„ЕКУМЕНИЗАМ“ ИЛИ УДАР ЗАПАДА НА ПРАВОСЛАВЉЕ

Немогуће је да се не примети агресија којом су се на Руску православну цркву обрушиле све „прогресивне снаге“. Има и Јудиних пољубаца у облику предлога да Ускрс славимо заједно, као што је то ту скоро направио  језуита Берголо,  и по потреби Папа римски Фрања. Односно – један део светског врха води отворени рат против Цркве, а други упорно призива „дијалог“ у коме хоће да нас раздвоји и изнутра. У Руској народној линији томе су посвећени многи материјали: о припреми Сабора 2016, или, на пример, о папској пропаганди космополитизма, посвећеној становницима свих земаља.

Шта је разлог за такав информациони „крсташки рат“? Шта је иза тога? Највећа грешка која може да се направи при покушају да се на то питање одговори је да се све сведе искључиво на разматрање садашњости. И то у било ком смислу: геополитичком, економском, културном, информационом  – све једно, та ће нам грешка онемогућити приступ дубинском разумевању свега што се дешава у религијском животу.

„Мене се то не тиче“ – рећи ће много људи. – „Ја сам атеиста“. Рећи ће – и доспети у дубоку заблуду. Зато што се то тиче сваког од нас. Као што се тиче сваког од нас, ма где се живи, напад непријатеља на било коју мрвицу наше земље. Јер напад је на нашу Отаџбину, а то значи и на ваш комадић. И ми смо обавезни да Отаџбину штитимо. Исто тако смо обавезни да штитимо нашу духовну Отаџбину – Православље, коме припада највећи део становништва. И исто смо тако обавезни да узмемо у заштиту сваку религиозну традицију уколико је неко ниподаштава. Седети у рову правдајући се својим атеизмом – то је маскирана издаја.

Није случајно Бжежински изговорио следеће: „После уништења СССР-а као једини непријатељ Америке остало је Руско Православље.“  И мада има неких који  негирају да је он то изговорио, та реченица показује прави значај Православља за Руску цивилизацију.

Уколико желимо да преживимо у условима глобализма који све потире и све разлаже и да се сачувамо  као јединствена цивилизација, то је немогуће учинити без потпуне обнове духовно-религиозног живота народа. Говорећи о заштити Православља, ја не мислим на неке кампање које се ураде једном и никад више. Ради се о томе да смо ми (у крајњој мери они који себе сматрају за православце)  обавезни да на прави начин схватимо каква се опасност крије у глобалистичком пројекту и како се протура у облику „религијског помирења“.

Први и најважнији задатак који се односи на поглед на свет, пред којим се ми налазимо  је да се Православље схвати не као „грана хришћанства“  (то је најштетнији западни концептуални вирус), већ као једино истинско хришћанство. Као што постоји један једини Христос, тако постоји и само једно хришћанство. Све остало су јереси  које присуствују у  хришћанству  . А највећа од њих је папизам, који се погрешно назива „католицизам“.

Шта је то, што нам омогућује да ово тврдимо? Човек који не верује ће да слегне раменима и да помисли: они сви мисле да су у праву, а сви су исти! И погрешиће.

Православље, реч, долази од „правилно славити“, потиче од грчке речи  ορθοδοξια (лат. orthodox), где је ορθος (лат. orθos) – правилан, δοξια (лат. dox) – славан. Одатле је ортодоксан  онај ко се истински и верно придржава неких погледа, тј. ко апсолутно верује у нешто. У енглеском се Православна црква и данас назива Orthodox Christian Church, тј. у буквалном смислу Правилна (Православна) Хришћанска Црква.

Папизам представља каснији облик који је створен  као резултат отпадништва од Православља. Зашто је добио назив „католицизам“? Он се појавио тако што је римска црква себи присвојила особину саборништва. Грчко  καθολικός (католикос) значи «свеопшти», «саборни». Католичност (саборност)  представља нераскидиву особину Васељенске цркве која је фиксирана у Символу вере, а не својину «самог католика». «Приватизација» католичности, тј. саборности, свеопштости коју је направила западна црква подсећа на савремени монополизам на формирање «демократских стандарда» од стране оних који себе сматрају «најдемократскијим».

Значајно је да се у енглеском језику све до сада католичка црква назива Roman Catholic Church, а Православна  – Orthodox Catholic Christian Church. Значи, садашња католичка црква се назива једноставно «римска католична црква», а православна – Ортодоксна Католична.  Сами ти термини јасно показују да католичка црква представља «римски» огранак који је настао касније, и који је скренуо у јерес.

Православна црква признаје само првих 7 Васељенских сабора зато што су они стварно били саборни, свеокупљачки; католичански, који су обухватили цео хришћански свет. Паписти сада броје већ преко 20 сабора, не стидећи се што су све Саборе  после Седмог Васељенског одржавали само они (ето је:  на делу је „приватизација“ католичности!).

Већ у радовима западних и источних отаца Цркве приметна је једва уочљива разлика у тумачењу хришћанске Истине. У Православљу и папизму се у црквене служитеље постављају особе које су спремане на исти начин, али постоји разлика у нивоу њиховог поштовања зато што  у њиховом тумачењу вере   може да  се осете нијансе  које ће доцније довести до раскола. „Под истим речима западни и источни хришћани нису само подразумевали, већ и осећали различиту духовну садржину“ – пише познати историчар Цркве А.В.Карташев. Западни оци тумаче Истину у рационалистичкији и индивидуалистичкији.  Разлика је на први поглед небитна, али је довела до отпадања западне хришћанске цркве од Васељенског Православља“.

Окидач за отпадништво римске цркве од Православља био је самовољно увођење догмата о изласку Светог Духа од Сина, које је неопходно да би се образложила истинитост и окривила Византија за јерес. Посебно је у томе био приљежан Карл Велики који је себе прогласио за „императора“, мада он то није могао да буде. Ствар је у томе да, у складу са хришћанским учењем, свет од доласка антихриста држе Православни Император и Православни Патријарх, који заједно управљају (симфонија власти). Али, у Византији је већ постојао и Православни Император, и Православни Патријарх. Зато да би се неко прогласио „императором“ морао је да постоји предлог којим би они били окривљени за јерес. За такав предлог су прогласили измишљени догмат о исхођењу Светог Духа од Сина, који је у супротности и Светом писму (Ин.15,26), и одлукама светих Васељенских сабора.

Од тада мржња Запада према Православљу, а затим и Русији, формира се догматски. Јер пошто је истина искривљена морају се уништити они који су лаж носили, како би твоја јерес остала једина и како би она могла да се прогласи за нову „истину“. Ето, одакле води порекло страст Запада да изврће, да уводи новине, да обнавља под изговором да је то „прогрес“. Његов „прогрес“ је почео од отпадништва од Христа још у 8. – 9. веку. Наравно, не одједном, и нису сви на Западу прихватили то отпадништво, али је 1054. папство коначно отпало од Православља.

ОПАСНОСТИ ОД НОВЕ СТРАТЕГИЈЕ ЗАПАДА ПРЕМА ПРАВОСЛАВЉУ

Какве опасности могу да нам запрете од савременог Запада? Пре свега – опасност препознавања себе као „православне гране хришћанства“, популарна због слабе повезаности народа са црквом, јер се такав свет лако заинтересује за површинске доктрине које имају везе са хришћанством. То је опасно и зато што, осећајући се као „грана хришћанства“, ми дозвољавамо да у једино право хришћанство уђе латинска јерес која нас полако прожима и разлаже, изнутра руши наше унутрашње духовно језгро, нашу способност да до краја останемо верни православној хришћанској вери.

Схватајући то, ми треба да будемо изнутра прожети поимањем себе као народа-богоносца, као носиоца велике мисије одбране овог света од доласка Антихриста.Гледајући у савремени Запад – зар не осећамо истинитост речи апостола Павла да „већ се ради тајна безакоња, само док се уклони онај који сад задржава“. (2 Тес. 2.7). Зар ми не видимо да је Русија последња препрека на путу сина погибељи? Зар не тежи он да се устоличи у Божијем храму, као Бог, издајући се за Бога (2Тес.2:4). То није тамо о некоме, то је о нама и нашем времену. О Светој Русији и „прогресивном Западу“.

Читаво човечанство се дели на две цивилизације – на ону која опстаје и апостасијску (отпалу). Запад који се некада клањао Христу данас свечано призива Антихриста. Пред њим се отварају све капије, падају последње преграде, толерантно се заборављају последње Христове речи. И Запад, који је пао пред ноге Антихриста, на свом заласку, тамо вуче и нас. То је тако слатко: „слободан живот“, „слободна љубав“, „слободни секс“… Бескрајна слобода…

Али, Запад је лукав. Он делује изокола, саблажњавајући нас „сарадњом“ у решавању „заједничких проблема“ – у борби са бедом, „дискриминацијом“ и сл. (Овде је Бергољо врло активан).

Не у духовном, већ у материјалном свету превртљиви Латини једва чекају да нас увуку и своју пучину детаља, у којима обитава њихов отац. У томе је дубока противуречност међу нама у схватању хришћанства. „Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“. (Мт, 6:33) – тако је завештао Христос и тако смисао схватају православни хришћани. Да се гради „царство Божије“ на земљи, овде, одмах – тако су увек хришћанство схватали Латини. А то је привлачно. Комфорно. Ето шта привлачи вернике у земљама заласка. И ето преко чега прилази ђаво, тако што убеђује – саблажњава да се свет приклони њему и његовим задовољствима.

Римска црква је дубоко јеретичка. Немојте да се приклањате њиховим позивањем на апостола Петра који је основао римску катедру. Када би сазнао до чега је дошао Ватикан, апостол Петар би се ужаснуо. Стручњак за Ватикан, Олга Четверикова, тако пише у својој књизи „Издаја у Ватикану, или Завера папа против хришћанства“:

„Идеја – водиља католицизма, која обезбеђује чврсто хијерархијско уређење читавог његовог система и која га претвара у снажну организовану снагу, је идеја о папском примату. Она се изражава у признању римског понтифика за намесника Христа на земљи, видљивог старешину Васељенске Цркве који поседује потпуну, врховну и универзалну власт. Та је власт поткрепљена догматом о непогрешивости папског учења о питањима вере и моралности (који је донет на Првом ватиканском сабору 1870. године и потврђен на Другом 1962 – 1965.год.). Зато што је идеја о примату римског понтифика дубоко противуречна учењу Исуса Христа, те представља главни извор свих заблуда римске цркве. Православље католицизам дефинише као јерес. Зато и сусрет Московског патријарха са папом за Ватикан ће бити знак признања његове лажне науке као истине и омогућиће му да Руску православну цркву сматра да је и она у сфери његовог стварног утицаја“.

Зашто Ватикан већ деценијама покушава да направи такав сусрет? Шта ће му то? Зашто ни са ким другим није тако упоран? Потребан му је зато што он одлично зна КО остаје у вери спасења, а и КОГА треба натерати да му се потчини. Кроз „хришћански дијалог“ – отворено, кроз агресивни прозелитизам – ћутке. А све то је директно супротно Светом писму, јер Христ може да се проповеда само тамо, где Га још нису упознали (погл. Рим. 15, 20-21). То значи да Латини сматрају да ми не познајемо Христа! Па о чему са њима онда да се разговара?!

Све се ради језуитски лукаво. Бергољо је одмах, чим је изабран за папу, причао о свом поштовању Православља. Шта мислите – то је он просто тако изрекао? Познавалац православног обреда, он наравно зна на коју страну треба да „реформише“ римску цркву како би постигао циљеве.

Цариградски патријарх Вартоломеј одавно служи екуменској саблазни. Екуменизам – то је идеологија уједињења свих хришћанских цркава, која је настала у протестантским круговима. У суштини, то је идеологија глобализације, само за вернике хришћане. Године 1948, када је у Амстердаму основан централни орган екуменског покрета – Светски савет цркава, Руска православна црква је одмах осудила тај „покрет“. Архиепископ Серафим Собољев је екуменизам окарактерисао овако: „Сећајући се његове суштине и његових циљева ми ћемо у потпуности да одбацимо екуменски покрет јер је у њему вероломство православне вере, издаја и предаја Христа, што ми морамо на сваки начин да избегавамо, како бисмо испунили речи преподобног Серафима: `Тешко оном који ма и за једну јоту одступи од Светих Васељенских сабора`“.

Шта хоће да постигне глобалистички врх? Да све закључа у комфоран и пријатан концентрациони логор глобалних сразмера, да сваког затрпа индивидуалним дигиталним играчкама, али и да зароби наше душе. А да би све згрнули на глобалну гомилу – баш све мора да се подведе под идеолошко образложење. За то се користе и екуменизам, и „хришћански дијалог“, и „толеранција“, и све ђаволове саблазни. Предвиђајући све то преподобни Кукша Одески је написао: „Наступа задње време. Ускоро ће бити екуменски Сабор, који ће се звати `свети`. Али – то ће бити баш онај осми сабор који ће представљати скуп безбожника“. На њему ће се све вере сјединити у једну…“

На сваком кораку нас сачекују опасности. Морамо да будемо безгранично будни!У принципу – са јеретицима не сме да буде никаквог дијалога! Такав дијалог једноставно нема смисла. О чему да се прича са оним који су издали Христа, и заменили га собом и својом „безгрешношћу“?

Они који су прочитали овај чланак сигурно су много пута помислили: пре него што оптужи католике, нека аутор мало погледа на наше „преждране попове“. Али, прво, ја оптужујем не католике, већ католичку јерес. А друго: прво пођите у цркву, о којој ће много њих да прича, поготово они који никада у њој нису ни били. А ако пођете, али не једном, да бисте нешто наручили, ви ћете се уверити да огроман број свих чудовишних оптужби које се односе на Руску православну цркву представљају апсолутно пусту причу, без праве подлоге. То су оптужбе оних који себе, вољеног, стављају, ја нећу рећи изнад Бога, већ – и изнад Отаџбине.

„Ко неће да нахрани своју армију, храниће туђу“ – једном је рекао Наполеон. Па ето, дошла су таква времена да онај, ко је против Православља, тај свима нама својим нечињењем и равнодушношћу приближава глобалну содомску антицркву.

Зато ми, неравнодушни синови Свете Русије, морамо за своју девизу да узмемо речи преподобног Кукше Одеског: „Молим вас, останите у православној вери до краја ваших дана и тако се спасите!“

Извор: Царса