Ћирилица, српска замрла снага – Драгољуб Збиљић

(Писмо пријатељу и саборцу за српску азбуку)

Драгољуб Збиљић

Рекао сам ти да су наше снаге у борби за ћирилицу остале само у томе што нас двојица готово једини сигурно знамо да од ћирилице неће бити ништа ако она остане у језичкој и правописној норми као алтернативно писмо (и једно и друго). То више готово нико не зна. А ако појединци и знају (Петровић, на пример, он неће из колегијалности с лингвистима да отворено тако говори, а говорити о спасу ћирилице без „напада“ на лингвисте, бесмислено је!) Све што ми можемо то је да таласамо у народу. Али то таласање не може донети резултат ако лингвисти и власт неће, а нема ко да их натера да хоће. Ми да покренемо народне масе да протестују за ћирилицу, не можемо. Немамо чиме, с ким. А не можемо зато што је народ изгубио свест о свом писму и већински је прешао на туђе писмо и оно њему више није туђе. Смишљено је од власти и лингвиста свикнут на туђе писмо као „своје“.         Све што смо чинили и чинимо у последњих равно 15 година непрекидно, то је да ту тему држимо отвореном. И то разумеју само ретки људи. Њих је тачно највише десетак одсто, колико је и остало ћирилице у Србији и Српству. Али тих десет одсто не би ишло да протестује за ћирилицу. Нема снага које би их убедиле у потребу протеста, јер су људи гладни у великом броју и забринути за голи живот.
И шта да ти одговорим на питање знам ли неког ко би се бавио рекламирањем књиге? То рекламирање је скупо а ефекат је мали.
Коначан успех је у рукама власти и лингвиста. Ако они неће (а очигледно неће!), ко може да покрене људску уличну силу да их натера и чиме да покрене масовну људску силу на протесте, кад ни један одсто Срба нема више знање о томе да је српско писмо само ћирилица.

Џабе је љутити се на народ

Наша књига („Српска ћирилица…“ је све сажето и нужно рекла. Али ефективно још је џабе, јер нема коме да каже истину и начин враћања ћирилице.

Ми знамо да то не можемо у нашим приликама. Да не можемо да спасемо ћирилицу сами, знамо зашто не можемо „покренути масе“, знамо зашто то народ не разуме, знамо зашто је немогуће да се маса народа заинтересује да се бори за спас ћирилице.

И џабе је љутити се на народ. Народ је такав и зна толико колико га науче они који су плаћени да га уче.

Ово није мој песимизам, него потпуно познавање ситуације у вези с ћирилицом и тачно знање како може да се једино врати живот ћирилици. Ћирилица с латиницом не може да опстане – не зато што је она објективно лошија за српски језик и српски народ од латинице, него зато што је сав државни апарат и сва наука у Срба успела да убеди српски народ да је „свеједно којим писмом пише свој језик“ и сав државни и школски систем је убедио народ да без латинице Срби не могу да пишу свој језик само својом ћирилицом. Народ је навучен на заблуду насталу на чињеници да готово сви најбогатији народи пишу латиницом и да без латинице не само да не можемо у туђем језику, него ни у свом језику. Да су тако убеђивали 60-ак година власт и лингвисти у Бугарској, Македонији, Русији и још другде где има ћириличких народа (они су у мањини), и Бугари, и Македонци, и Руси и други, такође би имали два писма, а ћирилица би им  остала на десетак процената.

Отаџбина и народ су изнад свега

Ја сам се упустио у овај посао зато што испред новца ми је отаџбина и свој народ и зато што сам схватио како смо и зашто изгубили ћирилицу и како је на једини могући начин можемо вратити. И схватио сам да никакво моралисање и пропаганда наша у народу не може да реши питање ћирилице ако власт и лингвисти неће. Знао сам да немам снаге да заменим улогу власти и шолства и језичара у школству и научним институцијама.

Знао сам да је ћирилица била, практично, изгубљена када сам почео борбу за њу. Знао сам да се снаге за враћање ћирилице у живот изван власти и школства и лингвистике не могу наћи довољне. А не прекидам борбу само зато што мислим да ће једном доћи неко на власт и научници на кључна места у лингвистици, који ће схватити ово што ми говоримо и пишемо.

Моје је само чуђење зашто то не успевају, неће, не могу и не желе да схвате они који су, мислио сам, у вези с ћирилицом паметнији од мене.

Једино  моје изненађење и чуђење јесте, дакле, у томе да је посејано успешно толико покварењаштва, заблуда, незнања и нехајности за српско писмо у властима и међу лингвистима у институцијама за српски језик и писмо!

То је једино што нисам очекивао у овој борби за српску азбуку. Нисам очекивао толику заблуду или злу намеру, толику сујету и толику злобу код оних који о томе одлучују. Све док немамо неког (метафорички речено) Немању и Збиљића (или сличне њима у вези са Српством и ћирилицом) у врхунској власти и врхунској (признатој) лингвистици – наша борба ће бити само веће или мање таласање у народу.             Проблем је што је велика већина народа „мртва“ или „полумртва“ за пун живот и зрело знање, па наше знање и наша борба нема где да се видније оплоди.

(Не)знање и заблуде су увек највећи проблем

Увек је (не)знање највећи проблем и узрок неуспеха. Све је чињено деценијама да народ ништа не зна о важности српске азбуке за њега. И дубоко је продрло у народну свест оно што је Кравић пре годину-две поновио у Новом Саду: „Ћирилица се не једе.“ И народ није учен и не зна да умногоме зато нема ни да једе јер је обманут у вези са својим вредностима и средствима за опастанак и трајање, као што је ћирилица. Народ није више моћан да схвати да – кад Србима одузмеш ћирилицу, ти си га већ најмање пола одсрбио и припремио га за промену вере и одлазак у антисрпство. Хрватски генерал  Саркотић је то боље знао још у време Првог светског рата од огромне већине данашњих Срба кад је рекао: „Ћирилица је Србима борбено средство које им треба уништити, забранити…“

И то је учињено. А то није успела непријатељска армада да учини трајно. Могла је да успе само „домаћа власт“ (после 1954. године) и „домаћа језичка наука“. Јер, народ је, природно, поверовао својој власти да Срби „не могу без хрватске латинице у свом језику“.

(30. април. 2016.)