Овако пензионисани пуковник Бошко Дотлић коментарише именовање Дејвида Голдфејна, пилота US Airforce, за новог команданта Америчког ратног ваздухопловства.
Јер Голдфејна су ракеташи Трећег дивизиона 250. бригаде ПВО ВЈ 2. маја 1999. оборили изнад Карловчића у његовом авиону „Ф-16“. Амерички пилот постао је командант, а пуковник Бошко Дотлић – који је био руковалац гађања тог 2.маја, и који је с положаја код сремског села Карловчић „одапео“ ракету што је с неба скинула авион новог команданта Америчког ваздухопловства – пензионисан је 2006, у 47. години. Ни до данас му није трајно решено стамбено питање, него с породицом станује у једноипособном „привременом решењу“ на Новом Београду.
– За време рата, добио сам од моје земље Орден за храброст, завршио сам Генералштабну академију и неко време командовао Трећим дивизионом – каже Дотлић. – Овог дивизиона данас, нажалост, нема.
У разговору за „Новости“, Дотлић каже да је за именовање Голдфејна сазнао јуче ујутру из новина, купивши „Новости“ на аутобуској станици у Београду. Враћао се, каже, са Кордуна из Топуског, где је био у посети старом оцу који се вратио да живи у Крајини.
Високи официр US Airforce и до сада је обављао највише дужности у америчкој ратној авијацији, а у војсци га нарочито цене због ратних заслуга стечених током бомбардовања Србије. Генерал Голдфејн те ноћи 1999. летео је под кодним именом „хамер 34“ на ловцу који је на репу имао исцртаног командантског орла. Био је челник 31. винга 555. сквадрона из Авијана и требало је да бомбардује Нови Сад. Када се приближио Карловчићу на 16 километара, Бошко Дотлић је издао наређење „пали“.
Дотлић се сећа да је те ноћи с њима на положају био легендарни командант наше авијације Љубиша Величковић. Остао је на положају до после поноћи, чекајући да авиони НАТО-а „улете“ у зону дејства дивизиона.
– Рекао сам му да остане још мало, осећао сам да ће те ноћи бити окршаја – сећа се пуковник. – Неко време пошто нас је Величковић напустио, заиста се „небо напунило“, и после два ујутру кренули смо да „пратимо циљ“. Пустили смо „Ф-16“ да уђе дубоко, а затим смо лансирали ракету. Ја сам руководио гађањем, а са мном су били потпоручник Тиосав Јанковић и заставник Драган Матић. Пре мене, у смени је командовао пуковник Ђорђе Аничић. Голдфејна је погодила прва ракета. Пошто је одмах изгубио висину, друга „нева“ је прошла мимо њега. Јасно смо видели погодак на небу.
Пилот „Ф-16“ је пао у близини села Накучани, крај Шапца.Пошто је после прве ракете авион изгубио висину, када је стигао на око 2.000 метара погођен је са још једном ракетом „стрела 2М“. Погодио га је и неки наш пешадинац из лаког преносног лансера ракета. Американци су организовали муњевиту акцију спасавања и пилот је покупљен и пребачен у Тузлу. Олупину „Ф-16“ су наши војници пронашли у шуми после неколико сати, и поред оштећења на трупу летелице пронађена је и „стрела 2М“ у мотору палог авиона.
Прича из Америке о именовању Голдфејна за команданта најјачег ратног ваздухоловства на свету јуче је поново „закотрљала“ и причу о најславнијем ракетном дивизону на планети, Трећем дивизону 250. бригаде. Он више не постоји у саставу наших РВ и ПВО. Обрисан је у трансформацијама наших оружаних снага. Током рата, оборили су прво „невидљиви“ „Ф-117“, нешто касније „Б-2“, а 2. маја пао је и „Ф-16“. Обарање „Б-2“, НАТО им није признао, али је у поратној анализи рада јединице током агресије и овај авион „уведен“ као оборен у званична документа наше војске.
Део авиона Ф -16 којим је пилотирао Дејвид Голдфејн
– Морали смо да сачувамо име Трећег дивизона као најсветлију ратну традицију из времена НАТО агресије – причао нам је јуче потпуковник Ђорђе Аничић, заменик командата дивизиона те 1999. и човек који је руководио обарањем „Ф-117“ и „Б-2“. – После рата, више од 40 делегација ратних ваздухопловстава из целог света званично је обишло наш дивизион у Јакову и одало нам највише војничко признање. На ноге су нам долазили највиши генерали руског ПВО-а, командант Кинеске космичке војске, генерали из САД. Гашењем назива нашег дивизиона, тадашњи „реформатори“ војске нанели су несагледиву штету нашој традицији, па и моралу јединица. Као да смо „обрисани“ јер смо се борили.
И Ђорђе Аничић честита генералу Голдфејну нову дужност. Каже да нема ружних емоција према Американцима, иако су једни другима радили о глави. Америчком генералу „завиди“ само зато што служи у систему који зна да вреднује заслуге.
Ракетни систем ПВО „Нева“
ОФАРБАЛИ И КАБИНУ– МНОГО далеко је отишло омаловажавање наше борбе после рата, и већина нас била је увређена таквим ставом државе с почетка прошле деценије – прича Аничић. – Током рата, на вратима кабине за вођење пројектила нашег дивизиона, ми смо исцртавали авионе које смо оборили. Било их је три, јуна 1999. То је засметало тада неком из војних структура, па су наредили да се врата префарбају. Уследио је отпор у јединици, те су на врата „враћени“ оборени авиони.
Ђорђе Аничић, ратни херој, после рата је распоређен на ниже форамацијско место. Пензинисан је експресно 2002, у 44. години, јер је други официр преузео славу за обарање авиона. Тек ове године неправда према њему делимично је исправљена, јер се нашао у групи од седморице официра које је за Дан државности одликовао министар одбране за ратне заслуге током 1999. године.
