 |
Пише: Иван Максимовић
Јако значајан фактор поред безбедности, који је тобож „унапређен“, била је и „слобода кретања“. Међутим, она се претворила у своју супротност. Шиптари су почели још слободније да се крећу користећи документа своје лажне „државе“ и регистарске ознаке аутомобила не само и на северу Косова, где до до тада нису могли са лажним папирима шиптарских квази-институција – већ и целом територијом државе Србије! Истовремено, са тим истим папирима и регистарским ознакама они нису могли да се крећу Босном и Херцеговином, Румунијом, Грчком… и другим државама које нису признале „независност“ Косова и Метохије!
А за Србе се и дотадашња ограничена слобода битно „скратила“ јер више или нису могли, посебно јужно од Ибра, или врло отежано и са много проблема могу да користе своје личне исправе издате од МУП-а Србије на „Интегрисаним прелазима“, чак и на територији КиМ али и у централној Србији! Јер са тим документима битно је скраћена куповна моћ и уопште нормално административно функционисање Срба јер су – са КиМ. И ево, баш на трећу годишњицу потписивања споразума, у Бриселу се разговара о тим ставкама… Наде међу овдашњим Србима нису велике. И да „преговарачи“ дођу до неког позитивног решења нико не верује да ће оно бити трајно након свих потеза које је српска страна повукла до сада и предала све што је предала.
Након свега, данас можемо да будемо потпуно сигурни у оно што смо и пре три године знали. За САД и ЕУ одувек је постојао један једини начин да се зауставе злочини и насиље над Србима а то је да Срби буду контролисано протерани са Косова и Метохије. Не сви, већ да остане један број који ће се „интегрисати“ у шиптарске квази-институције. Прихватање шиптарског „система“ и добровољно одвајање од Београда као свог центра, од тих преосталих, оправдаће сво до тада извршено зло и насиље над Србима и такво стање учинити трајним. Тај број је онај који је потпуно безопасан у смислу организовања отпора у будућности али прекопотребан да би се створила слика о мултетичности и пред светом овај пројекат стварања нове „државе“ приказао успешним.
Критичну, то јест непожељну масу, не иселити у једном маху као после окупација покрајине 1999. или у Погрому 2004., године већ постепеним одласцима створити утисак да је то био њихов слободан избор и тако спречити могућност оправданог масовног повратка. Управо због тога се „интегрисање“ Срба у шиптарске квази-институције врши постепено али огољено како би они који остају знали где остају те зато и потписују уговоре у којима обавезно стоји клаузула о одрицању од државе Србије и обећања да ће служити интересима тзв. „републике Косово“.
Прва српска институција на листи гашења био је управо МУП и то под плаштом повећане безбедности Срба са КиМ. Наизглед, код оних који недовољно познају ситуацију, могло се рећи да то има смисла јер је повећан „број српских полицајаца у косовској полицији“. Србима са КиМ то никада није пило воду јер колико год да је полицајаца Срба они су под командом терориста и Шиптара најодговорнијих за недела и зла над Србима.
Ево, укратко, како се то дешавало.
Администрација је брзо, али тек по одржавању лажних шиптарских избора и на северу покрајине, под великим притисцима и уценама представника Владе из Београда, трансорфмисана тек у инфо-службу о неопходностима за прибављање личних докумената и сведена на два – три службеника који осим саветима, никако другачије не могу помоћи.
Полицајци су први српски службеници који су „интегрисани“. Било је јасно да ако они који су ратовали за своје породице и државу, прихвате те исте терористе за надређене и послодавце, све остало ће проћи много лакше, и прошло је.
Њихов прелазак у службу такозване „републике Косово“ био је политичка и друштвена шок бомба, врло лукаво подметнута. Медијски предстваљена као – већ донета „одлука Владе“. У ствари је то био тек закључак који је толико небитан да није обавезно објављивати га у Службеном гласнику, и не обавезује никога на понашање у складу са њим. Полицијски синдикати су упозоравали своје колеге да га не прихватају али страх од губитка плата учинио је своје. Координисана акција српских власти и медија у Србији, успешно је преварила многе.
Новац за плате обезбеђен за најмање три(!) године из иностраног буџета, ничим загарантованим, а редовне зараде исплаћује шиптарска страна. Ко одбије и напусти КиМ губи право на здравствено осигурање и пензију коју свакако, у случају смрти, нема никакво право да пренесе на своје најближе.
Без обзира на апсолутно кршење закона, повеље о људским правима, Устава а на шта све реагују полицијски синдикати, услед одсуства минимума слоге и храбрости, још привучени дуплим зарадама и одзивом својих колега, полицајци пристају на издају и прелазе у шиптарску службу.
Да је овакав поступак полицајаца био неочекиван и од стране српске власти сведочи чињеница да су припадници МУП-а са централног Косова позвани да потпишу пристанак у своју исељену матичну службу у Нишкој Бањи. Иначе свеже, тек тада штампана документа, потписивали су на клупама, уз зидове зграде, на хаубама аутомобила. Када су питали зар нису могли да обезбеде макар просторије, јер била је зима и то Бадње вече, одговор је био једноставан и кратак „мислили смо да нико неће доћи“. То јест, нико није вероваво да ће ти полицајци прихватити тако понижавајуће услове и одбацити олако своју државу на препоруку неколико криминалаца у Влади!
Власт на челу са Николићем, Вучићем, Дачићем овај гест полицајаца представила је као успех своје политике и стуб безбедности за Србе у покрајини. На терену је то далеко од истине.
Интегрисани полицајци, уплашени да би се могли наћи на измишљеним оптужницама Шиптара, а било је најава, у потпуности су предани „утеривању шиптарске државности“ својим сународницима. Од Нове године, попут честитке Србима на северу КиМ, њихове униформе украшене су заставама такозване „републике Косово“.
Реакција на прихватање – реално непријатељских квази-институција и експресно ослобађање бахатости код некад српских полицајаца, код већине овдашњих Срба је била сажета у реченици „ови ће нас отерати одавде“.
Стид помешан са гневом, због немоћи и понижења које су полицајци прихватили, усмерен је ка Србима јер једино они нису никаква претња. Активности се углавном и одвијају на том плану, показивањеу „мишића“ народу кога су до јуче како – тако, штитили.
У локалним медијима, који су редом на буџету или Владе Србије или страних такозваних „амбасада“ у Приштини, пре свих америчке и британске, често се чује како је полиција „ефективна“, врте се рекламе које промовишу у службу као „европску“ и високих стандарда, а да су одређене акције и ретки приведени починиоци кривичних дела откривени „ефикасном акцијом полиције“ што је огромна лаж. Да је полиција иоле ефикасна открила би макар једног починиоца од толико запаљених аутомобила међу којима је завидан број управо у власништву тих полицајаца!
„КПС“ заиста јесте ефикасна али једино у прикривању злочина над Србима са Косова и Метохије. Врше се притисци и претње над нападнутима, оптужују се за лаж и окривљују саме жртве и тако приморавају да ћуте а други и да не пријављују нападе што се показује врло ефикасним до сада. Са друге стране полицајци врло добро чувају своја радна места и боре се за унапређења.
Навешћу свега неколико примера.
Већ јуна месеца 2013., припадник КПС Србин из Лепосавића, уз псовке и претње смрћу, дави 13-тогодишњег Д. М. који је одбио да ногом растури камење сложено у облику крста на обали Ибра. Став очевидаца је да је полицајац желео да се „сада покаже пред својима (Шиптарима) не би ли добио бољи положај на послу“.
Током те године међу Србима на Косову расту тензије, организују се протести против Бриселског споразума и њихова исказана слога утиче на све стране те се напади Шиптара битно умањују и своде на пљачке и крађе. Ретки су бомбашки напади и углавном сконцентрисани око линије раздајања јужног и северног дела Косовске Митровице.
Насиље постаје интензивније тек после спроведених лажних шиптарских избора и на северу КиМ 2013., године којима се ојачава шиптарска власт и квази-државност. Све то откривају чињенице са терена.
Марта месеца 2014. извршена је редовна годишња провала на црквено имање у Могили, окружено Шиптарима, и нанета је значајна материјална штета. На њему се узгаја један де намирница за народне кухиње на Косову и Метохији (иако се те намирнице нађу и у приватним продавницама на пример овде у Звечану где живим, а преко пута цркве у којој је свештеник чија је супруга Светлана Стевић која те кухиње и води). Октобра те године у Косовској Каменици нападнут је српски дечак П.А. ученик осмог разреда, и претучен. Локални Срби тврде да је то „у последње време“ постала учестала и редона појава.
Тај октобар је посебно напет на целом КиМ. Због дрона и провокације Шиптара на чувеној утакмици у Београду, Шиптари почињу своја дивљања на Косову и Метохији. Серијом неизбројених напада покрећу нови талас застрашивања. Да би умирио Србе и показао како није велики проблем „неколико десетина напада у два дана“ (који су укључивали и паљења српске имовине, пребијања и напада у кућама), такозвани „министар за заједнице“ у „влади“ шиптарских сепаратиста, Далибор Јевтић, открива чињеницу да је саму у Клини над Србима у те године до тада извршено неколико стотина напада! О којима нико није извештавао. Уместо фокусирања на ову чињеницу ради заштите свог народа, медији у Србији извештавају тако што злочине тих дана тек помену речју како би створили привид да се о њима извештавало док редовно изостављају информације о врстама, начинима напада али и начињеној штети и жртвма!
Као револт Срба широм државе, због новог насиља таласа који је подсетио на раније Погроме али и због чињенице да су због провокације Шиптара и понижења у Београду, у свету окривљени Срби, на територији централне Србије и Војводине долази до каменовања неколико шиптарских пекара и радњи. Читава пажња медија усмерава се ка тим нападима и говори готово искључиво само о томе иако се радило тек о неколико сломљених излога.
По први пут од Другог светског рата и окупације фашиста, Шиптари, октобра 2014. долазе на север Косова и паљењем неколико црквених објеката и скидањем српске заставе са брда Звечан, не скривено већ уз велику галаму и буку, показују да су свесни – шта су Бриселским споразумом добили!
Успут, „српски полицајци“ галамом и претњама сузбијају гнев српског народа уз наводе „да су они ту и да ће они штити ако затреба“ а за спаљене објекте питају чуваре „јесу ли можда оставили нешто укључено“ иако се дивљање могло чути целу ноћ, на страну то шо ти полицајци нису никога ухватили из серије очекиваних напада.
Половином фебруара наредне године у Доњем Ливочу, откопан је гроб Градимира Милосављевића сахрањеног још 1998. а остаци извађени. Вандализам који се пресликава из периода деценије најстрашнијег шиптарског терора током осамдесетих година.
Истог месеца група шиптарске деце напала је у Косовској Митровици крај Ибра, српску децу молотовљевим коктелима. Полицајци оптужују ту исту српску децу да су она крива за то и претећи им, терају их кућама. Припадници Цивилне заштите испред чије зграде се напад одиграо, све ово гледали – без речи.
Недалеко одатле априла 2015., Шиптари су ножем у пределу груди уболи 17-годишњег Србина Н.С., на неколико метара од дежурне патроле, иначе „интегрисаних (то су увек Срби) полицајаца“. Младић се једва довукао до њих како би тражио помоћ док су они чак и тада покушали да га отерају док нису видели да није у стању да се креће. Битно је само једно – прикрити сваки инцидент. Полицајци су, наводно, суспендовани.
Крајем марта у гњиланском крају, селу Доња Будрига, бачена је бомба на аутомеханичарску радионицу док су тројица Србина била унутра, нико није повређен. Нападач је ухваћен али проглашен неурачунљивим, психички оболелом особом и пуштен је без икаквог санкционисања. Иначе врло честа тактика код Шиптара, и успешна. Провокације и нападе изводе или деца или „психички нестабилне и поремећене“ особе, категорија умањене одговорности пред судом.
Тог месеца У селу Пасјане Србину су запаљене кошнице и нанета штета од око 5000 евра. У истом селу, маја месеца, избоден је Зоран Костић. Шиптари су му аутомобилом препречили пут, када је изашао из возила да види због чега и о чему се ради један од њих га је ухватио за врат док му је други ножем нанео више повреда по телу.
У Косовској Митровици, пошто су претходно ножем и пиштољем отерали групу српских дечака, на месту где је 24 часа дневно стационирана патрола „косовске полиције“ која присиљава и притиска Србе да кажу како су лагали јер „они (полицајци) нису ништа видели“. Нешто касније ти исти Шиптари , иза поднева, улазе у град како би скидали српске заставе и палили их на својим утакмицама.
Одлазим у полицију како бих се распитао о нападу ради објективног извештавања, а на моје велико изненађење дежурни полицајац ме пита „који напад, овај данас или од пре три дана“? Схвативши да не знам ништа о том нападу „од пре три дана“ полицајац одсечно одговара да „није било напада, немојте да измишљате“оно што ми је он сам управо рекао. Наравно, био је то „српски полицајац“.
Десило се тако да је дежурни полицајац управо закључавао капију која затвара тај део улице за саобраћај када су нападачи, са ранчевима пуним шиптарских застава, стигли до њега. Прилазем и кажем му да су наоружани на шта он одлази до њих и после пар минута враћа се са осмехом на лицу „кажу да немају“. Он их је питао и они му одговорили! Без икаквог претреса!
Одмах затим, стотинак метара даље, ваде пиштоље и ножеве на улици и насрћу на српску децу и пролазнике који уплашени беже на све стране а нападачи оружјем у рукама пролазе поред полицајаца који стоје наслоњени на патролно возило и праве се да то не примећују!
Српска деца која су бежала, пожалила се успаничено полицајцу који се нашао на улици преко пута. Кад је чуо о чему се ради окренуо је главу и наставио да разговара са неком пролазницом.
Међу полицајцима у поменутој патроли налазио се и командир (станице или смене, не сећам се тачно), интегрисани полицајац, који је видео да имам камеру у рукама и – уплашио се да нисам све то снимао. Нажалост, тај део нисам али изјаву нападнутог дечака, Немање Миљковића, јесам забележио који је видео да су Шиптари прошли поред њих – јесам.
Нападаче заустављају Срби на тргу Шумадија где у то доба дана буде доста људи а иначе је стационирана и саобраћајна патрола косовске полиције. Локални медији, на буџету британске и америчке „амбасаде“ и организација „за отворено друштво“ и „развој демократије“, преносе како је хватње нападача резултат „ефикасне акције полиције“ ослањајући се на изворе те службе.
Крајем године у Косовској Митровици дешавају се три покушаја киднаповања деце. Нападача, који у досијеу има преко 30 кривичних дела, опет хватају овдашњи Срби али бива ослобођен јер „у његовом понашању нема елемената за кривично гоњење“ саопштавају у полицији.
Покушај киднаповања понаваља се недавно над две српске девојчице на централном Косову. Месец дана пре тога још два одвојена напада у Грачаници а од свих ових напада пријављен је само један јер нико од Срба не верује да ће им неко помоћи. И то с правом, нажалост.
Локална ТВ Мост, на буџету Владе Србије а под пуном контролом Канцеларије за Косово и Метохију, извештава о овоме као о ситуацији у којој су Шиптари желели да „повреде“ девојчице, у пролазу.
Оваква врста извештавања има за циљ да говори о ономе што се никако не може сакрити али на начин који ће до крајњих граница „разводњити“ и банализовати случај који се као „небитан“ брзо заборавља од свих.
Октобра прошле године српске дечаке из Беривојца напао је Шиптар, вршњак, који их је чекао импровизаним буздованом, палицом са ексерима на врху, и једном нанео теже повреде главе. Прелом неколико костију лобање учинио је ситуацију опасном по живот, како су лекари у болници у Косовској Митровици у једном тренутку изјавили медијима али је његово стање експресно брзо постало „стабилно“. Опоравио се али су поломљену вилицу ти исти лекари приметили тек након недељу дана током контролног прегледа.
Крајем прошлог месеца Шиптари су претукли брачни пар Негована и Наду Станојевић испред њихове куће у Беривојцу, када је Негован замолио конобара оближње шиптарске кафане да пренесе гостима да помере ауто који су паркирали испред његове гараже како би гости који су били код њега у посети, могли да крену. Гневни због овога Шиптари су излетели из кафане и бацивши га на земљу почели јако да га ударају док су други почели да ломе његов аутомобил. Супруга је покушала да му помогне али није успела ништа да учини осим што је и сама добила неколико јаких удараца песницом у главу. Ових дана сазнајемо да је овај брачни пар, заједно са нападачима, проглашен кривим за ремећење јавног реда и мира.
Иначе, шиптарски „Суд“ у Гњилану се истиче по неразумним оптужбама када су међуетнички случајеви предмет у којима су нападнути Срби готово обавезно криви за напад или изазивање нереда. Најсрамнија пресуда тог суда је она када је бака Перса, из Паралова, проглашена кривом и изречена јој је казна од 50 евра или три дана затвора и то зато што је добила ударац од Шиптара чија је стока пасла у њеној башти.
Бомбашки напади, пуцњава, пребијања нижу се у Пасјану и околини Гњилана, затим Гојбуљи код Вучитрна, Србобрану и Синају код Истока, Дрснику, Клинавцу и другим селима око Клине… Готово је немогуће избројати ни оне забележене нападе о којима информације стижу тек са друштвених мрежа или из локалних српских медија а које веће агенције у Србији одбијају да преносе.
У Гораждевцу је у нападу, пуцњавом порушен споменик деци убијеној на реци Бистрици и жртвама НАТО агресије. Запаљен један ауто, оштећени су киоск и кућа. Сличан напад, у коме је „само“ запаљен ауто у Гораждевцу се десио и месец дана пре тога, о томе медији нису јавили ништа а Срби нису пријавили.
Истина је да је и раније било напада, заправо деценијама постоји континуитет на који су Срби навикли али га све теже подносе. У једном тренутку медији су готово да престали да извештавају о злочинима попут пљачкања повратничких кућа, скрнављења гробаља, цркава, узурпирања српских имања, крађи стоке…
Парафирањем Бриселског споразума долази до обрта. Почиње више да се говори о злочинима али на неочекивани начин.
Извор вести су увек Срби у шиптарским „институцијама“ који више „нису“ издајници. На тај начин вишеструко амортизују злочине, својом појавом скрећу пажњу са етнички мотивисаних злочина, умањују их, пљачке и насиље правдају економским незадовољством и обавезно најављују помоћ жртвама од чега никада нема ништа осим ако то не шаље неко са стране те се тада уручује пред камерама.
Злочинци бивају охрабрени када виде да их читав систем штити укључујући и српску страну, политичаре, медије и као резултат тога имамо интензивиране и све чешће нападе.
Овакав развој догађаја припреман је дуго, одмах по окупацији КиМ, а најважнији корак ка њему био је прогон епископа Артемија као „тврдог противника“ шиптарске и западњачке окупације и борца за српско Косово и Метохију. Срби нису умели да одговоре правилно на овај напад који чак нису ни доживели као такав.
Можемо да закључимо да су најбитнију улогу у томе имали Срби без којих Шиптари никада ништа заиста не би могли. Како медији редом, који су на муци српског народа и распаду државе зарађивали свој хлеб, тако исто и све политичке партије и власти. Од оних у Влади Мирка Цветковића и Бориса Тадића па преко Дачића, Вучића, Николића… Наравно, ниједна власт после 5. октобра није невина. Тако ни Влада Војислава Коштунице. Осим ослобађања преко 2000 правоснажно осуђених шиптарских терориста из наших затвора, готово прећутано је прошло да је током антиизборних активности, када су се Срби на северу покрајине борили за бојкот шиптарских квази-избора, Андрији Младеновићу из ДСС-а додељено је место заменика градоначелника Београда и једина странка која је активно помагала бојкот, престаје да то чини те се тако гаси и онснова српског отпора.
Истиче се и најупечатљивија улога у овом процесу јесте управо садашњег премијера, Александра Вучића. Његовим напорима, одобрењима и пристајањем Србији су нанете штете какве до сада у историји никада раније нису.
Тако је Бриселски споразум постао последњи део који затвара круг насиља над Србима. Онај који ће то насиље озаконити, озваничити, увести у редовну праксу као пожељну политичку активност и наравно, „демократско“ право и борбу за циљеве који се противе свим легалним поставкама на којима почива свако, па и ово све јадније међународно право. Порука је јасна, сваки Србин који живи на Косову и Метохији, и жели да буде безбедан, нека га напусти, постане „косовар“ или буде убијен. Нада остаје једино у чињеници и веровању да ниједно безакоње не може обитавати трајно.
