„Наша велика грешка је што нам је пропаганда слаба, али Бог зна да смо ми у праву“

Првостепена пресуда Радовану Караџићу од 40 година затвора наишла је на запажен публицитет у руским политичким кроговима и јавности.

Једногласна је оцена да је пресуда исполитизована, да је непримерена, заснована на импровизацијама и изражено антисрпска. То није пресуда којом би била задовољена правда, а још мање пресуда која би водила помирењу народа на простору бивше Југославије. Уместо да води том циљу, пресуда је поново разбуктала страсти и значајно отежала пут помирења, који, очигледно, не одговара појединим центрима моћи на Западу.

Међу првима огласило се руско министарство иностраних послова које је оценило да је Трибунал за бившу Југославију постао место за обрачуне и инструмент освете. Уз то, игноришу се и рокови које му је поставио Савет безбедности УН о завршетку рада.

Одлука Суда исписана на 2600 страница изискује пажљиво изучавање. Међутим, каже се у саопштењу министарства, већ сада се може констатовати да се ради о још једној од крајње сурових пресуда Србима, изречених у светлу ослобађајућих пресуда другим учесницима грађанског рата у бившој Југославији, на пример, хрватском генералу Анте Готовини, косовском Албанцу Рамушу Харадинају, бившем бошњачком командиру Насеру Орићу.

У Москви није незапажена остала ни чињеница да је пресуда Радовану Караџићу намерно изречена на дан када је НАТО почео да бомбардује Југославију, што је злочин који Хашки трибунал одбија да истражује.

И грађански рат у бившој Југославији и НАТО бомбрдовање су трагичне странице светске историје – сматра руско министарство. Тешко је и замислити да је злочине у том грађанском рату чинила само једна страна. Хашки трибунал, међутим, наставља да гради мит да су Срби једини народ одговоран за те догађаје. Такав приступ је суштински подрио динамику међунационалног и међуверског помирења на Балкану.

Министарство такође каже да је званична Москва, када је 1993. године подржала формирање Трибунала, упозорила да он не сме бити место за обрачуне и освете. Данас чак и његове судије јавно говоре о ,,сумњивим методама његовог рада“.

У Москви се констатује да су за рад Трибунала потрошена огромна средства. Та средства донела би већу корист да су била уложена у правосуђе држава бивше Југославије и у процес помирења међу њима.

Став руског министарства иностраних послова је кристално јасан, али, као што се може и очекивати, изречен уздржаним, дипломатским речником. Коментатори, аналитичари и поједини политиколози које не обавезује дипломатска уздржаност су отворенији и без длака на језику.

Они кажу да је суђење Радовану Караџићу помогло свим потенцијалним жртвама америчке агресије да сазнају да је бесмислено договарати се са Вашингтоном јер ће их увек- преварити. Светско јавно мњење могло је и до сада, а поготову ће моћи после скандалозне пресуде Караџићу, да Трибунал у Хагу третира као механизам обрачунавања Вашингтона са политичарима који су спречавали остваривање америчких интереса на Балкану.

Па ни то није сва несрећа око истине, правде и права који би требало да представљаују окосницу људског друштва и цивилизације у 21. веку. Аналитичари у Москви оцењују да се ти кључни елементи уистину демократског друштва крше на сваком кораку, а да је пресуда Радовану Караџићу – и не само њему него и другим Србима у Хашком трибуналу – само део праксе која се данас примењује у свету.

С тим у вези, наводи се да Сједињене Америчке Државе покушавају да и Међународни кривични суд користе на исти начин као и Трибунал за бившу Југославију, као мотку против неугодних режима и политичара. Вашингтон је наиме не само одбио да ратификују Римски статут 2000. године који се односи на Међународни кривични суд, него је две године касније и повукао свој потпис са овог документа. Тадашњи амерички председник Џорџ Буш Млађи схватио је да на други начин не може заштитити своје војнике од кривичног гоњења.

Резулат свега је да се надлежност Међународног кривичног суда не простире на земље које чине половину човечанства (САД, Русија, Кина, Индија). На тај начин, механизам сталног међународног кривичног гоњења у свим земљама света, лица одговорних за злочине против човечности и ратне злочине који не застаревају – није заживео.

Аналитичари у Москви сматрају да велики део кривице за такву ситуацију сносе тужиоци и судије Хашког трубунала који су међународни суд претворили у инструмент политичко-правног насиља у интересу САД.

У таквим околностима највећи број земаља се веома опрезно односи према међународној правди која је, према садашној пракси, способна да пронађе злочин и тамо где га није било, а да га истовремено не примети тамо где је он стварно постојао. Свет, нажалост, није дорастао до таквог степена да створи стални и објективан међународни суд. То значи да ће се ратним злочинцима судити по приципу селективне правде. Победнику се неће судити.

С тим у вези, присећам се изјаве једног западног аналитичара дате у вези са злочинима које су починили војници западне алијансе у бившој Југославији и неким другим земљама: пре ћете видети како циглу по циглу руше здање Уједињених нација у Нујорку, него што ћете видети суђење неком америчком војнику пред неким међународним или страним националним судом.

Дан после изрицања пресуде Радовану Караџићу, руска новинарка Дарја Асламова, коју сам већ цитирао у неким претходним текстовима, објавила је у свом листу Комсомолска правда текст у коме евоцира успомене на сусрете са бившим председником Републике Српске. ,,Ја сам спасао Србе од геноцида’’, рекао је својевремено Караџић руској новинарки. ,,Бог зна да смо ми у праву.’’

Овај човек поклонио ми је професионални диктофон који сам први пут стекла у животу. Једноставно, дао ми је свој лични.

Те ноћи на Палама, ратне 1993. године, читао ми је на српском језику своје стихове. Приписали су му геноциде над босанским муслиманима у Сребреници, са чиме он није имао никакве везе. Он је био политичар, а не генерал. Штампа у свету пише о масовном убиству мушкараца – муслимана у Сребреници, а притом прећуткују да је то била последица масакра српских сељака у околним селима.

У Босни је тада беснео рат који је почео убиством српских сватова у Сарајеву. Босанским муслиманима помагао је Запад и читав муслимански свет. Србима нико. Чак и Русија, која је давала громке изјаве, одбила је да пошаље оружје Србима. А босански муслимани за три године рата добили су две милијарде долара за набавку оружја. У Босну је, уз подршку САД, дошло 4.500 бораца Ал Каиде. Чак је и Бин Ладен долазио у Сарајево.

„Србима се одсецали главе и стављали у џакове као главице купуса. Прилажем фотографије тих злочина и упозоравам млађе од 18 година да их не гледају. Све су убице познате, живи су и размилели су се по целом свету, врбујући нове терористе. Нико од тих убица није у затвору. Једноставно, дали су им нове пасоше.“

Руска новинарка наводи да јој је Караџић у интервјуу рекао да је хиљаде Срба добило слободу и да је избегло геноцид.

„Наша је велика грешка што нам је пропаганда слаба. Свет је уперен против нас. Због поноса, због настојања да се не понижавамо правдањима, допустили смо да се у свету створи слика да су Срби оваплоћење зла. Да, то је лоше по нас. Али као психијатар могу да кажем да закон који важи за једну личност – ако се одупреш самоћи, постаћеш зрео човек – важи и за цео народ. Присилна изолација народа сломиће га ако је духовно слаб, или га уздигне ако то издржи. Срби су сада усамљени, али то им даје духовну зрелост и мудрост. Бог зна да смо у праву.“

„Понекад ми се чини да он то говори и о нама, Русима“, закључује у свом тексту Дарја Асламова.

Извор: НСПМ