КАКО СУ “МИРОВНИ“ ЗАГРЉАЈИ СА ПАПИСТИМА УНИШТИЛИ УКРАЈИНУ

Игор Друз, председник покрета “Народни сабор Украјине и Новорусије“,  председник Московског одељења удружења ветерана Донбаса (СВОД), бивши саветник министра одбране Доњецке народне републике

Сада су многи православци шокирани либерално-екуменистичким курсом Московске патријаршије. Одиграо се „братски“ састанак папе и патријарха, припрема се  „Свеправославни Сабор“, који ће одобрити документ „прогресивно-толерантног“ духа према Ватикану и другим јеретичким заједницама.

Критичари овог курса често подсећају да није све јуче почело. Моћ у руској цркви је постепено, корак по корак, потпуно концентрисана у рукама патријарха Кирила (који је раније знао да говори добро у духу руског патриотизма), тако да сада не само глас свештеника и лаика, него и других архијереја, готово да ништа не значе. И тек после тог учвршћивања вертикале власти је и почео прави екуменизам, против кога црквени народ сада тешко може да реагује институционалним путем.

Мене не може неко оптужити за тврдоглаву опозицију Московској Патријаршији као циљу самом по себи. Напротив, ја сам као глава друштвеног покрета, заједно са својим сарадницима, увек јавно подржавао, кроз противтежу бандеровцима и либералним русофобима чак и покојног патријарха Алексија II, и затим патријарха Кирила, одајући дужно поштовање њиховом високом чину. Ми смо потпуно о свом трошку годинама излазили у сусрет патријарху Кирилу током његових посета Кијеву, иако смо увек због тога долазили у сукоб са неонацистима који су демонстрирали против посете мрског „московског попа“. У добрим делима, са циљем да ојачамо руски свет, ми смо просто били обавезани да то радимо.

Али сада, због чланака и говора, у којима смо моје колеге и ја критиковали загрљаје патријарха Кирила са папом Франциском, на нас се острвио налет критика од тзв. руских патриота. Нећу анализирати овде критике неких московских болесних „активиста“. Јер, онда бих морао да оповргавам њихове глупе тезе о том да сам ја, наводно, посвађао епископа Лонгина Жара са патријархом, иако се са еп. Лонгином не знам и немам могућности да путујем до њега, будући да ме је Порошенков режим оптужио за тзв. тероризам-сепаратизам. Или завереничке фантазије једног блогера да сам ја био пре много година убачен у руски патриотски покрет, како би затим, много година касније, подмукло забио „нож у леђа“ патријарху Кирилу, или похвалу од стране истих познатом друштвеном активисти из Кијева В. Лукијанику који, наводно, за разлику од мене, подржава екуменистички курс патријарха. Иако је В. Лукијаник специјално допутовао у Москву на антиекуменистичку конференцију, и тада оштро критиковао либералну политику Патријаршије.

Ово је требало напоменути под рубриком “занимљивости“, јер говори о нивоу урачунљивости наручилаца оваквих блогова, јер ови блогери пишу искључиво по налогу од утицајних лица. Било за паре, било услед очекивања да ће добити паре за писање.

Али, има и доста критика на рачун антиекумениста од стране релативно уравнотеженијих „патриота“, од којих неки заиста не разумеју суштину онога што се дешава, а део покушава да себе и друге убеди у нормалност онога што се дешава услед својих материјалних интереса да се подржи Патријаршија, или услед своје административне зависности од ње.

Све оптужбе против нас се своде на неколико тачака:

– ми наводно не знамо ништа, а наши претпостављени црквени администратори су много информисанији и паметнији;

– не сме се критиковати црквена хијерархија, ма било која хијерахија у принципу, шта год та хијерахија радила;

– свако ко критикује власти, чак и са патриотске и анти-либералне позиције је неко ко жели да организује Мајдан, потпирујући га с позиција “деснице“.

Свe сe сада понавља до дословног поклапања. Имам осећај „већ виђеног“, док се сећам предратног Кијева, већ су и огласе у московском метроу почели да дуплирају на енглеском језику, управо по обрасцу Кијева из 2012. Исто сам оштре критике добијао неколико година раније у Украјини, када сам, заједно са својим пријатељима, одбијао да прихватим либерално-екуменски курс митрополита Владимира.[1] Иако смо само изразили своје мишљење у потпуно коректном речнику, на основу Светог Предања и у складу са уставом руске цркве, који дају мирјанима право да изразе своје ставове о ситуацији у Цркви. Јер, ни митрополити, ни патријарси у Православљу немају статус „непогрешивих“ као у римокатолицизму.

Ја наравно слабије знам тајне службе и високе политичаре, али без обзира на то, знам више него довољно да бих схватио да екуменизам, заједно са неким другим процесима, може да доведе Русију у потпуну катастрофу – и духовну и државну. Поготово јер сам недавно био сведок и учесник сличних догађаја у Украјини, и разумем их сасвим добро. За разлику од многих московских и кијевских „бриљантних теолога“ са научним звањима, и „угледних политиколога“, ја сам годинама пред грађански рат у Украјини више пута упозоравао да ће либерална политика државе и цркве довести Украјину до катастрофалног немира и распада.

Овде, у Москви, поново ми се догађају исте ствари, чак су и напади на нас идентични. Као да нам Бог говори причу о томе да мало ко жели да се учи на грешкама других.

Обратимо пажњу на предратну ситуацију у Украјини. Две године до почетка евромајдана и три године до почетка рата (2011), митрополит Владимир Сабодан се срео и загрлио са “братом“ Свјатославом Шевчуком, поглаваром украјинских унијата, утицајним представником папе римског у Украјини. Са  поглаваром тих истих унијата, који су почетком 90’их година прошлог века узурпирали хиљаде храмова Украјинске Цркве Московског Патријархата (УПЦ МП), приликом чега су заузећа храмова била праћена погромима и насиљем, када су чак били и убијани поједини бранитељи православних храмова, да би потом ти унијати годинама водили масовну и хистеричну ксенофобну пропаганду против Русије и свега руског.

Такође, у доба тих загрљаја митрополита Сабодана, марљивог ученика митрополита Никодима Ротова, са поглаваром украјинских унијата, унијати су се исказали и у другим сферама друштвеног живота: они су били организатори првог Мајдана,[2] као потпаљивачим шовинизма и политички пропагандисти потчињавања Украјине ЕУ и НАТО. У својој политичкој пропаганди унијатска „црква“ је запала у смешан апсурд – скоро сви унијатски храмови су окачили заставе ЕУ, а политичка пут у кабалистички Евросодом је проглашаван “богоугодним“ и “истински исправан по вери“.

Али, апсурдност ситуације није заустављала митрополита Владимира и његову “сиву еминенцију“ Драбинка. Напротив, после првог сусрета “све је постало лакше“ и екуменистички контакти су се нагло интензивирали. Притом, приликом тих сусрета се никад више говорило о миру и безбедности. Цену благоглагољивих “миротворних“ речи представника паппе Франциска је открила накнадна погубност евромајдана и грађанског рата. У свему томе су паписти имали најважнију улогу. Већ тада папа Франциско и његове слуге активно припремају масакр у Украјини, унијатски „пароси“ и католички свештеници распирују мржњу против легитимних власти Русије, говорећи у том смеру и окупљајући око својих парохија „војно-патриотске“ групе младих Украјинаца.

Екуменски састанци УПЦ МП резултирали су следећом ситуацијом. Док су унијати и њихови медији водили бесну антируску и антиправославну пропаганду, црквени медији Московског Патријархата су у Украјини заузели крајње толерантну позицију у погледу унијата и расколника, што је довело до стања полупарализе и до скоро потпуне атомизације руско-православног народног покрета, који је био потпуно информационо изманипулисан од стране “свог“ вишег клира, чиме се слабо припремио за мајдански метеж. Притом, свештеници и клирици, који су говорили истину о јеретицима и сатанистима, и који су се залагали за Руски Свет, били су рашчињени, а мирјани су се одлучивали од причешћа. Руска православно-патриотска удружења су била потпуно лишена званичне црквене заштите. Узгред, то сам лично искусио коју годину потом док сам био саветник министра одбране Доњецке народне републике, када сам пожелео да издејствујем увођење институције пуковских свештеника. Тадашњи министар одбране је био потпуно за то, већи део устаника је подржавао ту идеју, много локалних свештеника Московског Патријархата. Међутим, против су били архијереји.

Ја се уопште не чудим писму честитке поводом избора за председника Украјине, којег је пре свих осталих, Порошенку послао патријарх Кирил у јуну 2014.

Ситуација се од тада није променила. Сада су снаге Доњецка и Луганска у потпуности лишене духовне бриге, сваке духовне и идеолошке мотивације. Али, наши непријатељи су увели де факто установу капеланства у њихове јединице. Стотине (!) римокатоличких и унијатских свештеника трују њихове јуришнике русофобном пропагандом. Усађују им у главу да они воде “свети рат“ против Русије и “терориста“ у Доњецку. Овим стварима се занимају и украјински расколници зависни од Рима, било клирици било мирјани. Украјинске убице је обилазио, и за њих агитовао, и папски нунције у Украјини, а осим што их хушкају, слуге папе Франциска украјинским злочинцима стално допремају огромну материјалну помоћ.

И последице су ту. Ако у самом почетку рата, украјинске јединице нису нападале свом жестином, типа да пуцају на мирне цивиле, ускоро су све баријере нестале. Масовна убиства мирних житеља Донбаса су у значајној мери заслуга римокатоличке “сестринске цркве“.

Тако је било и са евромајданом. Римокатолички капелани мајданских терориста су оформили и надахњивали одреде мајданских јуришника. А за то време су многи православни архијереји претили одлучењима свим праволславцима који би се супротставили Мајдану. Други архијереји су просто ћутали и тим ћутањем издавали веру и народ. Ова играрија је и донела победу антиправославним снагама у Украјини.

Најактивније неформално потчињавање православних архијереја папи почело је након 2010. године. Тада је власт митрополита Владимира и његовог фаворита Драбинка постала апсолутна, захваљујући усвајању новог црквеног устава и смиривању непокорних епископа.

Постепено су се и некада у Христа верујући архијереји из материјалних или каријерних разлога потчинили папистима, помагајући њихове субверзивне планове.

Ја сам у својим чланцима већ обраћао пажњу на постепену духовну деградацију неких посрнулих архијереја УПЦ МП. Тако је, некад православни епископ лавовски и галицки Августин, 2011. године посетио свечано богослужење поводом двадесете годишњице поновног успостављања римокатоличке украјинске јерархије у латинској базилици Успенија Деве Марије у Лавову.

По завршетку мисе, која је служио папски нунције у Украјини, надбискуп Иван Јурковић, митрополит Августин је изразио захвалност бискупу Лавова Мечиславу Мокшицком за позив на прославу и одао почаст присустним бискупима, свештеницима и верницима.

Митрополит Августин је позвао римокатолике и православце да буду заједно. Он је поделио своја сећања из његових студентских година у Москви на Духовној академији и богословији, када су званичници долазили из Ватикана, као и кардинали и бискупи из других земаља, док су руски верници трчали код њих по благослов:  “Увек би требало да будемо у хармонији и јединству. Надам се да ћемо бити ближи са сваком годином, приснији, и да ћемо имати топлије односе“.

Такви случајеви су само почетак његове накнадне потпуне издаје вере и отаџбине. Већ крајем 2013. године, на папистичком трагу, заузео је филокатоличке позиције митр. Августин и тако допринео преврату у Украјини. Ево, на пример, превод његове демагогије са украјинског језика коју је проповедао на Дан полиције, када је већ дошло до мајданске побуне, док су се русофоби гушили мржњом према органима реда: „Данас, Украјина доживљава стрес, и ја желим да размишљам и говорим о миру. Нажалост, у последњих неколико година о полицији говоре и пишу отворено негативно (само је заборавио да каже ко пише, а то су непријатељи наше вере и државе – пр. аутора). Нема сумње, полицајци морају да извршавају наређења, и није у мојој надлежности да то разматрам, да их доводим у сумњу, и нарочито, да позивам на непослушност. Али, као духовни пастир православних полицајаца, морам да их подсетим да све што раде у животу, укључујући и извршење наредби, мора бити здраво, са високим осећајем одговорности према својој савести и пред Богом у свакој ситуацији. Полицајци треба да имају на уму да нису увек насупрот њих само насилници, зликовци, криминалци, већ да то могу бити и нормални, мирни грађани“.

Сајт под патронатом екуменистчког епископа Драбинка „Православље у Украјини“ посебно је истакао ове речи, ставивши наслов: „На Дан полиције, митрополит Августин је подсетио органе за спровођење закона, које наредбе би требало испуњавати“.

Дакле, у тренутку мајданске напетости, предвиђајући победу терориста, митрополит Августин је, заједно са папистима, де факто позвао полицију да се не противи мајдановцима. Он је издао полицајце, војнике и специјалце Беркута који су му веровали, говорећи им да на Мајдану имају посла тек са „обичним, мирним грађанима“, а не са терористима и побуњеницима, те да није потребно да се изврше наређења о њиховом растеривању.

Али, када су организатори Мајдана узели сву власт и покренули рат против региона који нису хтели да им се потчине, митрополит Августин је рекао да је неопходно испуњавати сва наређења власти: „Као митрополит, без околишања, благословим наше војнике да иду да бране домовину…“.

Сада је митрополит Августин, за његову филопапистичку и либералну позицију добио богату, близу Кијева, белоцерковску епархију, и наставља да подржава злочинце у редовима украјинске армије.

Код многих украјинских архијереја Московског патријархата се више не ради о томе да они нису спремни да крену у исповеднштво и мучеништво, него нису спремни Христа ради да се одрекну ни дела својих прихода. Претња губитка ма и дела навикнутог комфора је довољна да би они аминовали рат и неправду.

Ватикан, играјући на карту похлепе и кукавичлука „црквених Горбачова“ УПЦ МП, који сањају да се уклопе у „врли нови свет“ новог светског поретка, де факто је покорио многе наше епархије, које само формално припадају Московској Патријаршији, а у стварности – папи Франциску. Узгред, владику Августина који је отишо у богатију епархију, у Лавову је заменио још ревноснији ватикански слуга, владика Филарет (Кучеров). Он је званично осудио Русију за „напад на Украјину“, осудио ослобођење Крима који није желео да буде под петом кијевских терориста, и недавно је осудио чак и оне који су се противили геј паради у Лавову, у исто време лицемерно се изјашњаваући против овог догађаја. Ватикан би могао лако заузети последње православне храмове у граду. Али, таква флагрантно кршење права православних хришћана би изазвало бунт, неки би можда чак узели оружје. Због тога је Ватикан допринео да се на лавовску катедру попне владика Филарет, који у име Московске патријаршије „ре-едукује“ руске по духу људе у правцу пасје послушности папистима и толеранције ка хомосексуалним содомитима. И слично се дешава у многим другим епархијама. Све се дешава баш као што су раније комунисти радили са обновљенцима, када су неки “православни свештеници“ учили народ да је комунизам врхунац хришћанства. А сада паписти и њихови савезници као идеолошки топузи Вашингтона, уче своју паству у Украјини и Русији да је либерализам „једина права идеологија“, да се „рај на земљи“ налази у ЕУ, и промовишу „обојене револуције“.

Наравно, може изгледати невероватно да је папа Франциско, увек насмејани и „скромни“ перач стопала црнаца и содомита, заправо један од организатора масакра у Украјини, препредени банкар, шеф обавештајне службе и терористичких мрежа. Али, то је тако. Из прве руке знам ситуацију у Украјини, ситуацију унутар унијатског и римокатолчког миљеа, да могу чврсто констатовати – у поређењу са таквим „братом“, као што је папа Франциско, чак је и Каин мала беба.

[1] Митрополит Владимир Сабодан, претходни предстојатељ Украјинске Цркве у Московске патријаршије.

[2] Први Мајдан је био 2004. када је Јушченко као први украјински русофобни председник дошао  на власт.

Посрбио Марко Пејковић

Извор: Стратегиа.Ру