Златарско језеро – „Атлантида“ западне Србије

Панорама Златарског језера Панорама Златарског језера (фото: златаринфо.рс)

Пре него што су географи добили у задатак да на карте нововарошког краја уцртају ово језеро, извођачи радова имали су један тежи задатак. Да са истих избришу читаво једно село. Десило се то пре пола века, када је брана, дуга 1208 метара и висока 83 метра, силом зауставила ток обесног планинског Увца и створила хидроелектрану Кокин Брод и Златарско језеро дужине 26 километара.

Легенда каже да се некада давно на Пештерској висоравани налазило велико језеро. Троглаву аждају, која је према причи ту живела, убио је свети Ђорђе. Борец́и се у самртном ропцу, чудовиште је репом окрњило шуму у данашњој Крњој Јели. Од удара се заљуљала планина Нинаја, а успомену на ту легенду чувају и многи други топоними српског Сибира.

Вековима касније, вода из Пештерског језера је отекла, а на тим просторима настала су три нова вештачка језера – Увачко, Радоињско и Златарско, која су данас под управом Дринско-Лимских хидроелектрана.

(фото: златаринфо.рс)

Богатство природе одувек је мамило људе да пожеле да га уновче и да на њему зараде. Тако је након Другог светског рата, власт бивше нам државе добила идеју да моц́ни планински Увац укроти, а његову снагу искористи да осветли крај који је до тада био обасјаван једино светлошц́у уљаних лампи.

„Ускоро, када обале Увца буду спојене, биц́е остварене највец́е жеље градитеља овог гиганта. У њиховим очима засијац́е најјачи пламен заједно са милионима електричних искри које ц́е обасјати најудаљенији кутак наше домовине“, песнички, романтично и надахнуто писале су 1960. ужичке „Вести“, заборављајуц́и да помену колико људи ц́е бити исељено са својих огњишта да би се овај славни пројекат остварио.

Пре него што су географи добили у задатак да на карте нововарошког краја уцртају ово језеро, извођачи радова имали су један тежи задатак. Да са истих избришу читаво једно село.

Десило се то пре пола века када је брана, дуга 1208 метара и висока 83 метра, силом зауставила ток обесног планинског Увца и створила хидроелектрану Кокин Брод и Златарско језеро дужине 26 километара.

(фото: златаринфо.рс)

„Ако би се од те силне масе направила трака, широка и висока један метар, могла би да опаше петнаестину Земљине кугле“, наводи се у монографији предузец́а Лимске хидроелектране, које су градиле ову, тада у Европи највец́у насипну грађевину.

„Мој отац је, кад је откривао куц́у, кукао као да је неко умро“, присец́а се далеке 1962.године Зоран Ђокиц́. Горштаци са Златара ретко плачу… зато очеве сузе када је напуштао своје огњиште Зоран никада нец́е заборавити, као ни приче о ономе што је након њих уследило.

Точкови запреге којом су Ђокиц́и превукли конструкцију штале и остатак ствари на ново имање у Дражевиц́има били су до пола у води када је породица коначно напустила стару куц́у.

Мало даље од бране, у засеоку Василиц́и, такође нису веровали у приче о градњи језера: „Излазили смо ко на чудо да погледамо кад је језеро почело отуд од Кокина Брода да се помаља. Дуго је требало док дође вода до нас, велика је то, велика површина – требало је толику воду наточити, напунити то“, каже Пејка Грбиц́.

За само тридесет дана, колико је било потребно да се језеро напуни, нестало је насеље, село, и око хиљаду хектара плодне земље, а 5 села (Трудово, Дебеља, Штитково, Божетиц́и и Тисовица), остали су без везе са општином, јер је 20 метара испод воде остао висец́и мост у Пуљцима.

Како се наводи у монографији Лимских Хидроелектрана, сасвим је исељено 16 домац́инстава, а 180 домац́инстава добило је одштету због делимичног плављења.

„Нама је поплавило 14. хектара.“, наставља причу о исељавању своје породице Ђокиц́.

(фото: златаринфо.рс)

Плодно земљиште и надморска висина од око 800 метара омогуц́авали су становницима да своје производе, као што су купус и паприка, продају у околним градовима. Воде никада није недостајало – били су ту Увац и Тисовица, које су користили за наводњавање и појење стоке, али и велики број мањих извора који људе овог краја ни у току највец́их вруц́ина нису остављали жедним. Домишљати сељаци користили су и песак, који је остајао на обалама када се Увац повлачио, и продавали га за грађевинске потребе. Поплављене су ливаде, њиве на којима је жито одлично успевало, вртови и воденице… Извођачи су исплатили новац који је, иако мештани тврде био „ситан“, ипак био довољан да се купе нова имања у околним местима, али и у Војводини и Шумадији.

„Ту где је сад вода, ту су биле ливаде, извори воде, којекаква врела, ту смо појили стоку. Биле су ту штале (тад се то се звало чардак), а у шталама су биле и собе за чобане, ако окасне куц́и због стоке да имају где да заноц́е. Увац је протицао испод наше куц́е и ту се улив’о у Тисовицу. Дрвени мост од балвана (некад се то звало ц́уприја), повезивао је на том месту села Амзиц́е и Ојковицу. И преко Тисовице је била ц́уприја, тамо су биле наше комшије Батаци, тамо су биле столарске радионице, воденице за млевење жита“, објашњва Грбиц́ева показујуц́и у правцу језера.

Кошчата, готово до земље погнута баба Љубица, сец́а се градње бране и исељавања као да су јуче били. Њеној фамилији је потопљен мањи део имања, али су и они морали да се одселе, јер мушки део породице није могао преко језера да иде на посао. Мушкарци су до Кокиног Брода путовали „преко керепа“ – сплава од 7-8 смрчевих „врљика“, односно ужих стабала.

У Кокином Броду било је седиште живота ових села. Ту су били школа, станица Народне милиције, Дом културе у коме су се одржавале игранке и окупљали зборови виђенијих домац́ина који су решавали нека важна питања.

Све је то сада остало на дну Златарског језера.

(фото: златаринфо.рс)

Мештани су 1961. године гледали како је вода носила кров и иконе цркве светог Јована Крститеља, саграђене још у доба сеоба под вођством Арсенија Чарнојевиц́а. Уместо потопљене старе цркве саграђене уз саму стену, нова црква је саграђена неколико година касније у селу Вилови, на месту Љубичина раван.

Ако вас пут нанесе да прођете кроз Кокин брод, погледајте – тамо негде, испод те зеленкасто-плаве воде налази се некадашња основна школа „Драган Друловиц́“ (која је 1961. имала 143 ученика), ту је зграда Народне милиције… тамо су нечији домови, онде је била нечија штала – мало десно – ту је потопљен можда нечији воц́њак…

Пролазец́и магистралним путем, видец́ете у води комадиц́ земље, који изгледа попут маленог острва и као заборављен од воде дубоке око 70 метара, која је потопила све осим њега. То је врх некадашњег Думбелског брда, на коме је Милешевска епархија подигла крст, као сец́ање на Думбелско гробље у његовом подножју.

Иако одговорни кажу да су сви гробови пресељени са тог места, мештани кажу да то није истина и језеро сматрају уклетим. Велики број несрец́а на магистралном путу, велики број дављеника, извртања чамаца, једва на време из воде спасени људи… Има нешто у тој води, веле старије жене и упозоравају млађе да нипошто сами и ноц́у не пролазе поред воде… нешто што мами, хипнотише човека толико да пожели да у тој води сконча. Језеро ц́е, кажу људи, узимати своје жртве, све док се не изједначи број душа које ту гину са бројем неупокојених, оних чије душе још увек лутају испод воде.

До скоро, људи из неких од ових села зими су били потпуно одвојени од света. Путеви у овом крају, кад “ закијамети „, нису проходни чак и у селима ближим центру општине. Села с оне стране воде су у најгорој ситуацији. На њих је, изгледа, осим Бога, заборавила и општина која је тек почела да им прави путеве. Једини правац којим могу кренути ако се разболе, ако им затреба нешто из чаршије или ако се ужеле млађих, који су одавно „сишли у Варош“ је преко језера, бродом са дереглијом или чамцем.

Зими, док не прође ледоломац, нема начина да ови људи икуда стигну или да им неко дође. Ипак, не би Варошани били Варошани да нису инаџије.

Некима од ових људи, као што је Благоје Василиц́, потребни су само топла јакна, капа(јер зна се да на језеру струже опак ветар), добра обуц́а, ранац на леђа и он оде да обиђе своје старе. Преко леда, наравно. Корак по корак, пажљиво, да лед не пукне, преко језера…

Лето је пак друга прича. Вода осегне, па је неким, мало млађим и спремнијим наравно, посебан мерак да препливају цело језеро. Један тако, веле људи, увије цигару и упаљач у фолију, стави их у уста и отплива на другу обалу. Тамо испуши и онда натраг.

Неких година, 3 пута за све ово време, вода језера се била толико повукла, да су људи могли да виде и обиђу своје некадашње куц́е, штале, баште.

„Деведесет трец́е, када је био низак ниво језера, ја сам ишао, видео сам где ми је била куц́а, видео сам зидине. Тада смо тамо нашли чак и старе опанке.“, каже Ђокиц́.

(фото: златаринфо.рс)

Мештани су, после дуго година, за време тих великих повлачења воде, могли да обиђу и стару цркву, да оду и да запале свец́е на месту где су многи од њих крштени, где су се многи први пут причестили…

Сада, сви ови људи имају животе на неким другим местима, у неким другим селима и градовима. Имају своје баште, своје штале, њихова деца иду у неке друге школе, моле се у неким другим црквама… Вода Златарског језера није зауставила њихове животе, није потопила њихове успомене.. Ипак, у леденим дубинама, остала је угажена трава по којој су они први пут корачали, извори са којих су пили воду док су се уморни врац́али са косидби, са ливада и њива које су такође сада негде доле… десетинама метара испод туристичких бродиц́а и рибарских чамаца који превозе људе до оно мало имања у брдима, која нису потопљена.

„Друго је оно, кажу, било у рату. Непријатељ дође, запали куц́у, остане нешто од оних споредних зграда, а ако и оне изгоре, остане огњиште и ту човек опет свије мало колибе и почне да куц́и. Сада се заувек оставља и куц́а и све“, писао је тих година новинар пријепољског Полимља.

Доле испод је цео један живот замрзнут у тренутку – снови, планови, љубав према родној груди… Паметни су се досетили да од њих направе струју… Саграђена хидроелектрана, називана је златном енергетском резервом старе Југославије јер даје највише струје управо у време када је водостај и енергетски потенцијали других река најмањи. Био је то луч под којим су засјала многа домац́инства. Али и бакља која је заувек спалила читаво једно село.

Аутор: Ана Вуковић

Извор: Златар инфо