 |
| Фотографија: Волфганг Ретеј / Ројтерс |
Афера „Панамски документи“ има јасна обележја мрежне операције хибридног рата: разнолика група из „цивилног сектора“ делује наоко без директиве и строго одређеног циља, и изводи информациони напад који се случајно подудара с циљевима америчке спољне политике не наносећи штету било ком Американцу од угледа. С обзиром на ниво корупције код америчке елите и степена офшор ангажованости америчких финансијских институција, мало је сумњиво што таргетирана фирма није имала већи број америчких клијената, тобоже због различитих америчких закона који нарочито забрањују „офшоринг“ преко панамских фирми. Као да је неко у САД одлучио да искаже сноуденску грађанску непослушност а, у ствари, информациону операцију САД замаскира у сличан акт свесних и савесних грађана.
Извор докумената
Тачније, два могућа. Први, незадовољан бивши службеник који прикупља право благо осетљивих информација и даје га медијима. Међутим, са овим објашњењем, како ствари стоје, има неколико проблема. Пре свега, не знамо ко је та особа. Лице које би имало такав ниво приступа поверљивим информацијама на релацији адвокат-клијент морало би да буде високо котиран службеник канцеларије Мосак-Фонсека, рецимо да ради у информативно-технолошком сектору адвокатске канцеларије, и поседује невероватно хакерско умеће или има најшира овлашћења у погледу безбедности. Нико се такав до сада није јавио, нити је адвокатска канцеларија указала на постојање ма какве сличне особе. Ако ипак постоји, зашто не иступи? Она /он би сместа постала глобални „селебрити“ и сушта супротност Едварду Сноудену, коме је разоткривање америчких непочинстава донело једино доживотни егзил, гомилу осуда којекаквих америчких „либералних“ политичара и не баш неуверљиве и малобројне претње смрћу. Ко год тако нешто урадио имао би добре разлоге да изађе у јавност, да мало пропутује светом држећи предавања, пише књиге – речју, постао би славан.
Док се такво лице не јави, мора се имати у виду и друга могућност: обавештајна операција хаковања података адвокатске канцеларије и/или инфилтрација сопственог оперативца у њено особље. НСА, рецимо, располаже свиме што је потребно да „крекује“ тајне сваке правничке фирме на свету, под условом да ова води електронску евиденцију, као што је чинила Мосак-Фонсека. После је лако проследити податке каквом поверљивом и америчкој влади оданом журналистичком ентитету, који се тобоже бави истраживачким новинарством, све на парама „уобичајених сумњиваца“ – фондација које воде бивши или будући амерички државни функционери чији је задатак остваривање америчких националних интереса тако да се не остану отисци прстију. Међународни конзорцијум истаживачких новинара (The International Consortium of Investigative Journalists – ICIJ) финансира сорта у коју спадају Пју фондација, Пакард фондација, Пулицеров центар за кризно извештавање, Пју добротворни фондови, Сорошево Отворено друштву и слична тела. Дакле, нешто сасвим друго од Едварда Сноудена и Глена Гринвалда, толико омражених код америчког и британског естаблишмента да више не смеју ни да кроче на америчко тло.
Ко је мета?
Зачудо, и поред кричања и све галаме, изгледа да то ипак није Русија. У „Панамским документима“ има веома мало нових, изненађујућих, инкриминишућих или по Русију штетних података. Споменути износи новца су мали, а појединци и организације ионако под санкцијама Запада, тако да не делује да је у питању њихово изврдавање руских пореза, већ пре настојање да се избегну санкције и изводе финансијске операције у корист руске привреде. Стога је лако могуће да руско највише руководство зна за такве операције и да их је одобрило да би се узвратило на једнострану употребу и злоупотребе западног финансијског система.
Исто тако нема ничег битно великог или изненађујућег што се тиче Кине, а сумњам да ико мисли да Порошенко никада не би своје милијарде послао у какав порески рај.
Земља највише погођена „Панамским документима“ је…Велика Британија.
Већина од 300,000 клијената адвокатске канцеларије су фирме регистроване у британским пореским рајевима. Међу посредницима Мосак-Фонсеке су 1,900 (1) британских фирми, плус преко 2,000 хонгконшких, од којих највећи број вероватно има блиске везе са британским фирмама или субсидијарима. На посредничкој листи су угледне банке, адвокатске канцеларије и инкорпоратори – знатан део британског тржишта финансијских услуга.
Стога вероватно није случајност што се под ударом овог цурења информација нашао и трећи, уз Велику Британију и Хонгконг, гигант финансијских услуга – Швајцарска, са око 1,200 споменутих посредника. Насупрот њима, Сједињене Америчке Државе, иако не невинашце у офшор пословима, имају само 400 фирми на списку посредника канцеларије Мосак-Фонсека.
Британска финансијска индустрија и британска елита никако не могу благонаклоно гледати на „Панамска документа“, јер су у њима разоткривени највиши владини функционери (међу којима и најближи Камеронови сарадници и рођаци), чланови парламента и важни пословни људи. Да је крем британског друштва укључен у офшор активности већ је постала тамошња најважнија вест. Што ће и остати још неко време, јер удар је превише велик и прејак да би брзо и тихо уминуо.
Cui Bono?
Као и у сваком облику мрежног рата, и овде се мора поставити питање ко има користи од дејства и шта би мета требало да уради у одговор.
Користи ће, без икакве сумње, извући америчке финансијске компаније. „Панамски документи“ служе као обавештење да ако неко хоће да се бави „офшорингом“, не би ли избегао нежељени публицитет или правни надзор, то мора да ради преко велике америчке компаније блиске америчкој влади, а не некаквом жртвицом НСА-е, „хаколаком“ британском, хонгошком или швајцарском фирмом. Стиче се утисак, неодољив, да амерички финансијски сектор настоји да се ратосиља конкуренције и сав офшоринг централизује, стави под своју шапу.
Шта би Британци требало да учине у одговор засебно је питање. Највећа ставка на британском дневном реду је „Брекзит“, а пошто су прописи ЕУ о финансијским услугама једно од најспорнијих питања у преговорима Велика Британија и ЕУ, ова открића могупреговоре начинити спорним толико да ће оснажити про-Брекзит лоби, који настоји да утекне надзору ЕУ над Лондонским Ситијем. Иронија целе ове ситуације је утоме што премијер Камерон није био и вероватно још увек није стварни присталица „Брекзита“, већ је једноставно хтео да искористи шансу да извуче уступке од ЕУ. Велика Британија има користи од своје специфичне политичке позиције, коју карактеришу чланство у ЕУ и истовремени „специјални односи“ са САД, што јој омогућава да седи на две столице и буде час уз једног час другог, у складу с „намами и закрвави“ (“bait and bleed”), британским традиционалнимм приступом међународним односима.
Међутим, „Брексит“ би Велику Британију лишио тог завидног положаја, оставио далеко слабијом када се треба носити са САД. Зато се излазак Велике Британије из Европске уније и подстиче, пошто је балканизација ЕУ такође амерички спољнополитички циљ – јер је треба спречити да једном успостави ту вечито подразумевану политичку одрживост и независност, и учини рањивом и подложном, спремном за прихватање споразума о „слободној трговини“ што га намећу САД.
На први поглед, заиста делује контраинтуитивно да САД таргетирају савезника с којим имају „специјалне односе“. Али шта зна лопужа шта је част. Финансијске институције тих двају земаља су у жестоким супарничким односима, с тим да је Лондон још увек највећи центар финансијских услуга на свету. Како америчке банке имају огромне губитке због све танушнијег мехура од шкриљчане нафте, треба им нови извор профита, што, у генерално стагнантној па и ослабљеној светској привреди, значи уништавање конкуренције. А у овом случају конкуренција је углавном из Велике Британије. Све у свему, „Панамски документи“ су још један симптом прогресивног канибализма Првог света, на шта је прво указала политика и мере драстичне штедње наметнуте чланицама ЕУ из Јужне Европе. С „Панамским документима“, иако знатно, Сједињене Америчке Државе само повисише улог.
Аутор: Џ. Хоук
Извор: Panama Papers: Hybrid War takes an unexpected turn
Превод: Ћирилизовано
