Стара касарна у Ђаковици, 24. март 1999. године, рани поподневни сати. Просторије команде 53. граничног батаљона где је стационирано Истурено командно место Приштинског корпуса (ИКМ ПрК). Одатле је сламан тероризам а затим и оружана побуна Шиптара ’98. Бринемо о државној граници и јединицама распоређеним на простору Метохије. Сви планови су увелико разрађени, све припреме завршене, јасно нам је шта нас за неколико сати очекује.
Има ли страха, панике, несналажења, дефетизма? Нема. Напротив, наоштрени смо и решени да покажемо шта знамо и колико можемо.
Тог дана телефони су се усијали. Један позив ми је посебно остао у сећању. Зове командант Београдског корпуса 1. Армије, генерал-потпуковник Момир Вукадиновић. До краја ’97. начелник Штаба Приштинског корпуса. Родом је из села Девет Југовића код Приштине. После рата постављен је на дужност команданта „Косметског одреда“ који је већ у лето 2000. био спреман да се врати на Косово и Метохију према Резолуцији 1244. Живео је за тај дан, као и сви припадници одреда. Није га дочекао. У јесен 2001. године је пензионисан вољом моћника из Врховног савета одбране. Косметски одред је убрзо након тога угашен.
Пита генерал, онако војнички и отресито какав је иначе био, али и брижно, на моменте дрхтавим гласом, јесмо ли спремни, има ли проблема, можемо ли се бранити? Храбри нас јер зна где ће бити главни удар. Даје сугестије искусни вук, који Космет познаје боље од било кога, жао му је што није са нама и на крају, дословно, сећам се као да је јуче било – издржите, не дајте се, верујем да можете…
Непријатељ је многоструко јачи. Пешадију у виду терористичке ОВК је увелико инсталирао и организовао у простору, захваљујући Вокеровој мисији. Њих око 25 хиљада потпомогнутих са око још 40 хиљада наоружаних Шиптара разврстаних по такозваним месним стражама. Свакодневно се одвија битка на широком простору. Развучени смо али у потпуности контролишемо ситуацију. Ризик огроман. Не по нас, јер, били смо спремни на погибију. Искрено. Много тога нам се накупило. Али, осећамо огромну одговорност, углед земље је у питању. Одговорност због славних тековина и традиција. Знамо коју Светињу бранимо и свесни смо да се не смемо осрамотити и предати.
Скупљамо се у главној канцеларији ради активирања „Плана измештања Истуреног командног места“ у простор. Неколико је варијанти разрађено у минулом периоду још од јесени ’98. када је првобитно планирана агресија. Као оперативац излажем план и динамику покрета. Неочекивано, пуковник Синиша Трајковић који је на челу Командне групе, одлучује да обуставимо измештање ради личног примера борцима на првој линији одбране, и останемо у касарни користећи утврђене формацијске заклоне и склоништа. Нас десетак који су чинили Командну групу остаје запрепашћено.
Зашто – гласи питање? Одговор – нећемо бежати, чекаћемо их баш овде, па ко преживи, причаће! Питам га – је ли полудео, иако видим да је потпуно хладнокрван и при себи. Схватам да га је ударио напад части и храбрости. Он је заиста био такав. Искрено храбар и непоколебљив.
И остали се буне, међутим не вреди. Одлучио је – има на то право – али није добро проценио. Предочавам му као последњи аргумент да ли је свестан са колико специјалних возила 52. батаљона везе располажемо, рачунајући и она најважнија – шифрерска, без којих одбрана пада у воду. Не вреди, разрађује неку своју варијанту заштите која је све, само то не, уколико се у обзир узму сви елементи плана и посебно намена Истуреног командног места.
Излазимо из просторије нас неколико опасно љути. Теши нас командант граничног батаљона мајор Душко Шљиванчанин. Чак се и шали – ако морам ја да гинем овде око касарне што не бисте и ви. Кажем му – добро, онда се попни на стуб предајника везе и чекај авијацију, па да видимо какав си и да л’ си јунак.
Трајковић нас је бацио у процеп који се на крају свео на дилему – ко је лично храбар а ко није. Одлучујем да зовем телефоном команданта корпуса, генерала Владимира Лазаревића. Не вреди, не успевам да га добијем, у обиласку је јединица са својим помоћницима, далеко од Приштине. Није могућа ни радио-веза. Време тече, ситуација је алармантна. Потребно нам је бар два сата да евакуишемо људство и технику и да на новој локацији задејствујемо командно место. Авијација НАТО само што није кренула.
Пада ми на памет да позовем пуковника Момира Стојановића, начелника Одсека безбедности Приштинског корпуса. Успевам да га у десетак минута разговора убедим у оно што се дешава. Захтевам да хитно нађе Лазаревића и извести о новонасталој ситуацији. Чак му саопштавам – уколико се ништа не промени, спреман сам и на оно најгоре. Смирује ме и обећава да ће све бити у реду. И одржао је реч.
Убрзо ме пуковник Трајковић позива и са осмехом саопштава да је „променио“ одлуку и одобрава покрет ка Дечану. Наравно, са олакшањем је прихватамо. Чак га питам у једном тренутку – да ли нас је тестирао? Загонетан је и не жели да се изјашњава. Тако је остало до краја рата.
Деветог априла Синиша Трајковић је међу првима тешко рањен приликом напада шиптарских и снага НАТО на рејон карауле „Кошаре“. Он и артиљерац, потпуковник Драган Томић. Опоравили су се недуго затим и вратили назад у борбу. И не само они, већ је истог јутра рањен и мајор Шљиванчанин, командант граничара. Онај исти који ме је задиркивао и тестирао храброст. Каква коинциденција. Петнаест дана раније су најавили да су храбри и то су доказали. Тамо где је било најжешће.
Први удар НАТО из ваздуха креће у 19,45 часова. Развили смо Истурено командно место у рејону карауле „Генерал Павле Илић“, неколико стотина метара изнад Немањићког светог манастира Високи Дечани. Око њега су најелитније снаге 3. Армије и Приштинског корпуса. Непрекидно већ годину дана. Задатак који се не може поредити са било којим другим. Апсолутни приоритет. И пред Богом и пред људима.
Заузимамо погодне заклоне на објекту „Крши Маркгегс“ након што смо успоставили везу са Командом корпуса и потчињеним јединицама. Чак функционише и цивилна ПТТ веза. Северно од нас жубори река Дечанска Бистрица, нешто јужније Лоћанска Бистрица. Заиста, метохијски бисери који секу прелепу, непрегледну четинарску шуму. Предели као из бајке.
Убрзо, гледамо својим очима и скоро да не верујемо – тачно са правца Ђеравице, преко Јуничких планина и дечанског коридора прелећу први томахавци, њих четири. Огромном брзином, остављају јасно видљиви траг за собом и иду пут косовске равнице. Убрзо дознајемо да су завршили у Приштини и да су пале прве жртве…
Никада нећу заборавити тај тренутак. До краја живота. Остао је запечаћен за сва времена. Згрануто и сузним очима гледали смо у небо и једни у друге. Неко је изговорио – ово су фашисти, злочинци. Мук и мучнина истовремено. То се не може описати никаквим речима. Први пута након Другог светског рата креће злочиначки терор над недужним народом, усред Европе. Без објаве рата.
У Албанији општенародно весеље. Преко сателитских антена хватамо све могуће ТВ станице. Гледамо душмане како се радују нашој несрећи и како прижељкују да нас НАТО савез збрише са земље. Е, тада, креће у свима нама, оно што је Трајковића обузело још у рано поподне. Када бих то срочио у једној реченици, а изговорено их је те ноћи на стотине сличних, то би било овако – е, сада ћемо вам ..бати мајку…!
Дуж границе у дубини до два километра су бројне НАТО осматрачнице, затим специјалне снаге – припадници британског САС-а, америчке „зелене беретке“, италијански и немачки диверзанти, француски артиљерци, извиђачке јединице Албанске армије и најмање две бригаде ОВК и то 123. и 128, као и специјалне јединице „Тигар“ и „Црни орао“. У готовости су за напад, пробој државне међе и расецање наших снага одбране на фронту и по дубини.
Зовем мајора Ромића и питам га какво је стање у његовој борбеној групи (БГ-125-2) у рејону села Поношевац (јужно од Јуника). Извештава да је борбени морал на највишем нивоу. Питам га – да ли су хаубице из друге артиљеријске групе (АГ–2) спремне? Каже – наравно да јесу. Саопштавам му да узме кодирану карту и пронађе тачку „502“. Када је погледао, кратко ме пита – јеси ли сигуран? Уместо одговора наређујем му – „са три плотуна – пали!“
Након петнаестак минута извештава ме да је задатак успешно извршен и да ће према потреби наведени циљ и шири рејон третирати „рафалном и брзом паљбом“. Одговарам – бићеш одликован мајоре, ако преживиш. Насмејао се и, онако, шеретски, какав је иначе био, добацио ми је – нека, хвала ти, кога си ти предлагао за ордење, тај је два метра испод земље…
***
Како се на Космету, све до примирја – Кумановског споразума, борила херојска Трећа армија и њен ударни састав – Приштински корпус са ојачањима? Дуга је то, и на жалост, неиспричана и заборављена епопеја. Од револуционарног петог октобра, до дана данашњег, у „напредној“ Србији, забрањена. Наложено – извршено. Изокренута је историја и истина. Стављени смо у ранг злочинаца…
Ко још помиње ратне команданте и невиђено храбре војнике – борце? Има ли их по студијима телевизија са националном фреквенцијом? Да ли је српској јавности познато ко су били команданти славних армија, корпуса, бригада, пукова, батаљона… Имена оних који су извели несвакидашњи подвиг – војнички се супроставили неколико стотина пута јачем противнику. Нанели му губитке и издржали. Принудили га да дође за преговарачки сто.
Дуга и неиспричана прича… прича у коју мало ко више верује… И, зато, овом приликом, само оно најважније до сада непознато. Осим Хашком трибуналу. Како смо се то борили и захваљујући ком знању и ком јунаштву их војнички надмашили…. почев од 24. марта, тачно пре седамнаест година…
Мало је недостајало, врло мало, да испунимо заповести команданата до краја… онај део о противудару и протеривању агресора са територије наше земље. И ево тог дела, ексклузивно:
Одлука команданта 3. Армије за одбрану (генерал Павковић):
„Приштински корпус са 7. пешадијском бригадом, 175. пешадијском бригадом, 37. моторизованом бригадом,211. оклопном бригадом (-окб), 252. оклопном бригадом, Тактичком групом 252, Командом Војног округа Приштина, 202. позадинском базом, батаљоном Војне полиције 1. Армије, Борбеном групом – 21 Нишког корпуса, извиђачко-диверзантским батаљоном 72. специјалне бригаде, и батаљоном Војне полиције 72. специјалне бригаде, организује одбрану у матичној зони.
Задатак – у садејству са снагама МУП Р. Србије и другим снагама одбране ослонцем на уређене земљине објекте и насељена места, уз предузимање мера противваздушне одбране, заштитити људство и средства ратне технике од авио и ракетних удара снага НАТО из ВаП-а, нанети агресору губитке, спречавати му брзе продоре у дубину зоне и зауставити га на линији: Сува планина – Гребничка планина – Милановац планина – Жар планина – пл. Неродимка – Урошевац – Гњилане, преузети оперативну иницијативу, прећи у противудар, протерати агресора са територије СРЈ и пренети дејства на простор Р. Албаније и Р. Македоније.
Делом снага обезбедити комуникације, борбену контролу територије и спречити преливање ШТС из Пчињског округа, Црне Горе и Рашко-полимске области у зону ПрК...
Подржава РВ и ПВО са 60 а/п ЛБА, 40 х/п ПОХ-е, 25 часова лета ТрХе, АБГ-203, АГВБР-2 (ОРКАН), АГВБР-3 (КОШАВА) и АГВБР (свлр)...“
Одлука команданта Приштинског корпуса за одбрану (генерал Лазаревић) – оперативни (борбени) распоред и разрада замисли команданта:
„Главне снаге ангажовати на Дримско-косовском операцијском правцу, а помоћне на Косовском, самосталном тактичком правцу.
Борбени распоред за ангажовање команди и јединица корпуса – у два ешелона, снаге за противдесантну борбу, снаге за подршку, снаге за ПВО, снаге за обезбеђење комуникација и борбену контролу територије,снаге за инжињеријска дејства, снаге за обезбеђење борбених дејстава, снаге за командовање и везу ирезерва.
Замисао за извођење операције:
Снагама првог ешелона (125. и 549. моторизована бригада, 243(-1). механизована бригада, и 175.пешадијска бригада), у трајању 7-8 дана задржавајућом одбраном од саме границе спречити брзе продоре агресора у дубину зоне, ломити му нападну моћ, наносити губитке и зауставити на линији: Сува планина – Гребничка планина – Милановац планина – Жар планина – Неродимка – Урошевац – Гњилане.
Снагама другог ешелона 252. оклопна бригада, 7. пешадијска бригада, 37. моторизована бригада, 1/243.механизоване бригаде и Тактичка група – 252, у траjaњу 8-12 дана, преузети оперативну иницијативу, створити услове и прећи у противудар, протерати агресора са територије КиМ и пренети дејства на простор Р. Албаније и Р. Македоније...“
***
У периоду од 24.03. до 26.06.1999. године, на простору Косова и Метохије од дејстава терористичке ОВК и НАТО удара (из ваздуха и са копна), јединице Приштинског корпуса и осталих састава ВЈ, имали су укупне губитке од 1.893 лица. Погинуло је 549, рањено 1.344, и киднаповано 36 припадника.
Од терористичких и НАТО дејстава снаге МУП-а имале су губитке од 699 лица – погинуло 163, рањено 531 и киднаповано 5.
Страдало је и 1.606 цивила – погинуло 783, рањено 776 и киднаповано 57.
НАТО је свакодневно на Космету, у просеку убијао или рањавао 24 борца и/или цивила.
Само на Косову и Метохији, без жртава у остатку земље… именом и презименом. Уписано у књиге које треба читати. Макар на овај дан…
Да се не заборави и да се лажно и злокобно не манипулише. Онако како то слушамо пуних седамнаест година.
Хвала и слава погинулим херојима… ипак, нису заборављени… није мало нас који их памтимо.
И заувек ће тако остати…
