На питања ИА REGNUM одговара доктор политичких наука, професор МГИМО Јелена Пономарјева
Јелена Пономарјева
На Блиском и Средњем истоку веома брзо се мијењају политичке границе, може ли се то исто рећи и за Балкан?
Балкан је био и остао посебан регион свјетске политике. Нису се случајно показале пророчким ријечи, које је изрекао „жељезни канцелар“ Ото фон Бизмарк дуго прије почетка Првог свјетског рата: „Ако у Европи буде други рат онда ће он почети због неке проклете глупости на Балкану“. Потенцијална конфликтност региона одређена је тиме што су многе политичке границу до данас условне и не одражавају ни историјску, ни националну, ни културно-цивилизацијску специфичност овог дијела Европе. Испарчаност станишта народа са својим амбицијама, тежњама и увредама намеће се овдје у интересу водећих играча свјетске политике, за које они постају монета за поткусуривање у стремљењу ка владавини и доминацији. Управо таква хегемонистичка политика доводи не просто до измјене политичких граница, него до конструисања нових нација и држава, која се са своје стране претвара у стравичну суровост и националне трагедије.
Посљедња, у историјској ретроспективи, балканска граница успостављена је 1991. године и повезана је, прије свега, са крвавим рушењем социјалистичке Југославије. Ипак, по мом дубоком увјерењу, тај процес није завршен и балкански барут до сада остаје сув и јако експлозиван. Озбиљан притисак, који може испровоцирати нову промјену политичких граница на Балкану, и значи нови рат, данас је не само пооштравање, од стране западних тутора, албанског сепаратизма у јужном дијелу Србије, у Македонији и Црној Гори и све чешћи позиви за стварање Велике Албаније, него и отварање тзв. балканске маршуте миграције, првенствено муслиманског становништва.
Пред нашим очима дешава се промјена демографске и културно-цивилизацијске климе у региону, што не може да се не одрази у најскоријој перспективи на промјену политичких граница. Томе треба додати и усмјеравање црногорском руководства у НАТО и појачан притисак алијансе на Србију. Укључивање посљедњих, релативно независних, српских енклава у војно-политички оквир овог агресивног блока у суштини такође представља промјену политичких граница. Ако се то ипак деси, онда се може тврдити да за Србију остаје само једна будућност – њена прошлост, а сам Балкан постаће једна велика америчка база, што ипак неће донијети мир региону.
Прогноза је незахвална ствар, али ипак: како ви замишљате Балкан 2030. године?
Мислим да ћемо озбиљне промјене карте Балкана видјети у најскорије вријеме. Већ данас регион тоне у пропаст (провалију) – економску, социјалну, културну. Депресивност и пад виде се у свему. На примјер, незапосленост у Албанији достиже 18 %, у Бугарској 12%, у Србији и Хрватској износи око 20%, у Македонији скоро 30 %, а у БиХ скоро 45 %. Косово иначе заузима друго мјесто у свијету по незапослености: скоро 55 % радно способног становништва нема могућност да ради.
И то су званични подаци, реалност је много страшнија. Тако испод линије сиромаштва чак у Хрватској, која се сматра успјешном, живи више од 20 %, а у Македонији више од 30 %. Не говорим овдје о државној задужености, која се, у зависности од земље, колеба од 25 % (Бугарска) до 78 %(Хрватска).
Не само на основу цифара, већ и по својим личним посматрањима и контактима могу рећи да балканске земље данас нису просто депресивне, оне проживљавају архаизацију. На том фону дешава се нагла криминализација свих страна живота. Главни покретач таквог развоја Балкана је његов лични Авганистан. Ријеч је о наркотерористичкој држави под називом „Република Косово“. Њени пипци у облику наркодилера, лопова, бандита, „успаваних“ терористичких група премрежили су цијели Балкан. Албанска мафија већ одавно је оставила иза себе своје сицилијанске и калабријске колеге. На примјер, у низ села на југу Србије или у Македонији, која су насељена Албанцима, не залази чак ни мјесна полиција.
Томе треба додати да се у сусједној Босни, током посљедњих година, развијао вехабијски покрет и постоје латентне радикалне организације. Њихово активирање могуће је у сваком тренутку. По подацима српског Министарства вањских послова, исламске организације „Вехабија“ и „Црвена ружа“ већ дјелују на југу Србије и у Црној Гори, „Тарикат“- у Македонији – „Тарикат“, ћелија Ал-каиде води активне послове на Косову и на сјеверу Албаније. Главним циљем своје дјелатности сличне организације објављују формирање „Зелене трансверзале“, тј. компактан појас муслиманских држава у колану Европе. Центар легалне дислокације радикалних и екстремистичких структура је дјелимично призната структура „Република Косово“.
Моје прогнозе су песимистичке, али, нажалост, реалне. На површини (отвореним) се налазе питања будућности БиХ, Македоније и Србије. У сва три случаја предвиђа се раскол, који, у случају БиХ и Србије, неће бити миран. У Македонији и на југу Србије расту (сазријевају) албанске енклаве. Осим тога, питање српске Војводине већ више година је актуелно на дневном реду. Осјећајући и схватајући опасност такве перспективе руководство тих република настоји макар на неко вријеме одгодити такав сценарио и излаз виде у загрљајима ЕУ и НАТО. Али ће их то спасити само привремено.
Процес суверенизације етнички и културно различитог простора, познат као балканизација, у савременим условима спољни играчи ће искористити као метод управљања тим простором. Као резултат, у границама јасно локализованог региона, који има стабилну вањску границу, која одваја Балкан од традиционалне Европе може се појавити безграничан број државних творевина. Чак унутар, чини се стабилних држава, могућа је реализација квазифедеративног модела.
На примјер, унутар Хрватске могу се одвојити посебни социо-културни реони –Истра, Далмација, Српска Крајина, Источна Славонија. Није искључен повратак и на ниво градова-држава. Такви могу постати: Брчко (по Дејтонском споразуму), Дубровник, Сарајево, Сплит. Наведени нивои немају апсолутног и завршног израза, могу имати већи или мањи степен завршености. Сви ови сценарији могући су само уз присуство одговарајућих спољних стимуланса и присуство спољних интереса. Још једна посебност региона, која одређује будућност, јесте незавршеност конфликата. Побједе овдје имају привремен и непоуздан карактер. Стране чекају нови конфликт како би још једном разматрали исходе и резултате претходног.
Посљедњих мјесеци пажња свјетских мас-медија усмјерена је на мигрантску кризу. Какви су узроци у основи тог процеса?
Садашња миграциона криза је без преседана како по мјесном, тако и по социјално-демографском саставу. По песимистичким прогнозама у најскорије вријеме у Европу се може доселити до 35 милиона муслимана.
Четири петине, од укупног броја избјеглица, долази у Европу преко Македоније, Србије, Словеније и Хрватске. У датом моменту то су транзитне земље, али ситуација се може промијенити: привремено размјештање може прећи у стално. Има неколико ствари које су узрок таквог положаја. Прије свега то су ратови и хаос на Блиском истоку и на афричком континенту. Једини радикалан и ефикасан начин да се заустави избјеглички ток може бити прекид политике неоколонијализма који остварује интегрални Запад и глобални капитал на Истоку. Као друго, то је планиран и добро организован процес дестабилизације и деструкције Европе, који ће прије свега почети од Балкана – поздрав Бизмарку. На примјер, већина такозваних избјеглица, који пролазе кроз Србију, су мушкарци – муслимани спортске грађе не старији од 27 година. Србе плаши и забрињава могућност уласка у земљу избјеглица у виду исламиста, добро обучених и оних који су прошли „горуће тачке“. Практично сви српски аналитичари скрећу пажњу на то да под видом избјеглица у земљу улазе добро обучени исламисти. Распоређујући се по територији Србије и концентришући се углавном на југу, они лако могу постати сила која ће ступити као подршка радикално настројеним Албанцима-вехабистима, који живе у том региону земље – Санџаку.
Још један разлог раста миграционих токова је директан интерес међународног криминала, који, како је познато, нема забрањених тема. Један од основних облика његовог дјеловања је наркотрафикинг, који се ван сваке сумње активирао у условима миграцијске кризе. Не мање уносна показала се трговина људима и људским органима на чему су се такође „прославили“ косовски Албанци крајем 1999. и почетком 2000. године.
У садашње вријеме сва балканска издања (публикације) скрећу посебну пажњу на долазак дјеце без родитеља са избјеглицама. Од 30 000 дјеце избјеглица, који су транзитом прошли кроз Србију, крајем 2015. године, 3000 су били без родитеља и налазили су се под „покровитељством“ младих мушкараца. Очигледно да судбина те дјеце изазива озбиљне страхове. Другим ријечима, под заштитом избјеглица међународни криминал рјешава своје задатке: шири зону наркотрафикинга, врши нелегалну трговину оружјем, бави се трговином људи и црном трансплатацијом.
Узрок који никако није на крају јесте бизнис, интерес одређених играча, који разрађују маршуте и формирају логистику кретања избјеглица, израђују документе, зарађују на премјештању људи. Главно је да су се у данашњој кризи нашли дугорочни (стратешки) и краткорочни (тактички) интереси неколико утицајних група. На примјер, за слабљење Европе заинтересовани су како САД тако и крупне аристократске европске породице, које се већ одавно муче нормама и захтјевима ЕУ. Али ако САД желе да успоставе овдје своју коначну доминацију, онда аристократе разумију да ће моћи контролисати само своје националне државе (јединице), које треба обновити, а можда стварати и нове. На примјер кнежевину Баварију, Далмацију или Венецију (додатно појашњење Ј. Пономарјеве – прим. М. Б.).
Има ли ЕУ будућност у свјетлу нарастајућег тока избјеглица? Чак Британија размишља о изласку из уније.
Будућност Европе дуго прије почетка мигрантске кризе била је под великим питањем, а у свјетлу ње (кризе) она тим више није ружичаста. Присјећам се стихова Јурија Кузњецова, истакнути руски пјесник је размишљао о догађајима 20. вијека, али су његове ријечи постале веома актуелне данас: „И шта је вијек теби донио?/ И безумље и искуство./ Бити или не бити – то је питање,/ Оно је увијек твоје, Европо.“ Очигледно, да данас Европа не стоји просто пред избором вектора развоја него пред питањем очувању себе, о томе да ли ће је уопште бити. Мимо наведених ризика, директно везаних са миграцијом и који утичу на будућност ЕУ, треба поменути раст радикалних шовинистичких расположења. Миграциска кретања озбиљно поларизују друштва европских земаља што порађа могућност политичких криза и појачава десне снаге. На примјер у Хрватској добија неоусташке форме, а у српским дијеловима има мјеста за раст четничких расположења. И у једном и у другом случају ријеч је порасту националистичких расположења која се хране међурелигиозним противрјечјима.
На примјер, београдски експерти су јединствени у томе да Србија може примати хришћане, будући да размјештањем муслимана изазива озбиљну социјално-политичку напетост у земљи. Ипак сами сиријски (других нема) хришћани рачунају о насељавању искључиво у центру Европе. Раст утицаја десних партија види се у свим европским земљама. Чему то пријети, добро је познато из искуства средине 20. вијека.
Горе наведеном треба додати улогу турског фактора. И мада је министар финансија Велике Британије, Џ. Озборн, ових дана јасно формулисао позицију официјалног Лондона у вези са разматрањем уласка Турске у ЕУ: „Нећемо дозволити улазак у ЕУ земљама које су знатно сиромашније, и нећемо дозволити слободно кретање њихових грађана“, уцјена Брисела од стране Истанбула, у условима мигрантске кризе, биће продужена. Очигледно је да, уз све новчане упливе од стране ЕУ (које усталом нису тако велике), и без обзира на политику „ограђивања“, Балкан неће моћи зауставити вал избјеглица ни ће учествовати у рјешавању кризе око њих. Ипак, сљедећи пут може дићи у ваздух „буре барута“ Европе. Заштита помоћу зидова, појачане контроле и чак поновно разматрање Шенгенског споразума може донијети само привремено олакшање. Фактички то значи стварање појаса такозване варварске периферије, која је у далекој прошлости (али веома репрезентативна данас) обручем стегла и уништила римску империју. Резултат тога су тамни вијекови. И мада све историјске аналогије имају површан карактер, али изгледа да у савременој Европи та историја може да се понови. По мојој прогнози мрачни вијек већ је покуцао на европска врата.
Русија, САД и Њемачка. Како бисте ви оцијенили утицај те три државе на Балкан? По скали од 1 до 10?
Том списку треба додати Велику Британију, која од 19. вијека, на Балканском полуострву има разгранату агентуру, и Турску. Осим тога, у савременим условима, много већи утицај на многе процесе, како регионалног тако и свјетског значаја, имају транснационалне компаније или глобални капитал. Ипак, ако се спроведе условно рангирање страног утицаја у региону онда су овдје САД безусловни лидер. Сва питања политичког значаја, почевши од састава влада балканских земаља а завршавајући уласком у НАТО, рјешавају се данас у Бијелог кући. Заправо, у америчким амбасадама. Зато, полазећи од скале коју сте предложили, САД добијају 10 бодова, даље слиједи Велика Британија – формално то је 9 бодова, мада многа питања Англосаксонци рјешавају заједно, а по многим (посебно она која се тичу дугорочног планирања) Британци побјеђују Американце. Даље слиједи Њемачка, рецимо 8 бодова, при чему су Њемци јаки у економској и финансијској сфери. Затим бих ставила Турску, посебно је значајна њена улога у образовању исламских политика. Прије свега, то је БиХ (њен муслиманско-хрватски дио), у Македонији, Албанији, Косову и, ма како чудно звучи, у Бугарској. На скали од 1 до 10 Турска заузима позицију број 6.
Што се пак тиче наше земље на велику жалост можемо констатовати губитак свих могућих и немогућих позиција на Балкану. Данас једина земља гдје ми можемо рачунати на подршку и разумијевање, и то не захваљујући нашој политици (које у великој мјери нема), него упркос, јесте Србија. Али је и овдје руководство земље направило, без обзира на расположење својих грађана, избор евроатлантских интеграција. Осим тога, јако русофилско расположење влада у саставном дијелу квазифедерације БиХ – у Републици Српској. Чак смо изгубили Црну Гору, коју је Александар Трећи, у своје вријеме назвао трећим, послије армије и флоте, историјским савезником Русије. У најскорије вријеме ова земља ће постати чланом НАТО.
Веома ми је жао, али бих руски утицај у региону у цјелини оцијенила једним бодом. Надам се да дата констатација није повод за коначно одступање него за почетак новог балканског трзаја. Ако Русија тежи, не на ријечима него на дјелу, да буде водећи играч свјетске политике, она мора имати интересе и утицај у референтним геополитичким зонама. Тим више, у таквом историјски значајном региону као што је Балкан. Уз то – у условима опште дестабилизације Европе, и преформације читаве свјетске политике – за Русију битка (политичка, хуманитарна, економска) за Балкан може бити почетак потпуно нове етапе историјског развоја.
Изабрала и са руског посрбила: Милана Бабић
