сопственим ногама! Отада се нагло опоравила, толико да су сви знаци болести ишчезли. Што је немогуће људима, могуће је Богу.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ НЕПОКРЕТНЕ ДЈЕВОЈКЕ

 

На једном од листова са записима чуда, накнадно придодатих љетопису Горњег манастира, безимени љетописац препричава писмо мајке исцијељене дјевојке Цвијете Станишић, кћери Жике Станишића из Инђије, које је острошким монасима уручила Даринка Стошић, такође из Инђије, не наводећи притом чак ни годину исцјељења нити датум, када је писмо у Острог донијето:

„Станишић Цвијета из Инђије, кћи Станишић Жике, обољела је тешко у шеснаестој години, Четири године лежала је у кориту у гипсу, непокретна, толико непокретна да ју је мајка морала хранити кашиком. Ниједан љекар није констатовао да би могла дуже поживјети. Читавих седам година била је тешки болесник. На све стране по рукама и на кичми јој је пробијао гној, саме отворене ране. Једном нека жена каза Цвијетиној мајци да је поведе к моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Мајка одговори: „Ако Бог да да оздрави, ја ћу је водити!“ Обећала је да ће отићи, али гдје се манастир Светог Василија није знала. Међутим, када је кћер вратила из санаторијума, она сама је рекла мајци да је води у Острог, такође, не знајући гдје се тај манастир налази.

Распитале су се и мајка је успјела да са болесном кћери дође у Острог на празник престављенија Светог Василија, 29. априла/12. маја. Након усрдног молитвовања поклоница и калуђера острошких крај Светог Ћивота, дјевојка је исцијељена и отада она и њени родитељи стално походе острошку светињу, јер се њихова шћерка Цвијета отада осјећа добро и већ и ради у предузећу, а ове се године и удала. Свијет који Цвијету познаје као дугогодишњу тешку болесницу, када је данас види, чуди се како је уопште могла да остане у животу а то још да је сасвим оздравила многи не поимају. Но, милошћу Божијом и Његовом силом све је могуће. Слава Богу и Његовом Угоднику, Светом Василију Острошком Чудотворцу!“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД БОЛЕСТИ ЖИВАЦА И ПАДАВИЦЕ

 

Љетописац јеромонах Серафим Кашић записује у манастирски љетопис, не наводећи пуни датум, него само годину – 1963. (ипак, из записа се види да је начињен на Велики четвртак) свједочанство Савке Лакићевић из Мораче која га потписује са својом сапутницом, сусједом Милком Лакићевић:

„Прошле године (1962), на Велики петак, дошла сам била на поклоњење Светом Василију и преконачила у Горњем манастиру. Била сам тешко болесна пуних пет година од живаца и падавице. Када сам се вратила кући из манастира, гдје ми је очитана молитва, била сам као успавана пуних петнаест дана, а послије тога сам – потпуно оздравила. Данас на Велики четвртак 1963. дошла сам да се опет помолим Богу и Светом Василију и захвалим се на исцјељењу.“

 

БЕЗДЈЕТНИ РОДИТЕЉИ НАКОН ДВАНАЕСТ ГОДИНА ДОБИЛИ ДИЈЕТЕ

 

Манастирски љетописац јеромонах Серафим Кашић биљежи под датумом 11. мај 1964. свједочанство Ђоковић Стане из Равне Романије, које она потписује са својом сестром Милком Пурковић, испричавши причу о чуду којега је удостојена 1962. године пред многим присутним посјетиоцима:

„Дванаест година сам у браку боравила и нијесам имала дјеце. Желећи да дјецу добијем, завјетовала сам се Светом Василију и неколико пута дошла да му се поклоним и замолим да ми дјецу подари. Приликом свога доласка замолила сам свештеника, чувара Светог Ћивота, да ми дозволи да својом руком откључам цркву и дозволио ми је те сам исту три пута откључала. И, слава Богу и Светом Василију, претпрошле године (1962) родила сам шћерку, послије дванаест година живота у браку. За ово сам захвална Светом Василију и вазда му се молим да ми буде од помоћи и свима мојима.“

 

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОСВЕЋЕНИМ ОСТРОШКИМ ШЕЋЕРОМ

 

У љетопису Горњег манастира острошког руком јеромонаха Серафима Кашића под датумом 2/15. август 1962. записано је и потписима самих свједока овјерено свједочанство Божидара Шијаковића и његове жене Славке из Горажда, који дођоше на поклоњење Свецу са својом кћери Миром:

„Наш син Видомир био је тешко болестан од главобоље за двије године. За то вријеме смо га водили многим докторима по многим болницама, али је све било без успјеха. Претпрошле године мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за манастир Острог да се помоли и поклони Светом Василију. Дали смо јој једно кило шећера у коцкама да стави да преноћи код Светог Василија, и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово, и она нам је ту услугу учинила. Када се је вратила кући, дала нам је шећер и ми смо га за неколико дана дали Видомиру те га је полако потрошио, и тада је – потпуно оздравио, да га више, до дан-данас није забољела глава. Благодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцијелио сина, те смо и ми данас дошли да се помолимо и захвалимо Богу и Светом Василију.“

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ГАНГРЕНОЗНЕ НОГЕ

 

Не наводећи никакав датум, па ни датум биљежења, љетописац Горњег манастира острошког, јеромонах Серафим Кашић на 154. страни љетописа, пише: „Године 1962. Алекса и Босиљка Трајковић из Београда, из велике захвалности према Светом Василију, што им је услишио њихову молитву, приложише манастиру Острогу два свијетњака, која се чувају у цркви Свете Тројице у Доњему манастиру. На истима је урезан овај натпис: „Прилажемо светом храму Острогу Светог Василија дар за исцјељење ноге моје жене. Нога је требало да се одсече на основу прегледа више лекара. Благодарни Алекса и Босиљка Трајковић, Београд. 1962. година“

Јеромонах Серафим уз ово додаје: „Нека је слава и хвала Богу и Светом Василију Острошком вазда. Амин.“

Други, непознати љетописац у посебном запису о овоме случају додаје да је овај благодарни брачни пар два метална свијећњака приложио „крајем 1962. г. поводом оздрављења ноге која је, по мишљењу љекара, требало да се ампутира“, јер је „послије низа болничких прегледа установљена почетна фаза гангрене на десној нози Босиљкиној“, али коју су Бог и Свети Василије на усрдне молитве ових брачника исцијелили.

 

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД РЕУМЕ И ПОРЕМЕЋАЈА У ЦИРКУЛАЦИЈИ

 

Безимени љетописац Горњег манастира у посебном запису, на папирима придодатим љетописној свесци, на којима се хронолошки нижу укратко препричани случајеви исцјељења који се налазе у самом љетопису, али и понеки којега у љетопису нема, биљежи, не наводећи пуно име исцијељене особе нити годину исцјељења (судећи по редоследу, по томе што је стављен иза биљешке о једном догађају везаном за годину 1964., то је могла бити управо та година):

„У Острог је већ више пута долазила Љ.Т. из Приједора да заблагодари Богу и Свецу острошкоме за своје оздрављење.

Као борац „Народно-ослободилачког рата“ у периоду од 1942. године до ослобођења била је обољела у ногама, добивши реуматичне деформације и поремећаје у циркулацији у крвним судовима. Дуго се, али безуспјешно лијечила код земаљских љекара.

Послије прве посјете Острогу и искрене молитве Богу и Светоме Василију дугогодишње тегобе и болови су нестали као руком однесени, да се више не поврате.“

 

СЛУЧАЈ ЈЕДНЕ ПРОФЕСОРКЕ ФИЛОСОФИЈЕ

 

Стари Митрополит Црногорско-приморски, господин Данило, приложио је љетопису Горњег манастира острошког следећи запис о исцјељењу онијемеле професорке философије из Београда под Острогом 1968. године:

„Године 1968. био сам члан Светог Синода. Једног дана, послије подне, јави ми портир Патријаршије да желе двије женске особе доћи код мене у посјету. Одобрио сам и дошле су. Не сјећам се да ли су биле мајка и кћер или неке блиске сроднице. Старија је говорила, а ова млађа ћутала. Она је била врло лијепо обучена и по изгледу негдје око 30 година старости. Старија ми је за њу рекла да не може говорити, да је прије неколико година изгубила моћ говора те да је обишла љекаре не само у Југославији, већ и у Бечу и на другим мјестима. Ова је завршила философију код професора Душана Недељковића, познатог атеисте, али је ипак остала вјерујућа, како је сама објаснила, гестикулишући рукама и пишући на једном блоку, који је носила собом у ташни. Она је због тога пензионисана као тешки инвалид. Послије дужег разговора упитала ме је њена пратиља да ли би имало смисла да иде у Острог, јер су чуле да су се тамо многи излијечили. Рекао сам да сви они који са искреном надом и вјером тамо оду, тамо налазе помоћи – многи су болесни нашли тјелесно или душевно оздрављење. Упутио сам их како је најлакше доћи у Острог и дао једну малу препоруку за старјешину манастира. Услед текућих великих послова и дужности, ја сам убрзо на то заборавио. Негдје 1972. године, пријави ми служитељ неку женску особу, која по сваку цијену жели да дође к мени. Рекао сам нека дође. Ушла је, пољубила руку и упитала ме да ли је познајем и да ли је се сјећам. Одговорио сам негативно, јер је заиста нијесам познавао нити се могао сјетити да сам је раније видио. Она ми је том приликом испричала следеће. По мојој препоруци и упутству пошла је била у Острог и тамо остала два или три дана, не сјећа се тачно. Приступила је Свецу и калуђер јој је очитао молитве, а онда је кренула кући, не осјећајући притом неки бољитак.

Када је у Титограду (Подгорици) чекала на полазак аутобуса, прошла је градом и сјела на клупу у парку. Покрај ње су се играла нека дјеца и, као што дјеца то раде, гласно се надвикивала, свађала и причала.

Наједанпут, њој се учини (она је чула добро) како би могла проговорити, па да би опробала тај свој осјећај, она упита једно дијете нешто и одмах се увјери да може, као некада, слободно и јасно разговарати!

Њеној радости није било краја, како сама каже. Отада је много пута намјеравала да дође и да ми се захвали, али, ето, до тада није имала прилике, а данас то чини. Дуго смо разговарали, па сам и ја изражавао чуђење откуд да једна професорка са чистом философијом може бити религиозна, али она каже да је то научила у родитељској кући и да је од тога нико не би могао одвратити. Остала је и даље благодарна. Име сам јој заборавио, али, колико сам сазнао, она и данас живи у Неготинској крајини са својом кћерком, а, како се сјећам, развела се од мужа. Не знам да ли се поново вратила у службу. Ово је истинит догађај који сам лично преживљавао и може се убројити у скорија чуда Светог Василија“