Да нам је неко пре само коју годину рекао да убијемо болесну бабу или мајку, вероватно би му пожелели срећан пут тамо одакле смо сви дошли, уз реторичко питање о његовом менталном здрављу. Међутим, пут без алтернативе доноси нам нова „просветљења“, а вредни мењачи свести кроје наше законе по мери „европских вредности“.
Играње са животом и смрћу, рађањем и умирањем постала је главна занимација рокфелеровске медицине. Још половином прошлог века спровели су свој, у суштини еугенички план „планираног родитељства“и данас се без проблема свакодневно обављају утобна чедоморства . Несрећне младе немајке имају сву подршку и законску и научну да обаве овај грозни посао.Само неколико деценија је требало да родитељи прихвате да је убијати своју децу „нормална ствар“ и „цивилизацијска тековина“. Изгледа да ће ти исти родитељи доживети да их њихова рођена деца успављују као псе.
Нацрт закона који предлаже еутаназију пролази без значајније реакције јавности и стручне и лаичке. Слађани, милосрдни новоговор звучи нам љупко питко и прикрива страшну истину да ће се у нашој (православној!) земљи озаконити убиство и самоубиство. У шта нас то убеђују гробари српског православног идентитета?
1.Еутаназија-добра смрт оправдава се „правом људи да доносе одлуке које други сматрају неразумним, будући да њихов избор пролази кроз компетентно утемељен процес и да је компатибилан са личним вредностима“. Дирљива су ова људска права, нарочито ако имате личне вредности компатибилне са тим да је хомосексуализам болест, а вакцинација ризична.
2.Еутаназија се оправдава и „саосећањем са другим и уважавањим човековог права да умре, уколико је смрт једини начин да се ослободи патњи“. Обзиром да не постоји човек коме се смрт у једном тренутку живота није учинила јединим излазом, тешко да би ико претеко да је имао у близини овакве поштоваоце „људских права“ који „саосећају са њим“.
3.Присталице еутаназије претпостављају да је она „правилно лечење“ које циља на „елиминисање неподношљивих болова“. У преводу, следећи пут кад вас заболи глава , замолите свог неуролога да вам је откине.
4.Жеља болесних људи да „не буду на терету блиским људима“ један је од разлога зашто би их требало убити. Ако овај „алтруизам“ заживи, за очекивати је да ће свако ко не буде желео да се самоубије бити проглашен за злог и себичног саможивца који заслужује презир заједнице, типа:„ Шта, твоја кева неће да се еутаназира? Какав монструм!“
5.Прихватљивост еутаназије повезује се са „старењем популације, порастом броја инвалида у старијој доби чије издржавање и нега производе бројне економске и социјалне проблеме“… Мада , и ова дечурлија много коштају, а и, брате, дерњају се, мораш да их водаш свуда… можда бисмо могли и њих да..чек, чек, па за њих имамо већ уходано „планирано родитељство“, „прекиде трудноће“, „контрацепције“…
Ово није никаква новост у главама доказаних лудака који суу Немачкој 1938.-1939. спроводили „Програм еутаназије над животно неспособним лицима“, као и оних који су тридесетих година у САД били чланови друштва „Еутаназија“ које је имало за циљ усмрћивање „дефектних“. Људи само раде свој посао. Њима немам шта да замерим. Доследност је фасцинантна. Али, хоћемо ли ми бити доследни у порицању себе до те мере да смо спремни да порекнемо и своје физичко постојање? Хоћемо ли пристати да уђемо у „породицу европских народа“ само промењеног мозга, пола или са ногама напред? Хоћемо ли узети за право да одузмемо себи живот који нам је неко Други дао? Хоћемо ли лишити могућности наше ближње да се кроз бригу о нама реално и непосредно приближе Богу, јер „заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“(Мт.25,40). Колеге лекари, хоћемо ли до краја пљунути на Хипократову заклетву која негира коришћење лекаревог искуства и знања ради изазивања „лаке смрти“ болесника? Хоћемо ли игнорисати ретке, али драгоцене тренутке спонтаних исцељења тешких болести и лишити болеснике такве могућности? Да ли ћемо занемарити способност људског бића да се прилагоди животу, без обзира на инвалидитет? Да ли ће прихватање смрти као вида лечења обесмислити и спречити развој саме медицинске науке? Хоћемо ли умирућег човека лишити тренутка проживљавања егзистенцијалне драме људског постојања која га треба довести до познања стварног смисла живота и евентуално покајања и прочишћења?
Ова гласна тишина успаване јавности говори ми да нам је сасвим свеједно да ли ћемо убити или бити убијени.
Недостатак елементарног животног нагона за самоодржањем евидентан је. Дозвољавање оваквих антиљудских, антихришћанских, сатанистичких закона довешће до тешких последица које ћемо сви појединачно осетити на својој јефтиној кожи. Јер када неко учини грех, иде њему на душу, а када грех уђе у закон једне државе, онда казну плаћају сви.
Ови што су нас „милосрдно“ разболели, сада би нас „милосрдно“ поубијали. Време је да им пожелимо срећан пут…
Јована Стојковић
Извор: Исток православни
