И ОВО ЈЕ СВРПРАВОСЛАВНИ СЕКРЕТАРИЈАТ! Шта се још може очекивати од овог Вучјег сабора?

Драги очеви, браћо и сестре!

Да би се окарактерисала нека организација, неопходно је пажљиво размотрити персонални састав чланова који улазе у њу. Познато нам је да је за тзв. Свеправославни сабор основан Секретаријат, који одговара за састављање и припрему докумената, која се доносе на сабору, припрему његове Посланице, као и, обратите пажњу! „одговарајуће информисање присутних посматрача из других хришћанских цркава или конфесија“.

Т.ј. чак се већ и Правилник темељи на присуству јеретика свих врста на овом тзв. Светом Сабору! Какви су још коментари и сугестије потребни архијерејима, свештенству и мирјанима, који од овог вучјег сабора очекују православне одлуке?

 Господе помилуј!

 Из „Правилника организације и рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве“

Члан 6. Секретаријат Сабора 

Секретаријат Сабора је свеправославан, то јест: 1) он се састоји од једног јерарха из сваке делегације, као и секретара за припрему Светог и Великог Сабора, који надзире рад Свеправославног Секретаријата.

Члан 7. Овлашћења Секретаријата Сабора 

У овлашћења Секретаријата Сабора спадају:

1) формирање фасцикли са одговарајућим материјалима предсаборног процеса за припрему текстова по питањима дневног реда Сабора на званичним радним језицима;
…
5) … за припрему његове Посланице;
6) одговарајуће информисање присутних посматрача из других хришћанских цркава или конфесија…

Најзад, постало је јасно каква је звер – „свеправославни секретаријат“  (састав). Он је просто састављен од свеправославних секретара. Као што је  говорио отац Стефан Игумнов, реч „католички“ на руски језик треба да се преводи као „васељенски“. То јест свеправославни секретар – то је католичко-православни секретар. А свеправославни секретаријат је католичко-православни секретаријат.

Митрополит Горијски и Атенски Андреј (Грузијска Патријаршија). Католикофила у Грузинској Цркви никад није било много, тако да је потпуно могуће да је он доспео у ово достојно     друштво   просто зато што је требало да се неко и из Грузијске Цркве укључи у секретаријат. Очигледно је да се значај придао томе што је владика Андреј ишао у Италију 2002. год. на конференцију због конфликта између Грузије и Абхазије.

Митрополит Варњенски Јован (Бугарска Патријаршија). Овај владика је на архијерејском сабору приказао биографију светитеља Серафима Собољева.

Професор Теодор Јангу (Јерусалимска Патријаршија). О њему се ништа не зна, осим да је учесник свеправославног секретаријата.

Зато су остали свеправославни секретари јеретици и филокатолици све један већи од другог. И с њима је у духу „папа“ Франциск…

Митрополит Швајцарски Јеремија (Цариградска Патријаршија), који је председавао на првом заседању Секретаријата 29.-30. марта 2016. год.  од 1997. до 2003. године је  био председник Конференције Европских цркава (КЕЦ)!

1963. године је завршио образовање на институту за литургију у Паризу, који је завршио са степеном Peritus Sacrae Liturgiae. Он је такође завршио курс палеографије у Сорбони. Од 1992. до 1997. године је представљао Цариградску Патријаршију у Централном комитету Конференције Европских цркава (КЕЦ) као вице-президент.У јануару 2002. године председник Француске га је наградио орденом почасног Легиона.

Протојереј Николај Балашов (Московска Патријаршија) – ето он тугује због растанка са нунцијом и продуховљује се на миси. О овом делатнику има довољно информација на интернету. Ватрен и блистав филокатолик РПЦ МП.

Митрополит Нигеријски Александар (Александријска Патријаршија), који већ одавно заједно са браћом из римокатоличке масе доноси светлост равнодушности према православној догматици. Буквални цитат: „Моје присутство овде, међу мојом драгом браћом, показује са свом очевидношћу да унија и мир у хришћанском свету може да постане историјска чињеница“.
Митрополит Александар је присталица теорије да је Христос обоготворио читаво човечанство Својим Рождеством, и да ради тога не треба бити у Цркви.

Митрополит Буенос-Аирески Силуан (Антиохијска Патријаршија).  Васпитаник језуитског колеџа у Триполију за специјалност компјутерска  инжењерија.
2013. године, као Никодим код Христа, ноћу је тајно долазио код римског папе.
Ово лице на слици, измучено средствима за мучење, као да нам говори – ја сам се сретао с папом још онда кад то није био основни правац.

Цитирамо: „All this would change that night for me. This change was important in order for me to find the words that I felt and wanted to express to Pope Francis.“

Епископ Бачки Иринеј (Српска Патријаршија). Један од најекуменистичкијих епископа нашег времена. Он је учио на Паришком Сергијевом Институту будућег митрополита Силуана. Ето он признаје  примат папе.  А његове телевизијске емисије о српском православљу раде… римо-католици (па још и муслимани).

Митрополит Тирговиштски  Нифонт  (Румунска Патријаршија). После добијања високог образовањаа пролази обуку на енглеском колеџу у Израелу, а затим на католичким универзитетима Женеве, Швајцарске и Канаде. Главни покретач румунског Одељења за спољне црквене односе. Православни грчки митрополити су написали револтирану званичну изјаву на његову изјаву о томе, да је Црква отпала од јединства с католицима.

У заслуге митрополита Нифонта треба сврстати његову дирљиву забринутост  за статус … Римске католичке Цркве у Светском савету цркава.

Митрополит Константински Василије (Кипарска Православна Црква). Екуменистички вођа Кипарске Православне Цркве. Википедија напомиње да је вођа студирао на Фрибуршком универзитету, али скромно ћути да је то био католички факултет (других тамо просто нема). Владика је учесник свих заједничких молитви, укључујући омрзнуту Асишку молитву.

Под руководством владике Василија састављен је „пенански документ“, у којем се каже, буквално „The Church cannot be identified exclusively with any one ecclesiological tradition. In the long process from 1993-2012, the theological expressions and ecclesial experiences of many churches have been brought together in such a way that the churches reading this text may find themselves“.

„Црква не може да се идентификује са неком од постојећих традиција. У периоду од 1993. до 2012. године богословски изрази и еклисиолошка истраживања многих цркава су се заједнички одржавали тако да цркве, које читају овај текст, могу да нађу саме себе“.
То јест, Црква није Црква. При чему ова реченица чак није производ заједничког стваралаштва и политичких компромиса. Ово је предговор за документ, који је у потпуности написао и потписао управо митрополит Василије.
Митрополит Месинијски  Хризостом  (Јеладска Православна Црква)
(са чисто грчким презименом Шабат, што, наравно, нема везе са предметом)
„1988. године је рукоположен у чин ђакона и добио стипенцију од Римско-католичке цркве (Comite Catholique pour la collaborati–on Culturele) за учење на магистарским студијама у Риму Pontificio Insti–tuto Orientale καί Pontificio Universita Gregoriana, 1988.-1990.). 1990. године је добио степен магистра (Master) светоотачког богословља и екуменистичког покрета са оценом „одлично“ . Истовремено је проучавао грчку палеографију и дипломатију, према „Scuola ди Paleografia Diplomatica е Archivistica“ државе Ватикан. У периоду од 1990.-1991., као  стипендиста  Римско-католичке цркве, завршио је докторат (Ph.D.) на Универзитету Стразбурга (faculté де Theologie Catholique).“ Члан делегације Грчке Цркве за „Званични богословски дијалог између Православне и Римско-католичке цркве. Сарадник митрополита Василија у  „Вери и реду“ и коаутор „пенанског документа
Ево ово је фотографија владике Хризостома у Ротари-клубу међу његовим колегама, где он заједно с њима тражи Цркву.

Митрополит Корчински Јован (Албанска Православна Церква)

(студирао у САД са америчком стипендијом)

Цитирамо митрополита Јована: „Срећом, имао сам у библиотеци познаника, што ми је омогућило да тајно читам књиге православних, католичких, муслиманских и јеврејских аутора – за мене то није имало никаквог значаја. Онај, ко верује у Бога, био је за мене савезник, као што је за државу онај, ко је веровао у Бога, био непријатељ. “…

….

„Важно је да три основне религиозне заједнице (православни, католици, јудаисти) узму учешће на овој манифестацији. У Албанији религије морају да коегзистирају. Не срећемо се довољно, али бар имамо контакте једни с другим на фестивалима. Кад неког знате, теже је да се борите с њим! У нашој малој земљи нису нам потребне поделе“.

….
„Из мог искуства“ заједнице с хришћанским фанатицима, већина њих, и саме имаjу недостатак вере. Оне сумњају и покушавају да угуше било какву сумњу, која настане међу њима. Део најстрожих православаца, које сам сретао, је био из бивших комунистичких држава, то су били бивши чланови тајне полиције и др. Они просто не умеју да живе без мржње.

….
Директно у сазвучје са ЛГБТ-политичарима, који хистерично урлају о  „гласу мржње“  у речима свјатејшег патријарха Илије. А екуменизам, кад православни митрополити почињу да траже непостојећу Цркву у текстовима, је, очигледно, апотеоза вере.

Ето владика је „искрено у заблуди“  о српском рату: „то је био етнички рат. Кад је једна или друга страна рушила џамије или цркве, то није било из религиозних разлога. Оне су биле национални симболи.“

Очигледно су у васељени митрополита Корчинског православни Срби бесно палили православне храмове православних Албанаца, а косовски Албанци Муслимани су исто тако помахнитало палили српске џамије. Онда је савршено нејасно зашто владика апелује на уједињење по религиозном обележју.

На тај начин, можемо бити уверени да владика Јован неће допустити никакав фанатизам на Великом и Светом Сабору.

Епископ Семјатички Георгије (Пољска Православна Црква). Био је помоћник митрополита Варшавског у дијалогу између православних Цркава.

Архиепископ Прашки Михаил (Православна Црква Чешких земаља и Словачке).  Штићеник Цариградског патријарха на месту оклеветаног (као што је доказано званично – лажно оклеветаног) митрополита Христофора.

Епископ Лампсакијски Макарије. Викар Швајцарске епархије, директор Цариградског центра у Шамбезију и лични представник патријарха на свим екуменистичким догађајима.

? Архиепископ Телмиски Јов (Цариградска Патријаршија). Питомац екуменистичког Манитобског универзитета (који се састоји од колеџа различитих исповедања), научни степен је добио на Паришком католичком универзитету, предавач на истом. Јов је најбољи друг језуита Тафта и члан његовог  „Друштва Источне Литургије“. Доктор и професор католичког богословског факултета Фрибуршког универзитета (са овим универзитетом ћемо се још срести).

—————————————- —————————————- —-

У закључку се  може рећи да међу мноштвом одабраних свеправославних секретара само за четири епископа се не зна да ватрено и нежно воле католике уопште и папу лично. При чему је један од ових епископа Пољак, а други је штићеник Цариградског патријарха, који га је задужио катедром.
Шта може да се очекује од овог Секретаријата, који према правилнику „Светог Великог Сабора“, поседује изузетна овлашћења да саставља документа, која се сматрају званичним документима сабора, која се прихватају аутоматски, једино ако не буде 100% протеста од свих учесника Сабора…, укључујући сам секретаријат? И шта се може очекивати од овог „Светог Сабора“? Одговор је очигледан и јасан!

Извор: http://3rm.info/publications/62207-vsepravoslavnyy-sekretariat.html