Отворено писмо Владимиру Димитријевићу – Братство св.Јустина Ћелијског и св.владике Николаја Лелићког

Отворено писмо Владимиру Димитријевићу

Помози ти Бог брате Владимире! Пратимо твоје текстове на сајту „Борба за веру“ већ одавно и можемо рећи да смо доста тога сазнали из њих и да смо доста тога научили из њих. Али, у задње време је било неколико твојих текстова према којима не можемо остати равнодушни. Преносећи разне текстове у вези сусрета руског патријарха Кирила и папе Фрање, где се углавном тврди да руски патријарх није исповедао никакву јерес већ осуђену од св. Отаца, па према томе треба га и даље помињати на Светим Литургијама и остати са њим у заједници. Ти изводиш закључак да све што важи за руску цркву важи и за србску цркву и дајеш препопруку србским верницима да остану са „црквом“ и да не праве раскол. Због тога се и јављамо. Ситуација са руским патријархом Кирилом и нашим патријархом Иринејем НИЈЕ ИСТА. Ми можемо прихватити да је руски патријарх само разговарао са папом и да се није молио заједно са њим и да није проповедао никакву јерес која је већ осуђена на Саборима, али за нашег патријарха се то не може рећи. Наш патријарх Иринеј је палио свеће у јеврејској синагоги што је већ осуђена јерес 60. и 61. Каноном св. Апостола. Молио се заједно са јеретицима у Сарајеву и Аустрији, називао јеретике браћом а њихове богомоље називао света места. И то је такође већ осуђена јерес 45. Каноном св. Апостола, 33. правилом Лаодикијског сабора и 9. правило св. Апостола. Дакле, поредити деловање руског патријарха и нашег, неприхватљиво је. Ако наш патријарх заједно са синодом пропагира јерес, онда он није у Цркви, што значи да нису у Цркви ни они који су са њим у јединству. По речима руског духовника Морозова, ван Цркве је онај који чини смртне грехе, а ту спада и јерес, а онај који то не чини – у Цркви је. Али да се вратимо у време св. Максима Исповедника. У његово време је цела источна Црква пала у јерес, једино је св.Максим био правоверан. Њега су мучили, затварали у тамницу, и на крају му одсекли десну руку и језик ишчупали. Избацили су га из „Цркве“ и у прогонство отерали. Тамо је скончао овоземаљски живот. Св.Јустин Ћелијски пише да је он једини, тада, био Црква. Сви су били ван Цркве. Да је то истина, сам Бог је то потврдио учинивши да св.Максим проговори иако му је језик био ишчупан. Да си ти, брате Владимире, био тамо у то време, ти би сигурно саветовао народу да остане са „Црквом“ а не са св.Максимом, да не би направили раскол.

Исти случај је са св.Јованом Златоустим. И он је био збачен са престола, одвојен од пастве и отеран у прогонство тј. избачен из „Цркве“. Али, сада знамо да је он био у истини тј. у Цркви и тада иако је тек касније  проглашен за светитеља.

Још је снажнији пример Цркве у седмом веку у време иконоборачке јереси. И тада је цела источна Црква пала у јерес. Патријарх и сви његови епископи су газили, пљували и ломили иконе Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице и свих светих. Терали су народ да то исто ради, а ко одбије, био је предан  на страшне муке а многе су и убили. То је трајало 30 година, све док се није састао седми Васељенски Сабор и ову јерес осудио. Поставља се питање, да ли су патријарх и епископи били у Цркви и да ли су имали благодат свих тих 30 година. Ти би, Владимире, вероватно и тада убеђивао народ да остане са „Црквом“ да не би правио раскол. По теби је црквена администрација или патријаршија ЦРКВА, без обзира како се они понашали и шта радили. У књизи „Сетве и жетве“ св. Аве Јустина Ћелијског можемо прочитати неколико његових дописа синоду СПЦ где се у наслову каже: Београдској патријаршији а у загради  пише (никад нећу рећи Србској Православној Цркви). Црква је тамо где је Дух Свети, а где њега нема тамо нема ни Цркве. С обзиром да је Дух Свети Дух Истине, то значи да њега нема тамо где нема истине.

Да ли су били у Цркви и да ли су имали благодат они који су св.Максиму одсекли руку и језик ишчупали, св.Јована Златоустог на правди Бога из цркве истерали или они који су газили и пљували иконе Христове. Наравно да ту није било никакве Благодати нити су они били у Цркви. А, ти би брате Владимире, у свим случајевима саветовао народу да остане са патријархом и његовим епископима и да се од њих не одваја.

Следећи пример је руска Црква двадесетих година, када је руски патријарх Сергије признао комунистичку власт и објавио да је ЖИВА ЦРКВА, и да комунисти нису против Цркве. Велики број верног народа заједно са епископима, свештеницима и монасима избегло је у иностранство и тамо у „белом свету“ основали су Руску Заграничну Цркву. Они који су остали у Русији, сишли су у катакомбе и тамо служили Литургије, крштавали, венчавали и вршили Свете Тајне, назвавши се: Руска Катакомбна Црква. И једни и други су прекинули помињати патријарха Сергија и  са њим и његовим епископима нису имали никакву заједницу. А, да су били у праву тј. у Истини, сам Бог је то потврђивао безбројним чудима која су се дешавала и у Катакомбној и у Заграничној  Цркви. Званична Руска Црква, на челу са патријархом Сергијем је одмах увела реформе у цркву. На Литургијама су држали отворене Двери, читали све молитве наглас, окретали се на запад, састављали честице пре причешћа и све томе слично. Народ је у почетку, из знатижеље, ишао на те Литургије. Видећи да уводе новотарије, питали су их, зашто то раде. Одговорио им је, извесни, Антонин следећим речима: “Дошло је време да се успостави дипломатски однос са Богом.” Народ на те Литургије није више ишао. (Све се ово може прочитати у књизи Сетве и жетве св.Јустина Ћелијског под насловом Њихов песимизам и наш оптимизам.) Да си тада био тамо, брате Владимире, да ли би и тада саветовао народу да остане са синодом и патријархом и да се од њих не одвајају!!! А шта су правоверни руси урадили? Ништа страшно – само су се одвојили од јеретика. Никакву нову Цркву нису основали. Остали су верни Светом Писму и Светом Предању, само су променили назив. Никакве новотарије нису прихватали нити су их уводили у живот Цркве, и нису они направили раскол – већ ови. Они су се од њих само одвојили.

А, сад да се вратимо у Србију. У многим епархијама у Србији, епископи су изменили Литургију самовољно не обазирући се на Сабор који је донео одлуку да се ништа не мења, већ да се има служити као што се и до сада служило. И не само да не слушају Сабор, већ и св. Оце Православне Цркве не слушају. Народ се поделио. Неки иду на те Литургије, а неки не. Ти им поручујеш да иду. Исто то ти поручујеш и народу у епархији самозваног бискупа Григорија који је уводио жене и децу у олтар и тамо их причешћивао, присуствовао је јеретичким мисама и тамо читао Символ вере са додатком ФИЛИОКВЕ, одлазио у џамије и све слично томе.

Слична је ситуација у епархији епископа Игњатија Мидића. Склонио је иконостас, по зидовима нису фреске него некакве ружне слике, мења Литургију, учи да је душа смртна и још много тога НЕПРАВОСЛАВНОГ. Да ли и са њим остати? Они који су се од њих одвојили и не иду на њихове Литургије, нису се одвојили од Цркве, напротив, одвојивши се од њих остали су у Цркви.

Св. Ава Јустин Ћелијски је превео Божанску Литургију св.Јована Златоуста на србски језик и тамо све лепо пише које се молитве читају наглас, када се двери отварају и све остало. На крају те књиге Ава наводи сву литературу коју је користио приликом превођења, одакле се може закључити да је превод урађен савесно и темељно, руководећи се Светим Оцима и светим предањем. И, поред тога, да би све било саборно и Православно, дао је текст на увид четворици младих богослова, јеромонасима Амфилохију, Атанасију, Артемију и Иринеју. Они тада нису имали никакву примедбу али сада имају, тачније тројица су променили мишљење а само је један остао доследан. Свети Ава нам није предао ништа своје, већ је само превео Светоотачка дела да би смо и ми знали шта је истина а шта не.

На крају преносимо цитат св.Атанасија Великог: “Ходећи незаблудивим и живоносним путем, ископајмо око које нас саблажњава, не телесно већ умно. Ако се, наиме, епископ или презвитер, који су очи Цркве неблагочестиво понаша (у овом случају се мисли на јерес) и саблажњавају народ, треба се издвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном дому, него ли са њима бити вргнут као са Аном и Кајафом у гену огњену.”

Поздрављамо те најрадоснијим хришћанским поздравом
ХРИСТОС ВАСКРСЕ
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!!!

Братство св.Јустина Ћелијског и св.владике Николаја Лелићког

На дан св.Тарасија цариградског
25.02.2016.год.