НАШИ СМО – Питали су “Ко нас мења?”

Када се сутра на истоку зажути сунце, биће то само почетак једног деветог априла, дана који ће мамити на излет, на шетњу, необавезне разговоре у испуњеним летњим баштама… Пролеће шири добро расположење, а ипак, нека ће уста сутра занемети, неке ће мисли притиснути успомене, нека ће срца задрхтати. Тамо доле на југу, у шуми на крају државе, пробудиће се духови. Знате ли шта се догодило 9. априла пре 17 година? Знате ли и зашто не знате?

Био је Велики петак, најтужнији дан у хришћанском свету. Ћутала су црквена звона, није се чуло појање из храмова, чекао се највећи празник, чекало се васкрсење које је, међутим, личило на оно од педесет и кусур година раније. Освануо је хладан дан, планина је планина, а Проклетије… само им име каже. Ако су ћутала звона, топови нису. Са друге стране границе затутњало је и терористи такозване ОВК кренули су преко замишљене линије ка караули “Кошаре”.

Склони смо ниподаштавању сопствених вредности, потцењивању достигнућа других људи, тражимо доказе да је неко уметник, писац, песник, сликар… А ко нам их може дати? Склони смо изругивању јунаштву, одмахнућемо руком и рећи да је то тамо нека чука на којој се мало пуцало, да је то претеривање и да ту херојства нема. Све је то лако из топлих соба и удобних фотеља, уз три оброка дневно и понеку ужину, а знамо ли како је доле било?

Одмахните руком, може вам се, али није претеривање, ка граници није кренуло ни десет, ни 150 људи у црним униформама, кренуле су хиљаде. Знате ли колико их је било са друге стране?

Циљ нападача, припадника тзв. ОВК и албанске регуларне армије потпомогнутих НАТО специјалцима, био је брз продор преко Кошара према Ђаковици и Призрену, заузимање та два града, освајање Космета и наставак напредовања ка централној Србији. НАТО планери знали су да је такав продор кључан за добијање рата, али нису знали на кога су се намерили. Нису знали да их са друге стране границе чека једва нешто више од стотину припадника Војске Југославије, изгладнелих и промрзлих, без довољно муниције, али са генима предедова са Цера и Колубаре. Нису планери из Брисела читали Његоша.

Терен на Кошарама такав је да се караула није могла одбранити, пала је тога дана, пали су и врхови Раса Кошарес и Маја Глава, али то је био и целокупан домет офанзиве. Напад је заустављен и до краја рата, упркос бесомучним ваздушним ударима НАТО авијације, непријатељ није коракнуо даље. Момци са Кошара, јунаци које не бисмо смели никада заборавити, делили су последње метке чекајући непријатеља. Разум би свакако морао рећи да је повлачење једини спас, срце им није дало ни корак назад.

Због чега се не сећамо 9. априла и свих тих дана око Ускрса 1999? Зашто сутра нико неће положити венце на споменик херојима одбране? Одговор не знам, али слушам како се прича о изгубљеном рату, о поразу на Косову, како се подсмева “победили смо НАТО”. Истина је, ипак, другачија. Војска Југославије није изгубила рат. Политичари су одлучили да се повуче са Космета. Знате ли шта су питали војници са Кошара када су добили наређење да се спреме за повлачење? Питали су “Ко нас мења?”. Мислили су да им, коначно, долази смена. Да ли су то поражени борци?

Они који су преживели пакао Кошара сутра се неће смејати, мало је њима 17 година да забораве, мало ће бити и читав век. Они не могу, а ми не бисмо смели никада да заборавимо. Претурили смо превише тога преко глава у последњих четврт века, жељни смо лепих вести, радости, среће, али то не би смело да нас спречи да памтимо оне који су пали баш зато да бисмо све што желимо дочекали. Да није било јунака са Кошара, који су и са 15 метака у оквиру чекали непријатеља, црни орао долетео би тог априла и до Ниша. Мислите о томе.

Н. Т.

Извор: Лозничке новости