Докази о правим разлозима прогона Еп. Артемија
П Р Е Г Л Е Д Д О ГА Ђ А Ј А
Значајних за питања Српске културне баштине на КиМ и Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката Српске Православне Цркве између Привремених институција самоуправе на Косову и Метохији и Српске Православне Цркве
Једно од кључних места у првобитном плану „међународне заједнице“ да у току 2005. године Косово постане независно је огромна приватна имовина у власништву Православне Цркве, коју је требало на сваки начин одузети од правог власника и изузети из ингеренција Републике Србије. Титулар ове имовине је Епархија рашко–призренска Српске Православне Цркве, а Епископ рашко–призренски је овлашћено лице које њоме располаже као добар домаћин, у складу са вековним канонским поретком Православне Цркве (канонима Апостолског, Васељенских и помесних сабора), а затим и легислативом Српске Православне Цркве.
Изложићемо хронологију догађаја који су претходили предаји српске православне баштине у руке косовским Албанцима и њиховим привременим институцијама, које су сада проглашене легалним државним органима „Републике Косово“. С тим у везу треба довести и догађања око повлачења тужбе коју је eпископ Артемије поднео Европском суду у Стразбуру против четири европске државе, Велике Британије, Италије, Француске и Немачке, за накнаду штете за уништене и оштећене цркве и манастире и другу црквену имовину, од доласка међународне мисије на Косово и Метохију.
Обе одлуке (о повлачењу тужбе и потписивању Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката СПЦ између Привремених институција самоуправе на Косову и Метохији (ПИС) и Српске Православне Цркве, у марту 2005. године) донео је Свети архијерејски синод, а не Сабор, што представља кршење канона и фактичко развлашћивање епархијског архијереја, који једини има легитимитет да одлучује о свим питањима која се тичу његове епархије, до одлуке Сабора. Штавише, по канонима, други епископи не би смели ни ступити на територију епископије која није њихова, без писаног благослова надлежног епископа.
Иако је Синод претходно, својим актом Синбр. 1404/зап. 1009 од 9. јула 2004. подржао подношење ове тужбе од стране eпископа Артемија (поднете у септембру 2004. године), дошло је до наглог заокрета у ставу Синода по том питању 15. и 23. децембра исте године, на седницама Косовског одбора СПЦ, на којима је вршен страховит притисак на надлежног епископа да повуче тужбу. Притисак је достигао кулминацију 28. децембра 2004. када је, на заједничкој седници Синода и Одбора, донета одлука да се “умољава eпископ Артемије“ да повуче тужбу. Епископ Артемије није дао своју сагласност на ову одлуку, сматрајући је штетном по интересе СПЦ на КиМ. На наредној заједничкој седници Синода и КО, одржаној 24. јануара 2005. ова одлука је поновљена, али јој је додата занимљива реченица која гласи: „Ову одлуку доставити Преосвећеној Г. Г. епархијским архијерејима Српске Православне Цркве и aмбасадама дотичних земаља у Београду“.
Од тада се борба Епископа рашко–призренског и Синода пренела на терен српске културне баштине на Косову и Метохији.
У периоду од 1. до 25. фебруара 2005. године у САД је боравио јеромонах Иринеј Добријевић (сада Епископ аустралијско–новозеландски), ради извршења неопходних припрема за посету делегације Светог архијерејског синода и Косовско–метохијског одбора СПЦ америчком председнику Џорџу Бушу и Генералном секретару УН Кофи Анану.
У току ове Добријевићеве посете Вашингтону, Кливленду и Њујорку, дошло је до следећих његових сусрета који су релевантни за тему српске културне баштине на КиМ, а о којима је Добријевић поднео детаљан извештај Синоду:
– 2. фебруара 2005. сусрео се са Бертраном Брауном, директором канцеларије Националног савета безбедности за Југоисточну Европу, који му је сугерисао да би „пошто је комуникација између представника међународне заједнице и Епархије рашко–призренске готово пропала“, било добро да Свети синод, заједно са Одбором за КиМ, делегира представнике који би директно одржавали везу са Леријем Росином, Петерсеновим замеником у УНМИК–у и Филипом Голдбергом из Канцеларије САД у Приштини. Бертран је поставио услов за посету делегације СПЦ: Делегација мора имати нешто конкретно да предложи, а не само да износи чињенице. Даље је предложио да се нека од високих делегација СПЦ што пре састане са Петросом Маливијатисом, грчким министром иностраних послова и г. Маљасом, задуженим за Балкан, а у вези са обновом српских храмова. На крају је речено да ће Делегацију вероватно примити начелник НСБ Стивен Хедли и Бери Џексон из кабинета председника и да би тада председник Буш „навратио“ да се поздрави, поразговара и да се заједно слика за јавност са Делегацијом.
– 3. фебруара 2005. примио га је републикански сенатор Џорџ Војновић у својој вашингтонској канцеларији. Војновић је бивши гувернер Охаја и градоначелник Кливленда, Добријевићевог родног града. Високи је функционер НАТО-а. Пратио је председника Буша на НАТО самиту у Прагу 2002. године. Добитник је високог признања НАТО за допринос проширењу ове организације на 7 бивших комунистичких земаља Источне Европе. Члан је Хелсиншке комисије (US Commission on Security and Cooperation in Europe (CSCE)), познат по свом залагању за прекид бомбардовања и инвазију НАТО трупа на Србију „да би протерале српске снаге с Косова“ 1999. године. Гласноговорник је независног Косова.
Војновић је изразио, више него ико, своје дубоко разочарање решеношћу да се туже четири НАТО земље. Био је веома захвалан Синоду за њихов одлучан став да се повуче та тужба. Предложио је да се Делегација састане и са Кондолизом Рајс. Хвалио се да је он био „водећи фактор“ у њеном постављању на функцију државног секретара.
Сенатор Војновић је изричито истакао предуслов за ову предвиђену посету: Уколико Синод не предузме директну одговорност за обнову храмова на Косову и Метохији и не почне да сарађује са међународним институцијама на обнови, он више не види било који начин да делегацији изађе у сусрет у вези с посетом, пошто је то јавни доказ да СПЦ не жели ништа више осим да се жали, без одлучних акција. Изјавио је да је веома погођен тиме што је одбијена (од стране eп. Артемија – прим.аут.) помоћ у износу од 4,2 милиона евра за обнову храмова, пошто се он лично изборио за тај новац. Навео је пример Охаја, где су радикални белци запалили црначке храмове. Он је, као тадашњи гувернер, натерао белце да обнове те исте спаљене храмове и сматра “да је ово једини начин на који се може конкретно успоставити поштовање за туђе светиње“.
– Истог дана, 3. фебруара, примио га је у Стејт дипартменту Трој Педерсон, директор канцеларије за СЦГ, који је поновио много примедби које Вашингтон има у вези с поменутом тужбом и поздравио одлуку Синода да се она повуче, пошто је то “једини начин да се унапреди међународна сарадња“.
– 11. фебруара га је у Кливленду примио Алекс Мачаски, директор водећег листа Охаја, Плејн Дилера. Мачаски је блиски пријатељ сенатора Војновића и веома утицајан код Бушове администрације. Било је речи о поновном укључивању СПЦ у обнову храмова и других светиња.
Епископ Артемије је 28. јуна 2004. потписао с УНМИК-ом Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира, којом је требало да руководи мешовита комисија од пет чланова.
Свој потпис са меморандума, као и свог члана из мешовите комисије, Епископ рашко–призренски је повукао 13. септембра 2004. године, својим актом Ебр. 605. Разлози за повлачење потписа су:
– почетак рада комисије је веома каснио,
– испоставило се да се не поштују договорени принципи и препоруке ранијих комисија Савета Европе,
– показало се да одлучујућу улогу у целом процесу треба да воде привремене албанске институције, да је стручна служба заштите из Београда, па и СПЦ, иако власник те културне баштине, тек само пуки декор у целом подухвату, те да ће на обнови цркава и манастира радити Шиптари, дакле они који их пет година систематски уништавају.
Свети архијерејски синод је 6. октобра 2004. године донео одлуку Синбр. 1890/зап. 1344 која гласи:
„Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод у потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији“.
Кампања против eпископа Артемија у вези са тужбом поднетом Суду у Стразбуру, коју су водили Свети синод и Косовски Одбор, од 18. фебруара 2005. године проширила се и на питања српске културне баштине на Косову и Метохији као и обнову порушених цркава и манастира. Ови нови ветрови који су почели да дувају средином зиме, били су потпуно супротни оној одлуци Синода од 6. октобра. Дошло је до потпуне промене ставова истих чланова Синода. Нови став Синода и Косовског Одбора јесте да треба под хитно започети обнову порушених светиња прихватајући принципе које намеће СЕ, УНЕСКО, УНМИК, па чак и да у процес обнове треба укључити и ПИС. Успостављена је чврста копча између представника УНМИК-а г. Бијале и Синода, преко митрополита Амфилохија, која ће битно утицати на даљи ток догађаја.
Развој тих догађаја је кулминирао 24. марта 2005. године, дан пред одлазак Делегације СПЦ у посету САД, а на дан почетка бомбардовања од стране НАТО 1999. Нови Текст Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, кога је на седници Синода потписао Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, а дан касније и Министар за културу у Влади Косова Астрит Хараћија[1] и представник УНМИК-а Рао Бијала је, према тврђењу синодског текста „Преглед размимолилажења…”, прочитаном на заседању Светог архијерејског сабора у мају 2005. године, Синоду доставио УНМИК својим актом од 23. марта исте године. Да је нови текст Меморандума, без икаквог консултовања и усаглашавања достављен Синоду на потпис потврдио је сам г. Бијала, који је у пропратном писму од 23. марта 2005. којим је доставио нови Меморандум истакао следеће:
„Писао сам 28. фебруара епископима Артемију, Теодосију и Јоаникију… Пошто до сада нисам добио никакав одговор, ја сам узео иницијативу да скицирам приложени Меморандум, да би био потписан од стране Цркве“.
Текст је преко Информативне службе српске Патријаршије одмах пуштен у медије.
Епископ Артемије је, имајући у виду да су актом потписивања Меморандума без знања и сагласности њега, као надлежног епархијског архијереја за Епархију рашко-призренску и косовско-метохијску, грубо нарушени канонски принципи и устројство Православне Цркве, о свом неслагању са тим чином већ 26. марта упутио писмо Патријарху Павлу, лично му га предао и о целој ствари с њим разговарао. После тога је Патријарх повукао свој потпис са Меморандума и огласио га неважећим, што је истога дана и објавила Инфо служба Патријаршије.
Сутрадан, у недељу 27. марта, поново водећи рачуна о симболици датума, одржава се у вечерњим сатима у Патријаршији ванредна седница Светог синода у „проширеном саставу“ и КО, без присуства еп. Артемија и монаха његове епархије који су чланови Одбора. У касним сатима Синод и Одбор доносе одлуку којом се саопштава да„Меморандум остаје и даље на снази“. Та одлука је одмах објављена медијима, док је саопштење о повлачењу потписа Њ. С. Патријарха – скинуто с интернета.
О томе је у београдској дневној штампи 29. марта 2005. године писало:
„Митрополит Амфилохије демантовао је јуче за „Данас“ приче да је потписивање Меморандума СПЦ са министарством културе владе Косова било услов да се делегација СПЦ која од краја прошле недеље борави у САД сретне с америчким председником Џорџом Бушом. „Потписивање Меморандума нико није постављао као услов за сусрет делегације СПЦ са Бушом, мада је сигурно да његово потписивање олакшава рад делегацији у САД“, сматра митрополит Амфилохије“.[2]
До сусрета с америчким председником ипак није дошло, због непланиране смрти папе Јована Павла II, на чију је сахрану г. Буш отпутовао, баш у време посете Делегације СПЦ Америци.
Негативна оцена Меморандума је уследила од стране неких владиних институција, као што су: Министарство културе Републике Србије, Републички завод за заштиту споменика културе у Београду и Радна група за обнову и заштиту српске културне баштине на КиМ Владе Републике Србије, која је 5. априла своје мишљење о Меморандуму, потписано од свих чланова тог владиног тела, доставила председнику Владе Републике Србије.
Упркос томе, Свети архијерејски синод иде даље и 18. априла 2005. године издаје саопштење у коме, под тачком 5, јавност (па и надлежног епископа) обавештава да је отпочео реализацију Меморандума, те да је за црквеног члана мешовите петочлане комисије именовао викарног (Артемијевог помоћника) Епископа липљанског Теодосија, игумана манастира Високи Дечани.
Тим одлукама Синода и њиховом применом, не само да је успостављена сарадња са ПИС Косова, него је и албанским институцијама практично предата на старање сва културна баштина српскога народа коју је он вековима стварао на Косову и Метохији.
Информативна служба Српске Православне Цркве саопштила је да је првом, инаугурационом, седницом мешовите Комисије за спровођење Меморандума о обнови српских православних цркава на Косову и Метохији, која је одржана 9. маја 2005. године у просторијама Савета Европе у Приштини, и формално означен почетак процеса обнове српских светиња у покрајини.
УНЕСКО је одабрао Богородицу Љевишку, да радом на њој покаже да је процес обнове оштећене културне баштине на Косову кренуо.
На свом редовном заседању од 15. до 26. маја 2005. године Свети архијерејски сабор је одлучио „да се повуче тужба коју је епископ рашко-призренски Г. Артемије поднео Европском суду за људска права у Стразбуру против четири европске државе и да о својој одлуци обавести домаћу јавност и релевантне међународне чиниоце“ и „верификовао Меморандум о разумевању о договореним општим начелима за обнову објеката Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, потписан у име Светог архијерејског синода од стране Његове Светости Патријарха српског Г. Павла“. Сабор је „ставио у дужност Светом архијерејском синоду и Одбору Светог архијерејског сабора за Косово и Метохију, да се старају о спровођењу Меморандума преко члана Комисије за обнову храмова, Његовог Преосвештенства викарног Епископа липљанског Г. Теодосија. Сабор апелује на Савет Европе, УНЕСКО, државне органе Србије и све друге чиниоце да та обнова што пре почне.[3]
Истог месеца 2005. године појавили су се у Средачкој Жупи службеници Општинског завода за заштиту споменика културе града Призрена, на челу с извесним господином Исметом Кочбашлијем, археологом. Тражили су од црквењакâ при тамошњим црквама да виде цркве, јер, рекли су: „Ми смо сада надлежни да водимо бригу о овим објектима од културног значаја за општину Призрен“.
Сва хитња „по сваку цену“ требало је да омогући одржавање „Донаторске Конференције“ у Паризу (на којој је од најављиваних 40 милиона, прикупљено једва 2 милиона евра) 13. маја 2005. године у организацији УНЕСКО-а, СЕ и УНМИК-а, „ради прикупљања средстава неопходних за обнову и заштиту културне баштине на КиМ“. А одржавање те конференције имало је за сврху да дâ утисак достигнутости стандарда када је у питању културна баштина на КиМ.
Као последица овакве сарадње са УНЕСКО-м, 13. јула 2006. године четири српска верска споменика на КиМ ( Дечани, Грачаница, Пећка Патријаршија и Богородица Љевишка) уписани су на заједничку листу угрожене светске баштине под именом: „Средњoвековни споменици на Косову“ (Medieval monuments in Kosovo)[4]. Избегнута је национална одредница, односно придев „српски“, што је неуобичајен начин именовања културне баштине на УНЕСКО-вим листама.
УНМИК и УНЕСКО су септембра 2006. потписали Меморандум о разумевању о обнови, обезбеђивању и очувању културног наслеђа Косова и Метохије, а 29. јануара 2007. у Паризу, Јоаким Рикер је у име УНМИК-а, потписао са УНЕСКО-м Споразум о реализацији првог пројекта обнове и заштите културног наслеђа на Косову и Метохији.
Подсећамо на закључак Владе Србије о улози Савета Европе у процесу обнове: „Држава је пратила те активности и није била задовољна форматом и организацијом читавог посла јер је постојала тенденција међународне заједнице на терену, али и неких међународних организација које имају специјалну улогу у тој ствари, као што је Савет Европе, да се Србија искључи из овог процеса и да у њему остане само Српска Православна Црква“.[5]
Меморандум СПЦ о обнови српске православне културне баштине је још увек на снази. Ни један Сабор после онога у мају 2005. године није га укинуо, нити је његово укидање стављано на дневни ред саборског заседања.
У Великој Хочи је 14. априла ове године боравио извесни Албанац Сезаир Гафури, представник шведске организације „Културно наслеђе без граница“ (CHWB) ради разговора и преговора о раду на обнови културне баштине и народног градитељства у насељу Велика Хоча. Мештанин Димитрије Мицић наводи да је Гафури водио разговоре са више лица у насељу „по познатој методологији конфронтирања становништва, а у интересу опције за коју се залаже“. Разговарао је и са г. Бранком Јокићем, директором Музеја у Приштини, који му је сугерисао да у области заштите културних добара на КиМ треба следити државну политику Републике Србије. Указао је на залагање ПИС да Велика Хоча постане модел заштите српске културне баштине, који је у супротности са четвртим и петим чланом Хашке конвенције из 1954. године о заштити културних добара у случају оружаног сукоба. Конвенцијом је прецизирано да стране трупе које запоседну територију неке државе деле са њом пуну одговорност у заштити историјских и културних споменика и националне баштине. Господин Јокић је констатовао да је и један број Срба сарађивао са ПИС у остварењу тог њиховог циља. Истовремено је изразио потребу да Република Србија сагледа прилике у домену културе на КиМ и коначно преузме одговорност за превазилажење постојећег стања.
Поводом наставка деловања УНЕСКО-а на КиМ Епархија рашко-призренска је 8. маја 2008. године издала саопштење у коме се, између осталог, каже:
„Сведоци смо најновијег похода ове међународне агенције на српско културно и духовно наслеђе, овај пут уз ангажовање стручних и финансијских ресурса из Русије, који би деловали у оквиру програма и планова УНЕСКО-а. Сагласно објављеним информацијама планирано је укључивање „руских архитеката, грађевинских инжењера и историчара уметности“ и обезбеђивање „неопходних организационих ресурса“, који би деловали у оквиру пројеката УНЕСКО-а“.
У свом саопштењу за јавност издатом 21. маја 2008. године, после одржаног редовног заседања, Свети архијерејски сабор је о заштити српских споменика културе на КиМ закључио следеће:
„Разматрани су токови обнове светиња на Косову и Метохији, порушених у мартовском погрому 2004. године, и одлучено је да се иста настави у сарадњи са Министарством културе Републике Србије, међународним институцијама и представницима УНМИК-а, као јединог међународног ауторитета и законитог фактора према Резолуцији 1244. Настојањем да се обновљени храмови и црквени објекти прихвате и освештају, и да се у њих уселе свештеници или верници, како би се исти ставили у функцију и сачували, Сабор верује да ће српски православни народ бити охрабрен да опстане и врати се на своја вековна огњишта у Епархији рашко-призренској, својој исконској земљи и светињама“. [6]
У цитираној одлуци Сабора нема ни наговештаја укидања Меморандума о обнови, нити намере да се тужба против четири НАТО земље благовремено обнови, како не би дошло до застаревања дела које је предмет тужбе. Стручњаци сматрају да би пресуда Европског суда била донета у корист тужиоца, чиме би власник порушених објеката остварио накнаду штете и заједно са државом Србијом реализовао истинску обнову.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је, заједно са члановима Синода, примио 29. маја 2008. у Патријаршијском двору Александра Васиљевича Коњузина, амбасадора Руске Федерације у Београду. Између осталог, разговарало се и о српским споменицима културе на КиМ, јер се, како је саопштила патријаршијска инфо служба, сам руски амбасадор интересовао за „начин помоћи у изградњи и обнављању порушених и девастираних православних светиња на Косову и Метохији“.[7]
Прилог: Списак чланова Одбора за Косово и Метохију Светог архијерејског сабора СПЦ и списак чланова Светог архијерејског синода, од маја 2003. године до данас.
Косовско метохијски одбор САС СПЦ
Његова Светост Архиепископ пећки Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Павле, председник
Викарни Епископ липљански Теодосије, потпредседник
Чланови:
- Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
- Епископ источноамерички Митрофан
- Епископ жички Хризостом
- Епископ бачки Иринеј
- Епископ умировљени захумско-херцеговачки Атанасије
- Епископ средњеевропски Константин
- Епископ врањски Пахомије
- Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије
- Јеромонах Јован (Ћулибрк)
- Јеромонах Петар (Улемек)
- Јеромонах Василије (Делић)
- Монах Давид (Перовић)
- Јеромонах Иринеј (Добријевић), секретар
Чланови саветодавног тела Канцеларије Одбора:
- Викарни Епископ липљански Теодосије
- Епископ захумско-херцеговачки Григорије
- Проф. др Богољуб Шијаковић
Особље Канцеларије:
- Јеромонах Иринеј Добријевић, шеф канцеларије
- Мирослав Старовлах, административни асистент
- Ђурица Сајц, технички асистент
+++
+++
+++
Свети архијерејски синод од маја 2003. до маја 2004.
Председник: Патријарх српски Г. Павле
Чланови:
- – Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
- – Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије
- – Епископ нишки Иринеј и
- – Епископ захумско-херцеговачки Григорије
+++
Свети архијерејски синод од маја 2004.
У новом сазиву Синод сачињавају, поред Патријарха српског Г. Павла, као председника, следећи архијереји:
- – Епископ нишки Иринеј
- – Епископ захумско-херцеговачки Григорије
- – Епископ шумадијски Јован и
- – Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије
+++
Свети архијерејски синод од маја 2005. године
У новом сазиву Синод сачињавају, поред Патријарха српског Г. Павла, као председника, следећи архијереји:
- – Митрополит загребачко-љубљански Јован и
- – Епископи:
- – зворничко-тузлански Василије
- – бачки Иринеј
- – тимочки Јустин
- – шумадијски Јован и
- – будимљанско-никшићки Јоаникије
До 2005. године Синод су осим патријарха чинила четири члана и сваке године су бирана по два нова члана када старим истекне мандат. Од маја 2005. Синод чини шест владика и патријарх, а 2007. је поново враћено на четири члана и патријарха.
+++
Свети архијерејски синод од маја 2006. године
Чланови Синода су:
- – Митрополит загребачко-љубљански Јован
- – Епископ зворничко-тузлански Василије
- – Епископ бачки Иринеј
- – Епископ тимочки Јустин
- – Епископ бихаћко-петровачки Хризостом и
- – Епископ милешевски Филарет
+++
Свети архијерејски синод од маја 2007.
Чланови Светог Архијерејског Синода у новом сазиву су:
- – Митрополит црногорско- приморски Г. Амфилохије
- – Епископ жички Г. Хризостом
- – Епископ бихаћко-петровачки Г. Хризостом и
- – Епископ милешевски Г. Филарет.
+++
Свети архијерејски синод од маја 2008.
Председник: Патријарх српски Г. Павле
Чланови:
- – Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
- – Епископ жички Хризостом
- – Епископ бихаћко-петровачки Хризостом и
- – Епископ милешевски Г. Филарет
+++
Свети архијерејски синод од маја 2009.
Председник: Патријарх српски Г. Иринеј (од јануара 2010)
Чланови:
- – Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
- – Епископ бачки Иринеј
- – Епископ далматински Фотије
- – Епископ захумско-херцеговачки Григорије
Чланови – заменици:
- – Епископ жички Хризостом
- – Епископ бихаћко-петровачки Хризостом
Извор: eparhija-prizren.info; 22.04.2010
______________________________________
[1] Сада оптужен пред Трибуналом у Хагу за застрашивање сведока у процесу против Рамуша Харадинаја и непоштовање суда.
[2] Danas, 29. 3. 2005.
[3] Одлука Сабора је формално-правно неопходна за преиначење одлуке надлежног епархијског архијереја, који се мора повиновати. Одлуку Сабора може укинути само нова саборска одлука.
[4] http://whc.unesco.org/en/news/268
[5] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=66698
[6]http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_sa_redovnog_zasedanja_svetog_arhijerejskog_sabora_spc_15-21_maj_2008
[7]http://www.spc.rs/sr/mitropolit_crnogorskoprimorski_g_amfilohije_primio_novog_ambasadora_ruske_federacije_u_beogradu
Извор: Православље живот вечни
