Посветовњачење свештенства и народа

Очаравајућа привлачност света вуче к себи, и као последица тога долази до слабљења ревности у борби за „уски и тесни пут“ Јеванђеља и светих. Веома често се предлаже аргумент равнодушних и оних који ћуте: „Црква никада неће пострадати, јер је она Тело Христово, има Живог Христа, ту је Сам Христос који се простире кроз векове. Ми имамо обећање Самог Христа да је „ни врата паклена неће надвладати.“ (Мт. 16, 18.) Али, опасност се не односи на Цркву, која ће у векове пребивати са Њеном Главом, Христом, већ на чланове Цркве, на верне, који се и налазе у опасности да погину, када се изгуби правилна вера – Православље, и зацари се јерес и заблуда. Колико год неко био свет и пун врлина, када изгуби Православну веру он се не спасава. Насупрот томе, онај ко се налази унутар правилно верујуће Православне Цркве, спасава се, у сваком тренутку, па и највећи грешник када се покаје и исповеди своје грехе. Опасност од грехова наших савладава се покајањем и исповешћу, опасност од јереси не савладава се ничим; она са сигурношћу води јеретика у погибао.
Сам Господ је указао на опасност од лажних пастира, који се труде да обману паству. Верни не треба да слушају „глас најамника“. У време док добри пастир себе приноси на жртву ради спасења оваца, пастир-најамник, када је опасност близу, бежи и оставља их вуковима, тј. јеретицима, да их разграбе и распуде. (Јн. 10, 1-16.) Зато, Свети Апостоли и Свети Оци у проповеди нису умиривали себе проповедајући неделање: „Не бојте се, не брините се, Црква неће никада пострадати…“, већ је цео њихов живот, као што је то очигледно из њихових посланица, био својеврсна неуморна, непрестана, дуга борба, да би се зацарила неповређена и истинска вера, да јеретици не би успели у изопачивању те вере, проповедајући другачије Јеванђеље, другачијег Христа, избезображеног и прилагођеног њиховим жељама. Већина њих је дала свој живот, постали су мученици „ради Христа, вере и светости“, велики исповедници и учитељи Истине, гоњени, жалошћени, клеветани, вређани, сваки дан умирући. (…)
Предосећајући приближавање свог краја у Милиту, апостол Павле је, као главну пастирску обавезу, свештеницима Ефеса препоручивао да се моле за себе саме и за паству, да пасу Цркву, коју је основао Христос, не са равнодушношћу, философирајући, успокојавајући, владајући, да буду социолози и да живе у изобиљу, већ да као и Он Сам, проливају своју крв. Он им предсказује да ће „ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада„, тј. јеретици. И оно што је најгорче и најжалосније, јесте то, да од њих самих, од духовништва, од епископа и свештеника, „устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом.“ (Дјел. 20, 30.) Како је то било предсказање и пророштво, које се за кратко време испунило, и испуњава се током целог живота Цркве, он их не умирује, већ труби на узбуну, трубу неуспављиву, трубу пажње и ободрења. Он им говори: „Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас„. То Павлово „пазите“ јесте призив, који је остављен, и многи од наших свештеника говоре лажно, одвајајући верне од истине Православља и бацајући их у мреже заблуда папизма и екуменизма. Позиција успављивања „Црква никада неће пострадати“ јесте истинита, али као она која подстиче – не на неделање и равнодушност – већ на борбу: борите се, трудите се, исповедајте, и Бог неће оставити Цркву Своју. Без наше сарадње (синергије), која представља учење наше вере, Бог нас оставља, јер Он не спасава без сопствене жеље и стремљења човека ка Њему, за разлику од погрешног учења протестантизма о апсолутном предодређењу. Међутим, историја нас учи да су читаве древне Помесне Цркве нестале, као и седам Цркава из Откровења, и многе друге су ослабљење и изумрле, управо из разлога одступања од вере, издаје вере од стране пастира и њихових верних. Али успоставља се и постоји Црква, која ходи у истини.
Православље је узвеличано и умножено и за рачун других народа, под јасним руковођењем Њеног распетог Оснивача. Јеретички Запад, који се горди удаљавањем од спољашњег злопаћења, које је знак божанске педагогије и посете, у потпуности је изгубио своју хришћанску суштину, потпуно је отпао од хришћанства. И то духовно разарање је још горе, јер је духовна смрт гора од телесне смрти. „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити!“ (Мт. 10, 28.) Цела Европа је бескрајно гробље са задахом те смрти, за шта су одговорни папизам и протестантизам. Тај задах у Православну Цркву уносе пријатељске везе, сусрети и посете са представницима тих јереси, које ми, штавише, признајемо за „цркве“, за „пут спасења“. Они су довели народе Запада до духовне смрти, а ми, уместо да им показујемо животворну и спасавајућу истину Православља, да би спасили и њихове сопствене народе, изазивамо пометњу и провоцирамо сумњу у самом нашем благословеном народу, и подстичемо их на пропаст, јер рушимо одлуке Светих Отаца, и зато смо, веома једноставно, прешли од истине ка јереси, од живота ка смрти. (…)
Убрзо ћемо у Грчкој тражити православног Грка, и нећемо га наћи. Губимо нашу децу, поколења која долазе. У време док већина не види опасност, већ се лишавамо садашњег, као нојеви који забадају своје главе у песак. Заиста, Црква неће нестати, она ће постојати, па чак ако буде и троје православних, а нестаће десетине хиљада душа, православних и инославних. (…)
Пред лицем ове очигледне, блиске и велике опасности, која данас прети због недавне прошлости, неопходно је да разбудимо православни народ који спава због незнања. (…)
Како је говорио патријарх Генадије Схоларије, гледајући приближавање разорења Цариграда, „неопходно је да пробудимо град који спава и није свестан зла, које долази“. (…)
Хајде да паднемо на колена и да се помолимо Христу, Који као да, због наше недостојности спава у време буре, да би се Он пробудио, да би укротио буру, да би уништио расколе и вратио све заблуделе, све јеретике у Свету Цркву, јер ће само то изградити истинско Јединство. Не треба да падамо у чамотињу, већ да са радошћу претрпимо и да се налазимо у ичекивању, јер ће на крају победа и тријумф припасти Христу, а не антихристу.

Извор: САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ ЦРКВЕ: СВЕЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА