Зоран Шапоњић Како ли је јутрос тихо у порти Ваљевске Грачанице

Сањао сам ноћас грдну водурину. Све црну и мутну како тутњи око мене, ваља кладе и камење, пени и нестаје у црном бездану. Носи дрвене нагореле крстове и једну крваву српску заставу, испод црног неба које се спустило на земљу чује се страховит прасак… Страха се само сећам, језивог, који ме је свог обузео… Страха који дохвати до саме сржи људске душе, оног који се ретко у животу осети.

Видео сам јуче слику потопљене Ваљевске Грачанице, како из водурине вире само купола и крст и крај Грачанице српску тробојку, и њу вода само што није преплавила. А, она, наша тробојка, још вијори на ветру. Брзо сам јуче преклопио ту страницу, да не гледам зло очима, та слика вратила ми се ноћас, дошла сама да ме протресе, да опомене, указала ми се на очи, а ја мислио јуче да од ње могу побећи и да је могу заборавити, склонити је у страну да је се не сећам.

Данас ми пред очима, ваздан, стоји та иста слика. И слика потопљене Ваљевске Грачанице и оне заставе како вијори и водурине како ваља кладе и камење и носи дрвене крстове и једну крваву српску заставу. Дрхтим пред њом ваздан, преплашен и изморен, и мислим…

Мислим, како ли је јутрос тихо у порти Ваљевске Грачанице? Како ли је јутрос тихо у цркви међу фрескама и међу свецима. Како им сијају ореоли изнад глава и како се сав иконостас позлатио, сам од себе, ноћас, и како су се врата од цркве сама отворила, и како је у самој цркви и у порти јутрос светло, и тихо, и топло, и како мирише тамјан… И како се одоздо чује умилни звук свете литургије.

Литургије баш на овај дан кад се вода лагано склапа изнад Ваљевске Грачанице.

И, како се одоздо, тихо, шапатом скоро, чује „Оче наш који си на небесима“…

И, како тај шапат лебди над језером, док се вода склапа над Ваљевском Грачаницом, и она тоне у дубине, шапат мио и тих и страшан у исто време.

И молитва и тешка опомена.

Шта учинисмо!

И хоће ли нам Грачаница икад опростити?