СУЗАМА ПОКАЈАЊА ЗАЛИВАЈТЕ СЕМЕНА БОЖИЈА

Беседа на Јеванђеље по Марку, гл. 4, стихови 3-9

Слушајте: Ево, изиђе сијач да сије. И кад сијаше догоди се да једно сјеме паде покрај пута, и дођоше птице и позобаше га. А друго паде на каменито мјесто гдје не бијаше много земље и одмах изниче, јер не имађаше дубоке земље; а кад обасја сунце, увену, и будући да немаше коријена, усахну. А друго паде у трње; и нарасте трње и угуши га, и не донесе рода. И друго паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шездесет и по сто (Мк. 4, 3-8).

Тако сам и ја изашао да сејем реч Божију у срца ваша, јер сте ви Божија њива. Али, ја сам сиромашан и убог сејач! „Зашто сиромашан?“ упитаћете ви. А зар није сиромашан и убог земљорадник, који има само осмину десетине земље? Зар не могу директно на себе да применим речи Божије, које су речене светом пророку Исаији, кад га је Господ послао на проповед: А Он рече: иди, и реци твоем народу: слушајте али нећете разумјети, гледајте али нећете познати. Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумију и не обрате се и не исцијеле (Ис. 6, 9-10).

Десетине хиљада православног народа који живи у Тамбовској епархији требало би да водим ка Христу, али је огрубело срце овог народа и он одвраћа уши од Христових заповести и очи су своје затворили да не виде светињу и да не разумеју срце и да се не обрате да их Господ исцели.

И само ви, блиски и вољени моји, мало стадо Христово, отварате срца своја за примање речи Божије. Али међу вама има оних на које се односе речи Божије, упућене светом пророку Језекиљу: А о теби, сине човјечји, синови народа твојега казују о теби уза зидове и на вратима кућнијем, и говоре један другому, сваки брату својему, и веле: ходите и чујте кака ријеч дође од Господа. И долазе к теби као кад се народ скупља, и народ Мој сједа пред тобом, и слуша ријечи твоје, али их не извршује; у устима су им љупке а срце њихово иде за својим лакомством. И гле, ти си им као љупка пјесма, као човјек лијепа гласа и који добро свира; слушају ријечи твоје, али их не извршују (Јез. 33, 30-32).

Зар нисам ја жалостан и убог земљорадник који сеје семе своје у земљу неорану? А налазим се у његовом положају, јер је дуго година била запуштена њива Божија и мало је ко обрађивао. И скорела се земља срдаца људских и није на њој никло свето семе речи Божије.

Али на шта се жалим? Зашто збуњујем срца ваша? Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мојега и Бога мојега(Пс. 41, 12). Зар Господ нема моћ да умножи моју паству? Зар не знам оне дивне речи које је изрекао апостол Павле: Јер је ријеч Божија жива и дјелотворна, оштрија од свакога двосјеклога мача, и продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи(Јевр. 4, 12). Ја то знам и зато ћу смело бацати семена Речи Божије чак и на запуштену земљу, јер знам да је Његова реч моћна и да ће сама изорати земљу срца ваших.

Дакле, ви који сте јаки у вери, и ви, свежа травко Божија, млади изданче, слушајте: изашао је сијач да сије, и кад сијаше догоди се да једно сјеме паде покрај пута, дођоше птице и позобаше га. Није нам Исус Христос говорио о сељаку који је посејао своја семена на пролазном путу, већ о широком путу који води у погибељ. Овим путем жури, гурајући и обилазећи једни друге, већина људи који жуде за тим да уреде свој живот у потпуној срећи, у материјалном благостању, који маштају о богатству и слави, који презиру Христове заповести, који желе својим разумом да саграде свој живот. Они трче овим прокрченим путем заборавивши на Бога.

Понекад такви људи из радозналости свраћају у наше храмове и дешава се да их се реч Божија случајно дотакне или да у беседи с верницима на које наиђу на свом путу Христово семе падне у њихове душе. И узнемиравају се срца ових људи који јуре за земаљском срећом. Тада они застају у свом трчању и замишљају се над тим да ли треба ићи овим широким путем, да ли треба размислити о својој души, а не само о добробити тела или о срећи породице.

Међутим, на овом широком путу лети мноштво невидљивих птица, непријатеља људског рода, мрачних демонских сила, у чијој власти се налазе ови људи. Они будно прате да ништа не омете њихова мрачна дела. И чим примете да се човек зауставио, да се замислио, да има намеру да размисли о својој души, као грабљиве птице га нападају и односе реч Божију, посејану у његовом срцу.

Ево шта значи да семе које је пало покрај пута бива угажено, да га птице однесу.

А друго паде на каменито мјесто гдје не бијаше много земље и одмах изниче, јер не имађаше дубоке земље. Како много међу људима има оних који се могу упоредити с овим каменитим тлом – људи добрих, искрених, који су обузети благим поривима, али немају дубину осећања и мисли, не поседују велико благо сабраности своје душе. Они су нестални, баве се час једним, час другим, са страшћу се прихватају великих дела, одају се служењу науци, уметности, философији, али ускоро то напуштају, јер на смену једној разоноди долази друга, обузимајући их.

Реч истине Божије не може да пусти дубоко корење у њиховим душама. Господ је о таквим људима рекао да кад им долази туга или искушење кад морају да пострадају за Христа, лако и брзо Га се одричу. Овакви људи, чим их се дотакне рука Божија која их уразумљује, која их учи праведном и тужном, одмах почињу да ропћу, не желе да подносе невоље, хуле на Бога и одлазе од Њега. И завршава се дело Божије, које је тек почело у њиховим срцима.

Још чешће се дешава да чим овакви људи чују исмевање своје вере, одмах њиховим срцем овладава малодушност и лажни стид, који гуши у њима семе Христове вере. Ево шта значи Христова реч о семену које је пало на каменито тле.

А друго паде у трње; и нарасте трње и угуши га, и не донесе рода. Често се то дешава са зрном пшенице које доспева у коров, у коприву, у разно трње. Тако бива и с онима чији су душа и срце слични пољу, које је обрасло коровом, травуљину и разно трње.

„Какви су то травуљина и трње?“ упитаћете ви. То је све што даје отровно семе, рђаво, које нико не једе, – људска злоба, тежња ка задовољењу својих похоти, страсти, које уништавају све добро у нашим срцима. Како Божије семе може да узрасте у овој травуљини? Разуме се да ће бити угушено и да неће донети плод.

И друго паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шездесет и по сто. Треба да тако буде у људским срцима, у вашим срцима, да би била широко отворена и дрхтала пред Богом, да бисте отворили духовне очи, своје духовне уши и да бисте примили реч Божију, коју ми, пастири, усрдно сејемо у ваша срца.

Треба да га чувате одлазећи с трепетом из храма, да с највећом пажњом пазите на реч Божију и да је носите кући као драгоцени пехар пун до ивице, плашећи се да из њега пролијете и најмању кап. Треба да нетакнуту донесете ову благодат Божију до куће. То је могуће само за оне чија су срца попут плодног тла, и ја знам да многи од вас имају добра и чиста срца.

А још треба да се семе полива кишом раном и касном и да га греје сунце, и да се обасјава његовом светлошћу. Ево како и о томе треба да се побринете. Упитаћете: „Како да заливамо Божја семена?“ Сузама. Заливајте их сузама покајања због наших грехова. Обасјавајте их, попут сунчевих зракова, светлошћу љубави. Загревајте топлотом добрих дела, милосрђа и самилости према својим ближњима.

И рашће у срцима вашим семе, које сам посејао ја, недостојни Божји служитељ. Кад завршим свој труд сејача и кад одем у вечни покој, са смелошћу ћу стати пред Престо Свевишњег и рећи: Ево ја и дјеца коју ми даде Бог (Јевр. 2, 13). Амин.

29. октобар 1944. године