Поводом НАТО похода на Балкан, у Србији се више месеци ломе копља и део грађанства се како тако буди. Иницирани, подразумева се, од стране познатих и мање познатих страначких и осталих свезнајућих лидера. Да ли су посреди озбиљни покушаји вођења народног пука или ће ипак бити да је напрасно прегнуће, предизборне трке ради. Док Србљи схвате где се крије јадац протећи ће још много воде Дунавом и Савом.
Да видимо, с тим у вези, каква је разлика по једном од најважнијих питања које је радикализовало српску политичку сцену, рецимо, с једне стране између напредњака, социјалиста, пресвучених јуловаца, Расимових санџачко-београдских социјалдемократа и неизбежних јагодинских Палминих тигрова, као еурофанатизованог политичког пола, и с друге стране коалиције ДСС-Двери, као такозване патриотске струје?
Нема разлике. И једни и други су за непостојећу „војну неутралност“, на памет им не пада да ступе у војно савезништво са Русијом или да се прикључе ОДКБ, док би истовремено економски, политички и на све друге начине да раубују братску велесилу. По принципу шведског стола. И, оно што је најважније, залажу се за наставак „партнерске“ сарадње са НАТО савезом кроз њихов (дакле, њихов – НАТО) програм „Партнерство за мир“.
Уколико неко не верује аутору нека пажљиво прочита интервју председника ДСС, госпође Санде Рашковић Ивић, који је дала „Политици“[i]. Али и нека обрати пажњу на бројне изјаве господина Бошка Обрадовић челника Дверјана, у вези НАТО програма – наглашавам – НАТО програма Партнерство за мир.
Дакле, наведене политичке групације на формално супротним половима се истоветно залажу за чланство у северноатлантском партнерству (апсолутно вид војног савезништва!) према НАТО стандардима, процедурама, према НАТО стратегијама и доктрини, задовољни су „интероперабилношћу“ Војске Србије и достигнутим нивоом „концепта оперативне способности“ са НАТО машинеријом.
Сходно томе, подржавају учешће Србије у борбеним групама ЕУ (под НАТО кишобраном и командом!), сагласни су да, кроз истоветни програм Партнерство за мир, НАТО и даље наставља да организује, оспособљава и опрема „Безбедносне снаге Косова“ – војску „Косова“.
Прихватају, дакле, политику (тј. механизам) „поверилачких фондова“ НАТО, који ће испразнити још оно мало војних магацина по Србији, као и друге веома бројне „партнерске механизме“, који свој врхунац достижу реализовањем задатака (да, баш тако – задатака) кроз највиши стадијум „сарадње“ под називом ИПАП. Не споразум, већ динамички, оперативни план.
О, да, да не заборавим, зато што по аутоматизму прихватања ПзМ подржавају и стотину српских војних плаћеника (шта ће мученици) који ових дана поново крећу пут америчке и НАТО базе смештене у популарном немачком Хохенфелсу, да по пети пут вежбају са „партнерима“ (најтачније – савезницима) из НАТО. Дакако, у организацији и под патронатом Европске команде Оружаних снага САД.
(„Saber Junction 2016” – назив вежбе од 31. марта до 24. априла, на којој ће учествовати војници из укупно 18 савезничких држава – чланице НАТО-а и партнерских држава као што су Србија, БиХ, Македонија, Молдавија и Шведска.)[ii]
И за такву су активност Дверјани и Деесесовци, је л’ да? Наравно, све је то „Партнерство за мир“ и активна „сарадња“ са НАТО савезом. Само тако и никако другачије. Јер да није, тај се програм не би тако ни звао, нити бисмо се налазили у наведеној дружини.
Е, сада, ваља их приупитати – добро, чему бука и галама (наравно, не на улици, то није грађански, то није ин, то није умивено, тако нешто је примерено српским хулиганима) против логистичког споразума са НАТО из фебруара ове године, док о оном кровном, главном (и једином правом) из 2014. који ће нас дефинитивно сахранити, није било ни једне касветне речи?
Чему онда инсистирање на референдуму о НАТО (када за тамо нисмо предвиђени као стална чланица док нас не сведу на предкумановску Србију), уместо ултимативни захтев да се изађе из програма Партнерство за мир? И то хитно и неодложно.
Да нагласим – СОФА аранжман је обавезни део „Програма партнерство за мир“. Баш као и „НАТО војна канцеларија за везу“ усред Београда, која је, гле чуда, тамо од децембра 2006., а која ће ускоро прерасти у „НАТО штаб“. Онакав какав је инсталиран у „партнерском“ Сарајеву, у Скопљу и у Подгорици.
И, шта ћемо сад? Хоћемо ли по оној народној – мало смо трудни, мало нисмо.
Или ћемо о томе ћутати, онако како смо занемели када је управо под покровитељством др Војислава Кошутнице, и то у два наврата – као председника СРЈ, а затим и као председника Владе Р. Србије – ова земља ушла у НАТО програм Партнерство за мир.
Програм кроз који ће бити брутално очишћен ратни кадар, потпуно разбијена мирнодопска и ратна војска, дезангажовано 800 тенкова, преко 3.000 артиљеријских оруђа, погашене стратегијско-оперативне групације: армије, корпуси и једна дивизија, неутралисане бригаде и бројне друге јединице са традицијом старом преко 150 година, да би се прешло на познати НАТО „модуларни“ (бригадно-батаљонски) систем организовања Војске Србије, након чега нам је преостало да се сви колективно сликамо. А затим и да се колективно самозапалимо.
Где је извињење народу за сва наведена непочинства и дистанцирање од такве седмогодишње про-НАТО политике?
Да се подсетимо по ко зна који пут – једно је бити војно ангажован у тзв. „међуармијској сарадњи“ према плановима тзв. „билатералне војне сарадње“ (као са Руском Федерацијом, Кином, Индијом…), што је уобичајена стогодишња пракса у свету, а потпуно је друго бити члан НАТО програма (ајд’ још једном, не вреди другачије), дакле, члан НАТО програма, који се назива Партнерство за мир.
Зашто? Зато што се у оном првом – међуармијска сарадња – задржавају аутохтона својства – организација, стратегија, доктрина, борбена правила, обука, борбени морал и, посебно, војна и државна тајна о плановима одбране земље. И апсолутно своји смо на своме. И снажни, онакви какви смо били до петог октобра.
У оном другом случају – НАТО програм Партнерство за мир – све напред наведено је погубљено, тачније неутралисано, избрисано чак и из памћења, зато што се морају (обратимо пажњу – морају) прихватати правила, стандарди и процедуре и то на савезничким, партнерским постулатима НАТО савеза. Онога који нас је немилосрдно уништавао и пуних 15 година нам отима Косово и Метохију.
‘Ајмо сад на „војну неутралност“. Пословица каже – понављање је мајка мудрости.
Не вреди заклињање у Резолуцију из 2007. године где је, реда ради (тако је наложено управо од НАТО стручњака, како се не би прекинуо програм ПзМ), у тачки 6. решено да се буде војно неутралан. Али и наложен референдум у вези са тим.
Што није одржан? Зашто војна неутралност није уграђена ни у један стратешки документ, на основу којих се једино и може спроводити: (1) Стратегија националне безбедности (2) Стратегија одбране и (3) Доктрина Војске Србије? И што то није у реалном времену – све до половине 2008. године, урађено по хитном поступку. Тим пре (и баш због тога) што је уследило отцепљење „Косова“?
Да чак и игноришемо апсолутну неправду и неморал, постали смо војно неутрални у односу на две стране – једна која отима, друга која брани нашу територију. Уместо да се кренуло са војним савезништвом зна се са ким. Ако је некада била и прилика и потреба, управо је то био тај тренутак. Оправдан и логичан, али за независне земље.
Председница ДСС-а у интервјуу истиче: „Стварање једног балканског савеза, неблоковски оријентисаног, у коме би се налазиле Србија, Црна Гора и Република Српска и који би неговао и потврђивао нашу војну неутралност (…)“
Да овај пут занемаримо ничим утемељену машту о тзв. „балканском савезу“ (то апосолутно не може бити, већ је, уколико се прецизно чита, типичан српско-црногорски савез), који је у овом историјском тренутку далеко као Јупитер (уколико бисмо тежили томе умивено на ДСС постулатима), и да потврдимо да је коначно употребљен адекватан израз – „неблоковски оријентисан“. И баш због тога, чему у наставку израз „војна неутралност“ који ем је непрецизан (и непостојећи у међународноправној пракси), ем сугерише и потенцира потпуно другу, различиту категорију – неутралност државе?
И то је оно што не схвата народ. И баш на томе га сви преводе жедног преко воде. Премијер Србије је наравно на челу колоне.
Не може се бити „војно неутралан“ (шта год то значило) а најтачније „неутралан“ и истовремено путовати у Европску унију (због заједничке спољне, безбедносне и одбрамбене политке!), као и (посебно) због НАТО програма „Партнерство за мир“. Дакле, или једно или друго. Или „неутрална држава“ (а не војно неутрална) или у ЕУ (којој смо већ предали државну сувереност) и у предворје НАТО савеза. Одлучите се и не замајавајте мучени српски народ.
Да видимо шта нам казује међународно ратно право, пре свега преко важећих Хашких конвенција из 1907. године, које до детаља обрађују „неутралност“, као и остали међународноправни документи од којих је Повеља УН на првом месту. Дакле, да консултујемо како важећу теорију, тако и праксу.
У сваком рату, поред страна у сукобу, неке државе ни на који начин не учествују у оружаним сукобима. Те државе се означавају као неутралне државе и њихова права и обавезе су посебно уређене правилима међународног права.
Постоје две врсте неутралности. Једна је „стална неутралност“ и она значи да је држава неутрална у актуелним оружаним сукобима, али и у свим будућим оружаним сукобима до којих може доћи. За такав статус, међутим, није довољно да држава само прогласи своју неутралност, неопходно је да се са таквим опредељењем сагласе и остале државе – чланице међународне заједнице. На првом месту сталне чланице Савета безбедности УН.
И то је случај Швајцарске. Али не како тумачи госпођа Рашковић-Ивић „(…) Швајцарска није неутрална зато што је она то хтела, него зато што су се велике силе о томе договориле.“ Где је доказ да сталну неутралност та држава није желела? И посебно доказ да су јој то велике силе наметнуле према њиховом договору? Дајте да видимо.
Аустрија је дуго, све до учлањења у Европску унију, уживала специфичан статус „сталне неутралности“. Међутим, то према међународном праву није било исто што и у случају Швајцарске из простог разлога –такав статус није било опредељење Аустрије, већ јој је наметнут кроз мировни, тачније државни уговор након завршетка Другог светског рата.
Други вид неутралности је „привремена неутралност“, која означава неутралност државе (дакле целокупне државе, а не само војни аспект), у односу на неки конкретан оружани сукоб, који је у току. Овај статус је привремен и због тога што га држава може мењати у току оружаног сукоба. Италија у Првом и САД и у Првом и у Другом светском рату су биле неутралне у почетку рата. Касније су се укључиле у рат и постале зараћене стране.
За разлику од облика неутралности који је различит, нема разлика у погледу садржаја неутралности, било да је реч о привремено или стално неутралним државама.
Неутрална држава је, најкраће речено, дужна да се уздржи од било какве врсте утицаја (!) на било коју страну у сукобу. Она не сме ни да им помаже нити да им отежава положај. При томе, она мора да се понаша према зараћеним странама на истоветан начин. Оно што забрањује једној страни мора да забрани и другој, или оно што допушта једној мора да допусти и другој.
Хоћемо ли се, у хипотетичком оружаном сукобу (који само што није!) између Запада и Русије, моћи да уздржимо, ми, овако „војно неутрални“, од било каквих утицаја, то јест да избегнемо било какве утицаје зараћених страна?
Међународно право углавном на негативан начин одређује садржај неутралности, прописујући шта све неутрална држава не сме да чини државама у сукобу, односно оно што не сме да допусти (!) да оне чине према њој.
Велики је број радњи и поступака који се забрањују неутралној држави. Она не сме да предузима радње које доприносе борбеној спремности (!) страна у сукобу.
Како се у ово питање уклапа српска НАТО/ПзМ база „Југ“, АБХО центар у Крушевцу, или вежбање по Холенфелсу?!
Обратимо сада пажњу на следеће: неутрална држава (а не војно неутрална) не сме да допусти коришћење своје територије (!) за регрутовање и опремање јединица оружаних снага било које стране у сукобу (!). Забрањени су прелаз трупа (!) и транспорт муниције (!) или других материјала за војне потребе (!) ратујућих страна.
Територија неутралне државе не може служити за смештај уређаја (!) за комуникације ратујућих страна, нити се за такве комнукације могу користити инсталације (!) неутралне државе. Територија неутралне државе је неповредива не може се користити за било какве (!) војне операције. Било какве активности неутрална држава је дужна да спречи (!) и оружаном силом, а примена силе у таквим случајевима се не сматра непријатељским актом.
Којом ћемо то силом да спречимо напред наведено?
И како се у горњи садржај уклапа у СОФА споразум (и остали бројни „споразумчићи) са НАТО савезом?
Неутралној држави, међутим, нису забрањене хуманитарне активности. Она може да дозволи, рецимо, прелазак рањеника и болесника преко њене територије, без оружја и другог ратног материјала. Уколико ратни заробљеници побегну и склоне се на територију неутралне државе, она ће их ослободити, али им може одредити и обавезно место боравка.
Да ли ће овако „снажна“ Србија моћи у неком хипотетичком, будућем рату, да разоружа, примера ради а да не будем погрешно схваћен, припаднике НАТО трупа који су се, ето, којим случајем разбежали из правца Црног мора? Или су се затекли на „вежбама“ у земљи Србији, то јест њеном остатку?
Е, сада, нешто што је веома важно а на први поглед се не тиче оружане тематике, али се итекако односи на потенцијалну економску сарадњу, примера ради са Русијом, са којом имамо споразум какав нема ни једна друга запдноевропска држава. У рату (или пред почетак рата) неутрална држава није дужна да спречава привредну и трговачку активност својих држављана, као приватних лица, па чак ако подразумева и трговање војним материјалом. Ако заведе било каква ограничења у том погледу, онда мора да их заведе према свим зараћеним странама.
А, ми овакви какви смо, наравно „војно неутрални“, ни у миру не смемо да тргујемо са Русијом. Или смемо и то чинимо ама баш пуним капацитетом? Што би рек’о министар привреде, гос’н Сертић.
Но, да би слуђивање бирача било комплетно, госпођа Санда наглашава како је сврха потписивања међустраначког споразума у Москви поводом „војне неутралности“, између осталог, то што би Русија „као велика сила пружила одређене гаранције“.
Како ће нам то Русија пружати било какве гаранције ако упорно бежимо од војног савезништва са њом? На основу чега и на основу ког међународног прописа? Тако што ће улагати протесте Бриселу или у Савету безбедности и запомагати у наше име? И што би то чинила уколико се НАТО устреми (а то ће нам се догодити) на остатак Србије, ступајући у непотребан оружани сукоб, практично као агресор. Дакле, мимо међународног ратног права, супротно од онога што је урадила у Сирији где је отишла у помоћ свом правом војном савезнику.
Те је стога сасвим разумљива њена констатација „(…) Руси нас не зову и не инсистирају на томе да уђемо у ОДКБ (војни савез који окупља Русију, Белорусију, Јерменију, Казахстан, Киргизију и Таџикистан) него желе да испоштују нашу земљу (…)“
Наравно да нас не зову и не инсистирају, зато што смо им хиљаду пута до сада саопштили – нека хвала, ми смо опредељени за Европску унију и Партнерство за мир у највишем ИПАП степену. А и то, још мало, полагано, само да прођу избори, па ће кренути и припрема за свечани улазак у НАТО – оно што поодавно траје у Босни и Црној Гори а назива се „Акциони план за чланство – МАП“.
И на крају – шта је и колико је морално, часно, достојанствено бити неутралан? Управо онако како је Краљевина Југославија била неутрална под владом Цветковић-Мачек све до 25. марта 1941. године. Дакле, званично неутрална држава. Или смо заборавили како је прошла?
Бити неутралан и не мешати се док тамо неки гину…
Макар нам били савезници и браћа по крви. Они од којих очекујемо да нас спасавају.
[i] http://www.politika.rs/scc/clanak/351959/Seselj-je-za-racun-vlasti-napadao-mog-oca-a-sada-mene
[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/352000/Srpski-vojnici-na-americkoj-vezbi-u-Nemackoj
