Саопштења РПЦ: ХАВАНА И КРИТ

Услед многих јавних реакција великодостојника Православне Цркве на последње догађаје у Православној Цркви, као и о предстојећем Свеправославном Сабору и тема које би се нашле на њему, а само дан пошто се огласила Руска Загранична Православна Црква, која је у општењу са Московском патријаршијом, критикујући документе наступајућег сабора, 15. априла 2016. год. огласила се и Руска Православна Црква (у даљем тексту – РПЦ) са чак два саопштења – једном о сусрету патријарха Кирила са папом Франциском у Хавани, и другом, о документима Свеправославног сабора на Криту.

У првом се истиче да је главни разлог састанка папе и  руског патријарха била потреба да се хитно размотри трагичнa ситуација прогона хришћана у многим деловима света, пре свега на Блиском истоку. Донесен је закључак да су сва та дешавања масовног истребљења хришћана, протеривањем из својих домова, уништавања древних храмова и манастира претња самом постојању хришћанства, и то на простору где је основана Црква Христова.

“РПЦ је и сама доживела у 20. веку страшне прогоне у име Христово. Након проласка кроз ужарену пећ тешких тестова, наша Црква не може остати равнодушна на убиства и мучења људи који су прогоњени због вере у Христа. РПЦ и лично патријарх Кирил стално дижу свој глас у одбрану напаћене браће, користећи прилику за многобројне састанке са личностима из јавног живота, политичким лидерима и лидерима на пољу религије. У то име, био је и сусрет са Његовом Светошћу папом Франциском, који је меродаван верски вођа за милионе људи на Западу.”

Папа Франциско и патријарх Кирил у Хавани потписују заједничку декларацију

У заједничкој изјави која је усвојена на крају састанка, патријарх Кирил и папа Франциско позвали су све снаге које покушавају да се супротставе екстремизму на усаглашену акцију у превазилажењу разлика и уједињење у борби против заједничке претње. Позив се показао веома релевантним, о чему сведочи и чињеница да су се водеће светске силе убрзо после састанка сложиле да се успостави примирје у Сирији a многи Сиријци су се удружили у борби против терориста. Лидери хришћанских цркава Блиског истока захвалили су се на речима саосећања и подршке, које су им упутили патријарх РПЦ и поглавар римокатоличке цркве.

Онима који осуђују овај сусрет, у саопштењу је постављено питање: “ако нечији живот зависи од вашег састанка са утицајним католиком, па макар и да сте православни хришћанин, да ли бисте по својој савести могли да одбијете такав сусрет, састанак?” Такође је направљена аналогија са напорима руске војске у Сирији… “због чега у се онда у ствари сусрет патријарха и папе види као одступање од православне вере?”

У саопштењу се каже да је једно од кључних питања у Хавани било и оно везано за престанак крвавог сукоба у Украјини, што је болна тачка у срцима свих верника РПЦ. У заједничком саопштењу патријарх и папа јавно позивају на солидарност у успостављању мира у Украјини. У саопштењу РПЦ се истиче да није случајно да снаге које се противе успостављању мира, нарочито украјински грко-католици, сада упућују оштре критике на рачун папе Фрање због његовог потписивања заједничке изјаве. Сматра се да потписивање Споразума у Хавани има значај у томе да је истина о дешавањима у Украјини постала позната широм света.

Наведено је и да се са “Његовом Светошћу папом Фрањом” разговарало и о: подупирању традиционалних хришћанских вредности у Европи, заштити породичног живота и људског достојанства.

Позната је чињеница да је хришћанска вера дискриминисана у западном свету. Законодавство у многим земљама данас захтева да се искључи било какво помињање Христа у јавном животу. У таквим околностима, глас РПЦ, њен чврст став у одбрани традиције и морала треба да постане референтна тачка за оне којима је стало до очувања моралних темеља друштва и људског живота. У заједничком саопштењу, патријарх Кирил и папа Франциско су исказали сагласност у приступу овој теми.

“У великом броју примљених писама, извештаја, изражена је забринутост због очувања чистоте православља. У том смислу, напомињемо да је Његова Светост доследно истакао значај да се одбрани православна вера у овим нашим тешким временима. У својој беседи током празника победе Православља, 20. марта 2016, он се обратио речима: „Морамо да бранимо православље као што су га бранили очеви 7. Васељенског Сабора, да га штитимо као патријарх Методије и царица Теодора са архијерејима, да га бранимо попут Светог Марка Ефеског и наших исповедника и мученика руске цркве.“

Истакнуто је да током састанка у Хавани нису разматрана никаква теолошка или канонска питања. У заједничкој изјави патријарха и папе се не прећуткују разлике у схватању и објашњењу вере и циљ разговора није да се превазиђу ове разлике.

“Патријарх и папа нису учествовали ни у каквој заједничкој литургијској радњи нити заједничкој молитви и притужбе на то да су неприхватљиве заједничке молитве са јеретицима у складу са канонима Православне Цркве у овом случају су потпуно неприкладне.“ – додаје се у саопштењу.

РПЦ изражава негодовање према “искушењима зла које тежи да посеје семе раздора у црквеном окружењу, и покушајима да се искористи свака прилика да се посеје семе сумње у срцима људи. РПЦ и њен патријарх чврсто и непоколебљиво чувају православну веру, осећајући се одговорним за судбину људске цивилизације, и да одбране своје поступке које неки осуђују.“

У другом саопштењу РПЦ, поводом Великог сабора Православне цркве, који је заказан на Криту за период између 18. и 27. јуна 2016. године, истиче се да се на њему не би расправљало о догматским питањима која су већ разматрана на претходним Васељенским саборима и да његово сазивање није повезано са утицајем било којих политичких снага или глобалних процеса, јер је његова припрема почела 1961. године у много другачијим историјским и политичким околностима.

Патријарх Кирил на припремном састанку за Свеправославни сабор

РПЦ у саопштењу истиче да предстојећи Сабор није и не може бити „Осми васељенски сабор“. Многи древни писци цркве, укључујући свете оце, Осмим Васељенским сабором сматрају онај одржан у Цариграду 879-880. године којим је западна црква осудила додатак филиокве (… и Сина) Символу вере. Предстојећи сабор ”ми не називамо Васељенским. За разлику од древних Светих Васељенских Сабора, циљ овог сабора није да решава догматска питања, која су одавно решена и не подлежу ревизији. Такође, не постоји намера увођења новина у литургијски живот Цркве, у њену канонску структуру”.

РПЦ тврди да ће предмет Свеправославног Сабора ће бити само она питања која из историјских разлога нису добила опште прихваћена решења у канонима.

На састанку Православне Цркве одржаном од 21. до 28. јануара ове године, одлучено је да се предстојећем Сабору поднесе на разматрање шест докумената. На инсистирање РПЦ, сви ови документи су објављени, између осталог, на званичним сајтовима Московске Патријаршије и Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије.

Документ о „Питању календара“ на иницијативу Руске православне цркве, а у складу са одлуком наведеног састанка црквених поглавара, потпуно је искључен са дневног реда Свеправославног савета.

У саопштењу, РПЦ објашњава шта је садржано у поменутих шест докумената:

– документом „Значај поста и његово држање данас“ не само да постојање поста није укинуто са позиције Православне Цркве, већ je и по први пут проглашен обавезујући карактер Божићног, Петровог и Успењског поста, који, за разлику од Великог поста, нису били садржани у светим канонима у стара времена.

– Документ “Аутономија и начин проглашења“  има за циљ попуњавање недостајућих норми канонског права, чији нацрт гарантује право сваке канонске аутокефалне цркве да сама обезбеди одређени степен аутономије било ког свог дела.

– Нацрт документа “Света тајна брака и и његове препреке“ , посебно истиче немогућност брака великодостојника или оних који су дали монашки завет.

– нацрт документа о Православној дијаспори, то јест, верника који живе изван географских граница једне помесне православне цркве има за циљ јачање међусобне помоћи православних установа у различитим регионима света, са једнаким правима канонских епископа који служе на овим просторима.

– упућен не само деци Цркве, али и свету изван ње, документ “Мисија Православне Цркве у савременом свету“ открива духовне узроке кризе у економском, политичком и друштвеном животу многих земаља, у вези са одсуством основних моралних вредности хришћанства у савременом друштву.

– документ „Однос православне цркве са остатком хришћанског света“ ни на који начин не одобрава унију са римокатолицима, и неправославне заједнице нису означене као једнаке по достојанству или једнакоспасавајућим заједно са Православном Црквом. Страхови да је циљ овог документа наводно у исповедању екуменизма као неке врсте учења, обавезног за све православне хришћане, немају основа. Сам термин „екуменски покрет“ у документу се користи само у историјском контексту да опише реалност прошлости. Што се тиче односа према Светском савету цркава, документ наводи да Православна Црква не прихвата идеју једнакости религија и не могу да виде јединство Цркве као неку врсту међурелигијског компромиса.

Такође се напомиње да је улазак РПЦ у ове екуменске организације постао могућ тек након усвајања „Декларације у  Торонту“ 1950. године, која наглашава да „Светски савет цркава није и никада не сме да постане све-црква”, његова сврха je само „да промовише проучавање и дискусију о јединству Цркве“. Усвајање ових принципа од стране Светског савета цркава дало је Православној Цркви прилику да слободно сведочи неправославнима истину Христову, да је обнова Богом заповеданог јединства хришћана могућа само у наручју Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а то је Православна Црква.

Да би сведочење истине Христове међу неправославнима било могуће, патријарх Кирил сматра да постоји потреба за дијалогом: „Чим кажете особи да је она јеретик, затварате било какву могућност дијалога са њом – она престаје да вас чује и постаје ваш непријатељ, јер она сама не верује да је јеретик и види ове речи као увреду“.

Ви, пак, Латини, који сте измијенили и искварили не само онако изложено исповиједање Православне Вјере, но и многа њихова свештена Црквена Предања, достојни сте тога да вас називамо не само расколницима, него баш и јеретицима, као нарушитеље Апостолских и Отачких правила и Предања. Закон благочастивих царева и устав Црквени кажу: „Ако неко нешто најмање измијени у Православној Вјери, тај је јеретик и подлијеже казнама одређеним за јеретике“.

Св. Максим  Исповедник

Оба саопштења РПЦ у истицању потребе за дијалогом са инославнима наводе пример Марка Ефеског: “Свети Марко Ефески, говорећи на Сабору у Фиренци прекорева заблуде Латина, обраћајући се папи – назива га не само “Светим Оцем” и „Његовим Блаженством папе старог Рима,“ и саборну дебату са католицима описује овим речима:  „Данас, чланови Господњег тела, претходно подељени и одвојени вековима, журе у обострано јединство“. Светитељ је учинио све како би у међусобно поштованом дијалогу убедио своје противнике да се врате на пут истине. Када је постало јасно да то није могуће, он се храбро супротставио Латинима, штитећи чистоту Православља.”

Они који се противе дијалогу названи су у саопштењима фарисејима: “Фарисеји, а не апостоли и Свети Марко Ефески, су ти које треба упоредити са оним ватреним „ревнитељима православља“, који данас збуњују Божји народ лажним причама о наводном предстојећем антихристовом сабору.“ Остаје да се види.

*  *  *

ДОДАТАК: Превод оба саопштења у целини

Саопштење о сусрету папе Франциска и патријарха Кирила у Хавани

Главни разлог за састанак била је потреба да се хитно размотри трагичнa ситуација у погледу прогона хришћана у многим деловима света, пре свега на Блиском истоку, где су данас изложени стварном геноциду. Донесен је закључак да су сва та дешавања запретила самом постојању хришћанства, на простору где је основана Црква Христова, где је Господ проповедао и својим светим ученицима. Дошло је до масовног истребљења Хришћана, протеривањем из својих домова, уништене су древне светиње а храмови и манастири су оскрнављени. Према статистичким подацима које су објавиле међународне организације, у свету сваких 5 минута бива убијен један хришћанин. По тој динамици, то је дневно око три стотине људи, а годишње та бројка буде и више од сто хиљада пострадалих. Данас се дешава такав прогон хришћана, да ништа слично кроз историју није забележено. У Ираку, од милион и по хришћана, остало је свега 10 процената од тог броја, у Сирији од некада 2 милиона, сада тамо обитава највише четвртина од тог броја, док у Либији, хришћана скоро више и нема… У Нигерији, зверствима радикалних фундаменталиста, најгнуснијим методама нестају читава села, а таква ситуација је и у Пакистану, Авганистану. Хришћани су без икакве заштите.

Баш та, ужасна ситуација је основни разлог да Свети Синод Руске Православне Цркве једногласно донесе одлуку о хитној потреби да се уложе сви могући напори у борби против сила зла, где су жртве на хиљаду хришћана. (Уредба н. 9).

Руска Православна Црква је и сама доживела у 20. веку страшне прогоне у име Христово. Након проласка кроз ужарену пећ тешких тестова, наша Црква не може остати равнодушана на убиства и мучења људи који су прогоњени због вере у Христа. Руска Православна Црква и лично патријарх Кирил стално дижу свој глас у одбрану напаћене браће, користећи прилику за многобројне састанке са личностима из јавног живота, политичким лидерима и лидерима на пољу религије. У то име, био је и сусрет са Његовом Светости папом Фрањом, који је меродаван верски вођа за милионе људи на Западу.

У Заједничкој изјави која је усвојена на крају састанка, Његова Светост Патријарх Кирил и Папа Фрања позвали су све снаге које покушавају да се супротставе екстремизму, на усаглашену акцију. Патријарх и Папа апеловали су на на политичке лидере, бодрећи их да превазиђу разлике и да се уједине у борби против заједничке претње. Испоставило се да је Позив веома релевантан, о чему сведочи и чињеница да су се водеће светске силе убрзо после састанка сложиле да се успостави примирје у Сирији. И данас, многи Сиријци су се удружили у борби против терориста који покушавају да униште њихову земљу и затру хришћане. Лидери хришћанских цркава Блиског истока захвалили су се на речима саосећања и подршке, које су им упутили патријарх Руске православне цркве и поглавар Римокатоличке цркве.

Онима који осуђују овај сусрет, поставили бисмо питање: ако нечији живот зависи од вашег састанка са утицајним католиком , па макар и да сте православни хришћанин , да ли би по својој савести могли да одбијете такав сусрет, састанак? Посебно када говоримо о хиљадама живота. Примирје у Сирији,успоставњено убрзо након сусрета, спасло је животе многих људи, а у блиској будућности ће се вратити у своју земљу они који су сада у егзилу, укључујући и многе православне хришћане. Ако напоре руске војске у Сирији, који помажу не само хришћанима већ и представницима других религија, наши верници доживљавају позитивно, молећи се и не доводе у питање своју православну веру, због чега у се онда у ствари сусрет патријарха и папе види као одступање од православне вере ?

Посебну пажњу, на састанку у Хавани, једно од кључних питања било је и оно везано за престанак крвавог сукоба у Украјини, што је болна тачка у срцима свих верника Руске православне цркве. Једна од снага које су учествовале у овом сукобу су украјински унијати, који препознају папу као свог врховног поглавара. На састанку са Патријархом папа је по први пут на тако високом нивоу потврдио да унијати не теже овим путем ка уједињењу, и у заједничком саопштењу јавно позивају на солидарност у успостављању мира у Украјини. Значај ове изјаве не може бити прецењен. Није случајно да снаге које се противе успостављању мира у овој земљи и дуго времена оптужују Руску православну цркву, нарочито украјински грко-католици, сада упућују оштре критике и на рачун папе Фрање а због његовог потписивања Заједничке изјаве.

У саопштењу је такође наглашено да се расцеп међу православнима у Украјини може излечити само канонским путем. Та изјава је била права подршка за Украјинску православну цркву Московске патријаршије, насупрот нападима од стране шизматика и националистичких снага а по питању њихове лојалности црквеном јединству. Потписивањем Споразума у Хавани истина о томе шта се дешава у Украјини је постала позната широм света, и срушена је блокада којом је Украјинска Православна Црква била подвргнута, а која је подржавана на највишем нивоу.

Током двочасовног састанка са Његовом Светости папом Фрањом разговарало се и о другим важним темама: подупирању традиционалних хришћанских вредности у Европи, заштити породичног живота и људског достојанства. Позната је чињеница да је хришћанска вера дискриминисана у западном свету.

Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6:12). Није важно којој конфесији припадају они који себе називају хришћанима. Законодавство у многим земљама данас захтева да се искључи било какво помињање Христа у јавном животу. Често се забрањује ношење крста, постављање божићне јелке на јавном месту, отворено исказивање вере. Предмет преиспитивања концепта породице, имплантира идеју да постоје неке алтернативне врсте брака, које се наводно могу сматрати као заједница између мушкарца и жене. У таквим околностима, глас Руске православне цркве, њен чврст став у одбрани традиције и морала треба да постане референтна тачка за оне којима је стало до очувања моралних темеља друштва и људског живота. У заједничком саопштењу, патријарх Кирил и папа Фрања су исказали сагласност у приступу овој теми.

У великом броју примљених писама, извештаја, изражена је забринутост због очувања чистоте православља. У том смислу, напомињемо да је Његова Светост доследно истакао значај да се одбрани православна вера у овим нашим тешким временима. У својој беседи током Празника победе Православља, 20. марта 2016, он се обратио верницима Руске Православне Цркве: „Морамо да бранимо православље као што су га бранили очеви 7. Васељенског Сабора, да га штитимо као патријарх Методије и царица Теодора са архијерејима, да га бранимо попут Светог Марка Ефеског и наших исповедника и мученика руске цркве. „

Одељење за спољне односе, скреће пажњу на чињеницу да је велики заштитник Православља, Свети Марко Ефески, који се често назива противником било каквог контакта са римокатолицима, потврдио трагичну поделу источне и западне цркве, и веровао у могућност обнове изгубљеног јединства на основу истине православне вере. Поздрављајући папу Еугена 4. у име представника православне цркве на отварању Флорентинског сабора 1438, светитељ се обратио овим речима: „Данас удови Тела Господњег, који су раније били раздељени и раздвојени током многих векова, хитају ка узајамном ј единству! И неће страдати Глава – Христос Бог – да буде над раздељеним Телом, и Љубав не жели одузети од нас окове љубави! Због тога Он те је подстакао, тебе који си први међу Његовим свештенослужитељима, да нас позовеш овамо, и покренуо је најпобожнијег нашег императора да те послуша, а такође је учинио да наш пастир и патријарх заборави старост и дугогодишњу слабост, а нас, пастире који се налазимо под њим, са свих страна је сакупио и учинио да се одважимо на дугачак пут и на море и на остале невоље. О, зар није очигледно да је ово учињено силом и судом Божијим и да ће резултат (τό πέρας) такође бити добар и богоугодан, као што се већ унапред примећује? Дакле, Свјатјејши Оче, прими децу своју која ти долазе издалека са Истока: загрли њих, која су била раздвојена током много времена, исцели оне који су пали у забуну… Када је супротно очекивањима, савет прогласио јединство на основу компромиса неприхватљивог у питањима вере, Свети Марко Ефески чврсто је одржао своју одлуку и није потписао документ о уједињењу.

То ради и Патријарх Кирил, ревносно брани православну веру и брани интересе Руске православне цркве у дијалогу са другим верама, са другим религијама и неверницима. Избегавање таквог дијалога би био злочин пред Богом, који је заповедио својим апостолима да иду и поуче све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да се држе свега што је проповедао апостол Матеј (Матеј 28:. 19-20). Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа.

20. Учећи их да све држе што сам вам заповедао; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин.

Презирање људи других вера или оних који другачије мисле изједначава човека са фарисејима, чији је главни проблем био како да оцрне оне чије мишљење по њима није исправно.

Са фарисејима нека се упоређују , а не се апостолима и Светим Марком Ефеским, нека се упореде они „фанатици православља“, који данас збуњују народ Божји са лажним причама о издаји Православља. Попут апостола и Светог Марка, су који ће и даље без страха ући у дијалог са инославним – не због компромиса у доктрини, него зарад чистоте и истине православне вере, ради проналажења прихватљивог облика међусобне коегзистенције, како би се спасили животи прогоњених хришћана, ради заједничке заштите породице као заједнице посвећене од Бога, мушкараца и жена, за заштиту живота и мира на земљи.

Што се тиче изражене забринутости, истакли бисмо да током састанка у Хавани нису разматрана никаква теолошка или канонска питања. Заједничка изјава патријарха и папе је директан показатељ чињенице да између православаца и католика не постоји евхаристијска заједница. Тим документом се не прећуткују разлике у схватању и објашњењу вере, које је проузроковало одвајање. Да не би било неспоразума циљ разговора папе и патријарха није да се превазиђу ове разлике.

Патријарх и папа нису учествовали у било каквој заједничкој литургијској радњи нити заједничкој молитви и притужбе на то да су неприхватљиве заједничке молитве са јеретицима у складу са канонима Православне Цркве у овом случају су потпуно неприкладне.

Грешка је тврдња да су сви под појмом римокатолицизма видели само јерес, поготову када се тренутне псеудо-присталице православља често позивају на Св. Филарет Москвовски ЗАНЕМАРУЈУЋИ ЊЕГОВО ИЗЛАГАЊЕ У ДЕЛУ “Разговори између онога који тражи праву веру и верника који је сигуран у то да се веч налази у правој – Православној Цркви“ – против римокатолицизма (1813.)

Када су Русија и Руска Црква пале у искушење прогона, Свети Тихон, патријарх целе Русије (1865-1925) као одговор на поруку следбеника различитих протестантских деноминација, изражавајући саучешће прогоњеној Руској православној цркви, написао је у име епархијског сабора 1917-1918: „У нашој врсти поруке желимо да видимо гаранцију да су хришћани свих конфесија спремни интегрално да се одупру, наоружани Богом, вратима пакла. “ И 1921. године, због ужасне глади која је погодила нашу земљу, Свети Тихон послао је Папи Бенедикту 15. поруку у којој, ословљавајући га са „Ваша светости“, тражи помоћ због глади.

Данас у целом , а посебно на Блиском истоку и Африци, опстанак хришћанства је на великом тесту, као на почетку 20. века, и на тесту је самим тим и солидарност свих хришћана. У том светлу треба посматрати сусрет у Хавани, на који је патријарх Кирил отишао, по узору на Светог Марка Ефеског. Зарад саосећања и забринутости за све оне који се прогоне зарад Христовог имена Његова Светост Патријарх се састао са папом Франциском као и са многим религијским и политичким лидерима у свету, да би бранио интересе православља и Руске православне цркве, вођен идеалима мира, доброте и хришћанске љубави.

Нама се не допада подлегање искушењима зла које тежи да посеје семе раздора у црквеном окружењу, и покушаји да се искористи свака прилика да посеју семе сумње у срцима људи. Руска Православна Црква и њен патријарх чврсто и непоколебљиво чувају православну веру, осећајући се одговорним за судбину људске цивилизације, и да одбране своје поступке које неки осуђују. Нашу оданост мајци – Руској Православној Цркви – треба приказати у молитви за нашег оца патријарха Кирила да Господ да снагу свом исповеднику и подршку носиоцу Крста првосветитеља.

Саопштење РПЦ о Свеправославном сабору

Велики сабор Православне цркве, који је заказан на Криту за период између 18. и 27. јуна 2016. године, не би расправљао о догматским питањима која су већ разматрана на претходним Васељенским саборима. Сазивање Свеправославног сабора није повезано са утицајем било којих политичких снага или глобалних процеса, јер је његова припрема почела 1961. године у много другачијим  историјским и политичким околностима.

Предстојећи Сабор није и не може бити „Осми васељенски сабор“. Многи древни писци цркве, укључујући свете оце, Осмим Васељенским сабором сматрају онај одржан у Цариграду 879-880. године којим је западна црква осудила додатак филиокве (… и Сина) Символу вере. Што се тиче сабора, који је сазван на Криту, као што је јасно наведено од стране патријарха московског и целе Русије Кирила на Сабору Руске Православне Цркве 2. фебруара 2016. године, предстојећи сабор „ми не називамо Васељенским. За разлику од древних Светих Васељенских Сабора, циљ овог сабора није да решава догматска питања, која су одавно решена и не подлежу ревизији. Такође, не постоји намера увођења новина у литургијски живот Цркве, у њену канонску структуру”.

Предмет Свеправославног Сабора ће бити само она питања која из историјских разлога нису добила опште прихваћена решења у Закону о канону, као, на пример, питање сарадње у духовном исхране православних верника који живе ван канонских граница помесних православних цркава. Велики Сабор је такође прилика да се искаже јасан и ауторитативан став Православне Цркве у неким актуелним питањима савременог света.

На састанку Православне Цркве одржаном од 21. до 28. јануара ове године, одлучено је да се предстојећем Сабору поднесе на разматрање шест докумената. На инсистирање Руске православне Цркве, сви ови документи су објављени, између осталог, на званичним сајтовима Московске Патријаршије и Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Након разматрања објављених докумената, сваки заинтересовани члан Цркве има прилику да изрази забринутост у погледу ревизијe црквених правила на Сабору, као што су: укидање монаштва, увођење брака код епископа и други брак код свештенства, смањење или укидање поста, прелазак свих помесних цркава на нови календар, као и потписивање уједињења са римокатоличком црквом и заједнице са неправославним конфесијама – сматрајући их неоснованим.

На пример, документом „Значај поста и његово држање данас“ не само да постојање поста није укинут са позиције Православној Цркве, већ je и по први пут проглашен обавезујући карактер Божићног, Петровог и Успењског поста, који, за разлику од Великог поста, нису били садржани у светим канонимау у стара времена.

Документ “Аутономија и начин проглашења“  има за циљ попуњавање недостајућих норми канонског права, чији нацрт гарантује право сваке канонске аутокефалне цркве да сама обезбеди одређени степен аутономије било ког свог дела.

Нацрт документа “Света тајна брака и и његове препреке“ , посебно истиче немогућност брака великодостојницима или онима који су дали монашки завет.

У нацрту још једног Саборног документа огледа се проблем канонског стања у Православној дијаспори, то јест, верника који живе изван географских граница једне помесне православне цркве, што до сада није било решено канонима цркве, јер је у свом садашњем облику православна дијаспора настала тек у двадесетом веку. Нацрт одлуке Свеправославног сабора о овом питању има за циљ јачање међусобне помоћи православних установа у различитим регионима света, са једнаким правима канонских епископа који служе на овим просторима.

Документ о „Питању календара“ на иницијативу Руске православне цркве, а у складу са одлуком наведеног састанка црквених поглавара, потпуно је искључен са дневног реда Свеправославног савета.

Упућен не само деци Цркве, али и свету изван ње документ “Мисија Православне Цркве у савременом свету“ открива духовне узроке кризе у економском, политичком и друштвеном животу многих земаља, у вези са одсуством основних моралних вредности хришћанства у савременом друштву.

Супротно злонамерним гласинама, документ „Однос православне цркве са остатком хришћанског света“ ни на који начин не одобрава унију са римокатолицима, и неправославне заједнице нису означене као једнаке по достојанству или једнакоспасавајућим заједно са Православном Црквом. Страхови да је циљ овог документа наводно у исповедању екуменизма као неке врсте учења, обавезног за све православне хришћане, немају основа. Сам термин „екуменски покрет“ у документу се користи само у историјском контексту да опише реалност прошлости. У нацрту документа Свеправославни сабора јасно је обележен једини прихватљив критеријум Православне Цркве за учешће у међухришћанској комуникацији. Тако се изричито наводи да однос Православне Цркве са неправославним заједницама „треба да се заснива на брзом и тачнијем расветљавању свих црквених тема, посебно у доктрини Светих Тајни, милости, свештенства и апостолског наслеђа као целини“. Што се тиче односа према Светском савету цркава, документ наводи да Православна Црква „не прихвата идеју“ једнакости религија „и не могу да виде јединство Цркве као неку врсту међурелигијског компромиса“ .

Такође треба напоменути да је улазак Руске Православне Цркве у ове екуменске организације постало могуће тек након усвајања „Декларације у  Торонту“ 1950. године, која наглашава да „Светски савет цркава није и никада не сме да постане све-црква” , његова сврха je само „да промовише проучавање и дискусију о јединству Цркве“. Као што је изричито наведено, „чланство у Светском савету не значи да свака црква мора посматрати друге чланице цркве у правом и пуном смислу те речи… Ниједна црква у основи њеног чланства у Светском савету није у обавези да заташка, смањи или мења свој начин исповедања истина у целини“. Усвајање ових принципа од стране Светског савета цркава дало је Православној Цркви прилику, ништа грешно против њене вере, да слободно сведочи неправославнима истину Христову, да је обнова Богом заповеданог јединства хришћана могућа само у наручју Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а то је Православна Црква (што је такође јасно наведено у припремљеном документу).

Положај декларације из Торонта истакнут је у документу „Основни принципи Руске Православне Цркве према инослављу”, усвојеном од стране Савета епископа 2000. године за потребе чланства Руске Цркве у различитим међухришћанским организацијама. Према том документу, Московска патријаршија не може бити члан организација у којима “устав или правила захтевају одрицање од доктрине или традиције Православне Цркве,“ и  у којима “Православна црква нема могућности да сведочи за себе као Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква” (точка 5.2).

Према истом документу, „монологом се не може доказати – то укључује расправу, што подразумева комуникацију. Дијалог подразумева две стране, међусобну отвореност за комуникацију, спремност за разумевање“. Очигледно је да би такав дијалог тешко био могућ ако ће једна од странака ће бити директно названа јеретичком заједницом. Ово је уједно и патријарх московски и целе Русије Кирил изјавио је у недавној проповеди у Недељи Православља:  „Чим кажете особи да је она јеретик, затварате било какву могућност дијалога са њом – она престаје да вас чује и постаје ваш непријатељ, јер она сама не верује да је јеретик и види ове речи као увреду“. Свети Марко Ефески, говорећи на Сабору у Фиренци прекорева заблуде Латина, обраћајући се папи, назива га не само “Светим Оцем” и „Његовим Блаженством папе старог Рима,“ и саборну дебату са католицима описује овим речима:  „Данас, чланови Господњег тела, претходно подељени и одвојени вековима, журе у обострано јединство“. Да бисте сазнали како заиста мисли и делује светац треба да будете упознат са књигом архимандрита Амвросија (Погодина) „Свети Марко Ефески и унија у Фиренци“, која приказује аутентичност његовог говора на Сабору у Фиренци, после сабора. Светитељ је учинио све како би у међусобно поштованом дијалогу убедио своје противнике да се врате на пут истине. Када је постало јасно да то није могуће, он се храбро супротставио Латинима, штитећи чистоту Православља.

То ради и патријарх Кирил, ревносно брани православну веру и интересе Руске Православне Цркве у дијалогу са другим верама, припадницима других религија и неверницима. Избегавање таквог дијалога би био злочин пред Богом, који је заповедао својим апостолима да иду и науче све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што је заповедао (Матеј 28: 19-20). Да су апостоли избегавали контакт са онима из других религија, проповедајући Јеванђеље Христово, не би никада одмакли даље од Горњице (соба у којој се десила Тајна вечера). Презирати људе других вера или друго мишљење пореди човека са фарисејима, чији је главни проблем био како се не упрљати у контакту са онима који по њиховом мишљењу греше у вери.

Фарисеји, а не апостоли и Свети Марко Ефески, су ти које треба упоредити са оним ватреним „ревнитељима православља“, који данас збуњују Божји народ лажним причама о наводном предстојећем антихристовом сабору. Дела апостола и Светог Марка Ефеског ће и даље давати храброст онима који ће без страха ући у дијалог са инославнима – не због прављења догматских компромиса, већ због доказивања чистоте и истине православне вере, ради проналажења прихватљивих облика међусобне коегзистенције, спашавања живота прогоњених хришћана Блиског Истока и Северне Африке, заједничке одбране породице као заједнице посвећене од Бога, мушкараца и жене, у циљу заштите живота нерођене деце, због мира на земљи.

Такође треба напоменути да, по правилима утврђеним на састанку поглавара, рад Свеправославног Сабора искључује могућност било којих других нових тема или докумената, осим шест горе наведених. Осим тога, у складу са прописом до измена и допуна ових докумената  – ако се за то укаже потреба – може доћи само једногласном одлуком свих помесних цркава, што значи да се ниједан амандман не може прихватити, ако бар једна од помесних цркава укључена у рад Сабора изрази своје неслагање са тим. Такав поступак одлучивања омогућава РПЦ да слободно учествује у Свеправославном сабору, не бојећи се да би помесним црквама одлуке могле бити, одвајајући их од учења Светих Отаца и вековне традиције Цркве.

На основу тога, Сабор епископа РПЦ одржан 2-3. фебруара ове године одобрио је учешће делегације Московске патријаршије у наредном Свеправославном сабору, позивајући све вернике наше Цркве да се помоле да “послужи на добробит Цркве Христове“. Недавна изјава да уколико Сабор епископа нема довољно ауторитета да донесе такву одлуку, то треба препознати не само као погрешно, већ и подривачки према темељима православне цркве која се од апостолских времена разликује хијерархијском структуром.

Архијереји РПЦ на челу са патријархом московским и целе Русије Кирилом, који ће учествовати на Свеправославном сабору, учиниће све што је могуће како би се осигурало да одлуке Великог сабора буду доносене у духу строге верности Светој традицији.

У складу са Резолуцијом Сабора епископа РПЦ молимо се, „да је Господ открио своју вољу члановима предстојећег Светог и Великог сабора Православне Цркве и да ће његово спровођење ојачати јединство православља, служити добробити Цркве Христове, на славу Божију, да се православне вера сачува нетакнутом“.

Извор: Православље живот вечни