Чачак – „Почесто другујем са старим фотографијама у својој збирци. Недавно се зауставих на једној, коју сам добио данас већ далеке 1966. године. На њој је дародавац написао: `Мојем добром Другу и пријатељу Радовану Маринковићу за успомену и д[уго] сећање. Ил[ија] Ракићевић`.
На фотографији – Ракићевић, а у рукама му гусле.”
Тако неки дан приповеда књижевник чачански Радован Маринковић (79) потанко о свом сусрету са земљорадником Илијом Ракићевићем. Вели писац да га је сељак из Горачића у Драгачеву честито обрадовао са по једним даром у по свакој руци, и све појединости о том разговору, као да је било јуче. А прошло је пола столећа. Ево Радованове приче…
„Добро, рекох себи, гусле као гусле. Посебно када ми Ракићевић дарова и оригинални списак чланова Удружења носилаца Албанске споменице, сачињен 22. јуна 1938. године. У списку 86 имена ратника тадашње политичке општине Горачићи, коју су, поред овог села, сачињавали Губеревци и Живица.
У списку: поред живих, чланови породица погинулих и умрлих људи који су преживели албанску голготу крајем 1915. и почетком 1916. године и стигли на грчко острво Крф, одакле су неки упућени на опоравак у Бизерту (северна Африка). Уследиле су борбе на Солунском фронту против Аустријанаца, Немаца, Мађара и Бугара све до победоносног јуриша за ослобођење Србије. За сваког борца у списку су основни подаци: када је рођен, у којој је јединици био ’при преласку преко Албаније’ и у којој на Солунском фронту.
Драгоцен документ, један од ретких у нас, у коме се налазе подаци о носиоцима Албанске споменице – За верност отаџбини.
После прегледања тог документа, од Ракићевића, који је рођен у Губеревцима 1884. године, чуо сам прелепу причу о његовим гуслама.
А, гусле – необичне. Ратничке. И саме ратници! Казивао ми је о њима бодро, овај врсни усмени приповедач, чувар архивске грађе и памћеник легенди:
’Када сам мобилисан у Турски рат, 1912. године, замолио сам оца, Миљка, да ми дозволи да са собом понесем гусле. Он се мало зачудио, насмешио се и одобрио ми је да их понесем’ – почео је Илија своју беседу…
’У јединици сам добио пушку и муницију. Ратовао сам те, 1912. године. После победе над Турцима, при предасима, гуслао сам о нашим славним јунацима и српским победама. Онда смо преко Косова и Метохије, које смо ослободили од Турака, уз борбе, прешли преко Албаније и стигли до Драча.
Међутим, велике силе су приморале нашу војску да напусти Албанију. Вратили смо се преко Солуна. Тада, на броду, појао сам им о славним догађајима и јунацима из наше историје. Не би дуго, нападоше нас, на Брегалници, Бугари. Много је мојих сабораца погинуло. Победили смо их. Онда смо упућени да гушимо, исте 1913. године, Арнаутску побуну.
И тада сам гуслао, кад борбе умину. Саборци су ме радо слушали…’
Ракићевић се од гусала није раздвајао ни при преласку преко Албаније крајем 1915. и почетком 1916. године. Казивао је:
’Када смо стигли на Крф и мало се опоравили, ја сам се често лаћао гусала. Гуслао сам и на броду када смо преко Солуна пребацивани на Солунски фронт. Ни на фронту се нисам одвајао од њих. У данима када није било борбених окршаја, војници и официри су ме молили да гуслам. Певао сам уз гусле о краљу Петру Првом и регенту Александру Карађорђевићу.
Наравно, нисам се одвајао ни од моје пушке. Са тим гуслама, које су на фотографији, вратио сам се кући, где нисам затекао оца, Миљка, умро је 1916. године….
Наравно, пушка ми је остала у јединици. Гусле сам, рекох, донео својој кући и до пре неколико година гуслао сам сећајући се ратних неприлика…’
Четири године касније, од када ми је даровао две драгоцености, отишао је Богу на истину честити Илија Ракићевић. Сахрањен је на породичном гробљу у родном селу. Гусле ратничке чувају Ракићевићеви потомци у Петровцу на Млави”, рече нам, с надахнућем, приповедач Радован Маринковић.
