„Још једна изгубљена вредност је стид. Да ли сте приметили да људи више немају стида, те се тако догађа да, у друштву часних људи, човек може да сретне типа оптуженог за најгору корупцију, који при том не скида осмех са лица, као да је то најнормалнија ствар на свету? У нека ранија времена, његова породица би се од стида затворила у кућу, али сада је све једно те исто и таквог типа зову да гостује у неким телевизијским програмима, где се према њему опходе као према господину“.
Овако је пре 15 година писао аргентински писац Ернесто Сабато у књизи „Отпор“. Не живимо у Аргентини, али, утисак је да је и код нас исто. Живимо пословицу „Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси“, а фраза „Срам те било“ изазива подсмех уместо обореног погледа. Образ је некад био најважнија „имовина“ човека, а сад не може ни да се зацрвени.
Варамо супружнике без стида, јер то уосталом сви раде, изневеримо пријатеље бранећи се да су и они некад урадили исто, у школу идемо обучени као у дискотеку јер је то тренд, пристојност смо заменили вулгарношћу, називајући то слободом. Шта год учинили, не осећамо се посрамљеним јер нема више табуа, а некад јасна граница између исправног и погрешног постала је замагљена. Све је постало дозвољено. Релативно. Морална лествица не постоји ни у нама, ни ван нас. „Господа“ нам се смеши са малих екрана, а ретки су људи који нас „терају“ да постанемо бољи. Као да се остварује она Сенекина да стид кад оде, не уме да се врати. А где је нестао, питамо социолога и културолога Ратка Божовића.
– Стид је нестао у међувремену – каже у шали Божовић и наставља озбиљније: – Откад је морал пао на најнижи ниво, многи људи не знају да се стиде. Не прође дан да се то не примети. Довољно је да укључите телевизор, погледате скупштину и све ће вам бити јасно. Нико не уме да се извини, да призна да је погрешио. Доживели смо морално самоубиство. Постали смо бестидници. Нема емпатије, другима чинимо оно што не бисмо волели да нама раде. Не умемо више да се зацрвенимо, изгубили смо пристојност, присност и достојанство.
НЕОПХОДАН ЗАЧИН ЖИВОТА
СТИД је једна од најважнијих људских емоција. Осећање које се јавља током раног развоја и ненормално је ако не постоји, каже амерички психијатар Ален Салеријан. Али, тешко је носити се са њим јер је реч о осећању које израста из свести да смо ми или неко други урадили нешто нечасно и недолично. Зато, уместо да покушају да се изборе са том емоцијом, људи често развијају разне одбрамбене механизме, од порицања, преко повлачења у себе, до беса и става „напад је најбоља одбрана“. И осећај претераног стида је деструктиван, јер паралише особу да живи испуњено и умањује самопоуздање, али је његово постојање неопходно ако желимо да живимо у складу са етичким вредностима.
Ако је за утеху, не дешава се то само нама. Интелектуалци широм света, од Европе до Америке, упозоравају на преокренут систем вредности, па се тако данас стидимо јер не изгледамо као манекенке модног часописа или зато што немамо добар ауто, а све је мање људи чији се образи црвене кад ураде нешто лоше, нешто недостојно човека. Амерички колумниста Чарлс Вандегриф упозорава на недостатак срама код оних који треба да нам буду узор. Тако Вандегриф примећује да треба да се стиде политичари који лажу и очекују опроштај, спортисти и славне личности који уместо да буду добар пример, варају супружнике, возе пијани, дрогирају се, користе допинг средства, хапсе их због насиља…
– То није било могуће 30-их и 40-их година. И тада је било нечасног понашања, али се то гурало под тепих. Да је јавност знала, реакција би била знатно другачија јер смо очекивали од политичара и познатих личности да се понашају часно. Сви смо урадили нешто чега се стидимо и опет ћемо погрешити. Људи смо. Али, добро је бити постиђен, признати грешку и учити. Без стида, изгубљени смо – истиче Вандегриф.
Да нико није опаснији од човека без стида, веровао је француски књижевник Маркиз де Сад. Достојевски је сматрао да ће лепота спасити свет, али његов сународник, редитељ Андреј Тарковски ту улогу доделио је стиду. Наш Иво Андрић је мислио да човек у првој половини живота ради оно чега се у другој половини стиди и одриче, а друга половина му прође у узалудним покушајима да се поправи или бар заташка оно што се радило у првој. На крају, говорио је Андрић, остају само кајање и стид. Јован Дучић је приметио да има народа који све смеју, али не зато што се ничег не боје, већ зато што се ничег не стиде. А, саговорник „Живота плус“ није оптимиста да ће нам по овом питању бити боље.
– У уређеним земљама где постоји човек, систем вредности, не чини се сагрешење. А грешке су повезане са греховима. Чим се изгуби мера, настаје проблем, криминалце називамо господом, а они хоће да нам буду пример за углед. У друштву у ком нема стида страда стил живљења. Страда човек у нама. Постајемо искварене животиње. Нема места за оптимизам. Појединац може само да не пристане на такав систем вредности. И да сагне главу од стида – јасан је Божовић.
