Састанак између патријарха Кирила и папе Фрање 12. фебруара 2016. год. на Куби

Криминални састанак између патријарха Кирила и папе Фрање 12/02/2016 на кубанском аеродрому.

Преносимо овде интервју професора МГИМО, катедре историје и политике земаља Европе и Америке, кандидата историјских наука. Разговор се догодио дан пре састанка православног патријарха Кирила са папом Фрањом на кубанском аеродрому 12. фебруара 2016. године.

Католици су измислили нову главу, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве – Христа; лутерани су отпали и без главе остали; англиканци такође; код њих Цркве нема; савез са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велијар војује свом снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много је оних који пропадају у безбожништву и разврату.

Св. Јован Кронштадски

Изјаве папе у Риму су усмерене ка сакривању стварних циљева Ватикана, ка сакривању оног што се дешава данас. Због тога треба да схватимо, треба да научимо – шта је то Ватикан, а онда ће све ствари доћи на своје место. Ако ћемо говорити о Ватикану, онда тајна Ватикана лежи у чињеници да он има двоструки устав (правилник), то значи, с једне стране је католичка црква и папа је њен вођа, са друге стране је држава, и папа је шеф државе. Он има финансијске институције којима располаже као црква.

Свакако, као држава, има државне структуре, укључујући и специјалне службе, које  потом делују као верске организације. Дакле под плаштом верских организација, заправо делују специјалне службе. И редови Ватикана, на пример, ред језуита, Опус Даи и други – су организације које прикупљају информације, и тако везују заједнице у мрежи где свештеници имају посебан статус, свештенички, али пошто су подређени папи, такође имају и политичке функције, а ту двоструку функцију не разумеју они који долазе у контакт са Ватиканом. Тако Ватикан има двоструку и другачију улогу од својих спољних партнера, а то се не разуме. Онда како за Ватикан тако и за структуре које су у вези са њим, не постоје границе између политике и религије. Тако све оно што чини Ватикан, има политички смисао, али се одражава као верски, и обрнуто.

У почетку, када је формиран католицизам као алтернатива, анти-Православље, онда су те две стране католичке цркве створиле теократску државу, и сва њена историја развијала се као борба између папе и Цезара, између верске и световне власти. Тако за време ове борбе, одушевљени секуларним стварима, све је пренето и у цркву, а што се манифестовало у менталитету католика.

Ова секуларизација Цркве, њено увођење у световни живот, политички, финансијски, тј. све оно што је апсолутно страно хришћанском духу, на крају је довело до тога да се вера претворила у веру материјалну, земаљску, и Хришћанство је почело да попушта, да буде разорено.

И у једном тренутку, у ствари, вера је почела да се доживљава од стране католика као вера комфора која им омогућава да живе врло удобно у потрошачком друштву, имајући хришћански омот, немајући никакве везе са унутрашњим осећајем, сврхом и дужностима хришћанског живота. Данас, што се католицизам више бори за утицај у овом друштву, то је она више световна а то друштво постаје све мање хришћанско. Изгледа као парадокс, а у ствари нема парадокса.

Ватикан је, пре свега, моћ, катапулт према моћи, борба за моћ – и ништа друго. Баш како су га окарактерисали наши Свети Очеви. Све то провлаче и кроз теологију и кроз Свете Тајне и кроз етику. Што значи да ако је теологија искварена, ако су Свете Тајне искварене, ако ништа друго – Хришћанска етика се одржавала, и плашило се да се дотакне, као последњи стуб спасења.

И као што смо раније рекли, папа Фрања је дошао баш да би претопио и ово последње острво хришћанског менталитета у римо-католицизам, полако, полако, ако је икако могуће да верници и не примете све то. Како је говорио Самарин, језуитизам је договор, уговор између Истине и лажи. Тако, мењајући им место, сакривено, истина-лаж, лаж-истина, језуитизам практично брише хришћанску доктрину. То је њихов главни циљ. И наравно, они то раде свесно, јер су више пута у историји Цркве то пробали да учине, као што су прве папе, они из средњег века, користили хришћанске норме да би одржали своју власт, касније видимо много важније промене међу којима је “тачка не-повратка”, заправо “други сабор ватикански” (1962-1965), тај који је изврнуо хришћанску доктрину, јер је баш тај “сабор” био онај који је отворио широм врата верском екуменистичком систему у целом свету.

Заправо, ту је написано да Истина, осим у хришћанству, постоји и у другим верама, а истовремено је сачуван папски примат. То је постигнуто  декларацијом да је сва Истина у папској цркви, а све остале цркве, које имају мањи број, могу је добити (Истину) само наслањајући се на папску моћ. То је написано на “Сабору” и од тада никада ништа није измењено.

Између осталог, јудеји су проглашени “млађом браћом”, и самим тим црква не истиче Христоса као Бога. Што значи да је хришћанство, на овај начин, разорено, и римокатолички верници не могу више рећи: шта је заправо Нови Завет?

Уништавајући главну доктрину, оставили су, напротив, главну римокатоличку доктрину папске моћи. На крају крајева, дошло је до једне чудне ствари: папа се спасио и спасио је свој папски статут, а истовремено је задобио моћ да привуче унутар римокатолицизма све религије, говорећи да ће им доделити, само тако, пуну Истину. То је римокатолички екуменизам.

А док се све ово дешавало, дешавало се с намером, јер постоје документи, историја и традиције. То значи да су папе то заиста радиле намерно, и не случајно све папе су биле чланови масонских ложа, не случајно су пишући амандмане са “Сабора” то радили са јудејима, и не случајно су сви ти документи стварани да би се мењао однос према јудаизму, а знамо да су Б’наи Б’ритх заправо написали најбитније одлуке “Другог Ватиканског Сабора”, заједно са кардиналом Беа, који је као језуит, екумениста и масон, имао веома близак однос са јудејима. Главни разлог је био убацити јудаизам у документ, али да је само то, то би “упало у очи” врло лако. Зато су убацили и остале религије, а јудаизам је остао “сакривен” међу њима.

Али најбитнија ствар је била не начинити хришћанина нехришћанином, већ јудеохришћанином. И од тада је започео процес дијалога између две цркве, а сада је све то скоро при завршетку са папом Фрањом, када он изјављује да римокатолици (он користи рец католичос) и јудеји верују у истог Бога.

Све је то и раније писало у документима, али Фрањо то изјављује са oдлучношћу једног језуите, а ми знамо одлично да су језуитске изјаве веома флексибилне, и могу да буду писане, изречене на начин да ко не познаје право значење термина (речи), све то разуме на начин на који то језуити заправо и желе да се разуме, али прави смисао остаје у тами.

Значи, када је папа Фрањо изјавио да  хришћани и јудејци верују у једног јединог Бога, само што се хришћани сједињују преко Новог Тестамента, али и јудеји преко Торах, тј. у првом случају – преко Речи, а у другом преко Торах – овом изјавом Фрањо је конструисао хијерархију, објављујући јудеје “старијом браћом”, и тако Торах постаје нешто мало “валиднији” од Новог Тестамента.

Ту су онда друге изјаве Фрањине, попут оне: ”унутар сваког хришћанина мора бити један јудејац”, или “јудејци немају кривицу за убиство Христа”, све је то последица доброциљане политике.

То значи, ето, страшна ствар је учињена, разврат еклесиологије хришћана.

И ко зна зашто нико то није приметио?

И и дан данас се римокатоличка црква назива “црквом”.

А мало нас зна да ми који верујемо у Свету Тројицу, не можемо да верујемо у бога јудејског таламудског.

Када причамо о састанку, никако није јасно из ког разлога се десио тај састанак, јер нигде се не прича ни о мотиву ни о крајњем циљу истог, али најбитније је то што се не каже, ако је уопште дозвољено, циљеви са Православно теолошке тачке гледишта таквог сусрета.

Али ми знамо да је такав сусрет дозвољен само ако одбацимо учења Светих Отаца.

Јер је наш приступ према римокатоличкој вери и наш однос ка римокатолицима као према вери јереси. Не само што је уписано у документима, као што се то дешава у римокатолика, да све буде “укњижено”, већ понашање (однос) Православни према римокатолицизму основан је на доктринама Светих Отаца, који су били сложни у констатовању да је “јерес јереси” примат папин… (цитати  Св. Јустина Поповића, Св. Марка Ефеског, с. Пајсија). И да, баш тако су, према Светим Оцима, римокатолици декларасани у Православној Цркви до данашњих дана.

Сада је врло битно да схватимо како и зашто су Православни јерарси престали да се слажу са Светим Оцима.

 Ово одвајање  се креће полагано. Све је започело од Никодима Ротова који је био жестоки фило-ватиканиста, екумениста, и све то је кренуло ’60-их година, када је наша црква била под огромним притиском владе наше државе. Са доласком Крушчова Црква је била увучена у ССЦ, и била је приморана да  учествује у Другом Ватиканском сабору (конциљу), и још од онда се одсек за Међурелигиозне односе са иностранством претворио у екуменистичку лабораторију, и свих тих 60-их година та позиција се појачавала, све док са доласком патријарха Пимена, од 70-их до 90-их година, ове тенденције нису биле угушене. Међутим, са доласком Горбачова и перестројке, сви ученици  Никодима Ротова су изашли ван и кренули са причом о потреби за састанком патријарха и папе, да би се две цркве ујединиле.

Врхунац свега је био долазак митрополита Илариона у одсек за Међурелигиозне односе са иностранством, који је још и раније, 2006. год рекао: ”морамо створити структуру са римокатолицима”. А самим његовим доласком у одсек, 2009. год је кренула психолошка припрема православаца за тај догађај, како је он сам написао: “астрономски факт који се пре ил касније морао догодити”, а са изговором да је “неопходна борба против секуларизације”.

Све остало је стављено “на страну”, јерес, различите традиције, догматске перверзије римокатолика, прозелитизам, проширење духовног римокатолицизма у току свих векова његовог постојања.

Наравно, све то чврсто стоји у сећањима нашег народа.

Ми смо писали више пута о догађајима у Украјини где је Ватикан имао кључну улогу, јер нуклео, мотор свих дешавања у Украјини били су Грко-католици, унијатске цркве, иза чијих леђа је увек Ватикан, и без чије подршке, ни у ком случају, римокатолици не би учинили оно што јесу.

Значи, ефективно то је била ватиканска операција, која је програмирана већ одавно и која је тотално требало да промени ситуацију идеја и религије у Украјини. Практично, преко унијата Ватикан је проширио своју акциону сферу у Украјини.

Сва та њихова оправдања су једноставно лажи јер су унијати добили благослов за своје акције у новембру 2013. год, мало пре него што ће се десити све то у Украјини, када је, по први пут, глава грчко-римокатоличке цркве служио Литургију у цркви Св. Петра у присуству Римског папе. Овај догађај је био посвећен премештању остатака унијатског свештеника Кунтцевича, убице, садисте, који је са ужитком убијао православне вернике, а ког су латини канонизовали.

Све се ово, понављам, дешава мало пре него што ће се десити у Украјини све оно што знамо да се десило. Значи, све је провидно и јасно. То је била активност унијата под директном контролом Ватикана.

Дакле, све то што окружује Ватикан, идеологија и остало, све је плод лажи, а зна се од кога лажи долазе.

Ми смо, напротив, имали тешке периоде када смо наставили по учењима Светих Отаца, који су се одвојили од јереси латина, и које је било засметало када је 2011. год. Иларион рекао: ”од када смо ушли у дијалог са римокатоличком црквом, ми смо прекинули да је сматрамо јеретичком а њихове вернике јеретицима”.

Али, ко су “ми”, није речено, али је речено да се он као глава одсека за Међурелигиозне односе са иностранством и као председник Теолошке Комисије ставио изнад Светих Отаца, и учење Светих Отаца заменио мишљењем одсека за Међурелигиозне односе са иностранством. Ето, то се десило.

То је заправо, теолошка револуција. То значи да Свете Оце не треба само прећутати, већ и заборавити, јер је стављен мораторијум на учење Светих Отаца.

Још једном желим подвући: то је теолошка револуција.

Римокатолици су јеретичка секта. Њихов задатак је да превладају Православну Цркву са моћи папином. Тачка. Ништа друго од нас ни не желе.

Дакле, ако ми по учењима Светих Отаца урачунавамо папат као “јерес свих јереси” из које произилазе све остале јереси, то значи да ми не треба да уђемо у било какав контакт са њима и не можемо имати никакву унију са њима. Са тачке гледишта учења Светих Отаца овај сусрет је недопустив.

И наши свештеници и наш народ православни сматра све ово као огромну издају.

Ово је догађај без преседана. Вековима уназад нисмо могли ни замислити тако нешто. А данас нам желе сервирати овај сусрет не само као норму, већ као изузетан догађај.

Још једном желим да поновим: ово је акт огромне издаје. И народ га неће прихватити.

Значи, ови који све то припремају да би имали спољну подршку, изазивају скандал, револуцију унутар Православне Цркве.

Овај акт је врло опасан, опасан јер ће духовност читавог руског народа довести до ускомешаности, а будући да је руски народ заправо Држава, та ускомешаност  ће довести и до малаксалости и саме Државе.

Дакле, ово није само проблем Цркве, већ и политички проблем. Јер данас Црква чини језгро, духовну базу Државе, и ако буде погођена Црква, биће погођена и Држава.

У данашње доба све је политизовано, и овај сусрет је створен због политичких интереса, а на који начин је све то одрађено, у четири ока, сакривено – и о њему је било речи само после савета владика (??)… по том питању: и Кисингер – он је стигао у четвртак, а у петак, између осталог, скоро скривајући је речено да ће бити сусрета са њим. То је одјекнуло као гром из ведра неба – тако се објављују ратови.

Али то је био шок због кога народ још увек покушава да нађе равнотежу. Јер нису рекли ништа, нису објаснили ништа, рекли су само да ће бити потписана некаква “Декларација”. И уверавали да уније неће бити. Али чињеница је да данас уније не може бити под неком класичном формом, већ ће бити промењено. Данас су римокатолици елаборирали други начин уније а то држе сакривено.

У историји су  постојала два сусрета папина са Православним Патријархом. Први је био у Фефери. И Византија је пала.

То је тај сусрет који се десио 1438. год, и што је врло интересантно, он је био учињен да би се створила унија – али на инсистирање Византијског императора. Зашто је он инсистирао? Јер је морао да плати унијом ону римокатоличку војну подршку којом је штитио Византију од Отомана. Звучи познато, не?

То јест, да би римокатолици војно заштитили Византију од Турака Османлија, император мора да плати унијом са истим римокатолицима – и он мора да натера патријарха да изда православље. И мада су православни били против, били су под огромним притиском истог императора… Све је то уписано у историју… Они су попуштали корак по корак. И на крају су потписали да је  римокатоличка вера равна Православној вери. После ове издаје Византија пада под нападом муслимана.

Ово је био резултат тог првог састанка папе и патријарха Православног.

Други састанак се десио у време другог ватиканског концила, и тада је план за импликацију Православаца у мрежу римокатолика промењена, јер тада је изјављено да су све вере исте, али се знало да уније неће бити. Онда је Ватикан потражио други пут. Године 1964. се догодио први сусрет патријарха Костантинопољског Атинагоре и папе Павла VI; они су се  једноставно помолили заједно, пољубили и крај.

Године 1965. истовремено у Риму и Костантинопољу, била су потписана два документа за скидање анатеме једни другима. Формула је била: ” Заборавимо наше увреде” – крај. Ни једне речи о јереси, ни једне речи о неслагању које постоји, не, само потписи. После тога, папа је прихваћен као поглавар  сестринске цркве, и почели су да помињу папино име у току Православних Литургија: прво папино име, па тек онда патријарха Костантинопољског.

То значи да је папски примат признат незванично.

То је модерни начин уније – незваничан. То желе да ураде и са РЦ, и то држе врло сакривено.

Кажу нам: ма какве везе има ако се виде? Потписаће нешто што не значи ништа посебно, шта ће се десити?

Како се ништа неће десити? Овај састанак је револуција, он је скандал, то је висока издаја. За папу није симболични корак, јер он, потписујући документ са неким почиње истог саговорника да третира као свог нижег. За њега то значи да он постаје поглавар сестринске цркве. А то је концепт језуита, о коме нама ништа не говоре.

После овога, све ће се променити. Све ће се променити, јер ће бити сматране уједињеним црквама, са свим разликама у теологији, са свим римокатоличким јересима, и изнад свега папском јереси.

А ми знамо да је Ватикан центар оне духовне моћи који у данашње време  ствара једну једину светску религију антихриста. И не случајно, у току састанка са Шимон-ом Перез-ом 2014. год. се баш разговарало о томе како је јако битно брзо оснивање Организације уједињених религија, на врху које ће бити  поглавар ватикански, папа Фрањо. Јер има светски “углед морала”.

То јест, дешава се да Фрањо ствара, врло убрзаним ритмом, ту једну једину светску религију која је слуга антихристу. А под сферу његове моћи морају бити увучени и представници свих цркава на свету…

Факат је да они (Православни епископи) не улазе у дијалог са мирјанима. Послата су им писма, мејлови, декларације (изјаве), телеграми (против 8. Сабора) и никада ни један одговор. Једноставно нас игноришу, не обраћају пажњу на нас. Ако сте приметили начин на који је митрополит Иларион најавио тај сусрет, тачно се осећа да они, у њиховом мини-амбијенту, раде све, али присећања да постоји и Божији народ.

Нико нас ништа не пита, нико ништа не објашњава.

Још једном желим да подвучем да ће овај сусрет променити много штошта, промениће се многе ситуације, и будући да се не може више ћутати, народ ће се пробудити. Онда овим мојим говором покрећем све то.

11. фебруар 2016. год.

Извор: Православље живот вечни